Владимир Умељић: О ИСТОРИЈИ, СВЕТОСАВЉУ И ИДЕНТИТЕТУ

Недавно сам у свом приватном архиву (поново) открио једно кратко приповедање о српском идентитету, његовим зачецима и развоју, зачудо на латиничном писму. Но и оно припада српској култури. 

А сведочења о српском идентитету би била добродошла и на арапском или кинеском, јапанском или индијском писму. Или на египатским хијероглифима односно сумерском клинастом писму. Или на писаном jезику, логограмима и фонограмима прастарог јужноамеричког народа Маја.

Овде на увид то казивање једног мудрог старог човека, колико о српској историји и идентитету, толико и о разноразним рефлексијама универзалности хуманистичког и верског духа васцелог човечанства. 

О преко потребној међуљудској толеранцији, која може да потекне само из идентитета, који се не поставља у питање. Има, наравно, било је и биће увек таквих несрећних самоизопштеника, који су се одрекли свега духовног, па и толеранције. 

Јер прогласити себе и бити „грађанин света“, што је заправо излишно, јер то су сви људи, не захтева самозаборав, одрицање од самог себе. Напротив. 

Deco moja,

ako ste žedni saznanja, kao preteče znanja, trebalo bi da čujete i prigrlite sebi i najkraću i najdužu priču o Svetitelju, o svemu onom što je on za nas uradio. Ova će biti vrlo kratka.

Mislite na to da je i najdobronamernije kazivanje o Svetome Savi uvek nedovoljno i nedostojno njega, jer mora biti onoliko suvo i posno, koliko su on i njegovo delo puni Božjeg soka i kreposti.

To je priča o stvaranju i građenju, o narodnoj sabornosti i življenju istine. Saznanje je, kažem, preteča znanja – to su, na primer, godine, imena, istorijski datumi a znanje je prepoznavanje i usvajanje sadržaja i suštine.

Jer cilj nije i ne može biti jedno strahujuće bitisanje, koje počinje samim činom rođenja i traje do predodređenog rastajanja sa ovozemaljskim, već neprekinuto – od nas starije i mlađe – življenje po zakonima duha večnosti. Predznanje je uvežbavanje sećanja a kad god se setimo, mi učimo – zato treba uvek da se podsetimo, te da se uvek iznova podučimo.

Sveti Sava, monah i crkveni velikodostojnik/tvorac crkvene samostalnosti, prosvetitelj i misionar, diplomata i zakonodavac, pesnik, iscelitelj i graditelj, protoprevodilac osnovnih dela pravne države i medicinske nauke, osnivač prve srpske bolnice, prve srpske biblioteke i prve srpske duhovne Akademije (Hilandar) koju su , kako kaže Paul Huber, sledećih dve stotine godina skoro svi srpski episkopi, diplomate i viši činovnici pohađali, utemeljivač  srpske duhovnosti u srcu hrišćanske pravovernosti (Atos)  – kako odati poštu, kako se pokloniti pred svetošću  Save Nemanjića?

Кako to rade Nesrbi?

Dva primera ukazane mu vrhunske počasti:

1. U kapeli ruskih careva u Kremlju, koja je u vreme Ivana Groznog freskopisana (1564.-1565.), nalaze se likovi  četvorice pravoslavnih  neruskih svetaca : vizantijski car Mihajlo  VIII. Paleolog, Sveti Simeon (Stefan Nemanja), Sveti Sava i Sveti knez Lazar Hrebeljanović.

1. Posle jednog od bezbrojnih srpskih ustanaka, godine 1594. odlučuje turski zapovednik Sinan-Paša (niko nije toliko mrtav kao onaj kome se puca u dušu, kako kaže jedan veliki srpski pesnik, po imenu Matija Bećković), da na Vračaru javno spali zemne ostatke Svetog Save – veličanstvena crkva koju na tom mestu dižu zahvalni Srbi  je veća od carigradske Hagia Sofije i – mnogo manja od samrtničkog straha koji je silni paša  osećao u odnosu na besmrtnog srpskog sveca.

Zašto?

Kratki istorijski pregled

Prema ozvaničenoj istoriji – a držaćemo se ovom prilikom nje i nećemo je prećutati, jer ni ona ne prećutkuje ovo, o čemu sada slovimo – Sloveni pripadaju indoevropskoj grupi naroda , onoj (jezičkoj) zajednici, koja je pre 4.000-5.000 godina (Mlađe kameno/Bronzano doba) uspela da sa sakupljanja plodova i lova pređe na stočarstvo i zemljoradnju i, time, napravila veći kvalitativni skok u razvoju ljudskog društva nego što je to bio, na primer, pronalazak točka ili računara.

U  Bronzano doba se naseljavaju indoevropska plemena u Italiji i Grčkoj, sve do granica Egipta, njihov uticaj se oseća na Iberijskom poluostrvu, Irskoj i Engleskoj. U prvoj polovini prvog milenijuma pre Hrista formiraju se (jezičke) plemenske grupe Kelta, Keltoibera, Ilira, Grka, Iračana, Tračana, Germana i Slovena. Kasnije, 373. posle Hrista, ojačali Huni uniŠtavaju gotsku državu, Goti potiskuju slovenska plemena i – počinje “Velika seoba naroda“

U 6. i 7. veku ulaze Južni Sloveni na Balkanu u zvaničnu istoriju Evrope.

Bez sumnje je dolazak divljih ratničkih hordi sa istoka i severa bio za starosedeoce, naslednike antičke grčke kao i helenističko/rimske kulture, jedan enormni kulturni šok. Sloveni, organizovani u svoje bazično- demokratske, gentilne (plemenske) zajednice, bez pisma, sa vrlo neizdiferenciranim religioznim predstavama – bez sveštenstva, hramova ili slika, bez nacionalne svesti i bez državotvorne tradicije dolaze s oružjem u ruci, čvrsto rešeni  da zanemare hiljade godina socijalno/kulturne evolucije mediteranske Evrope i da sebe što pre ugrade u, prevashodno, hrišćansko- vizantijsku civilizaciju.

Ukoliko zvanična istorija ima pravo i ukoliko je sve to tako bilo – onda se zaista graniči sa čudom da su Sloveni u, istorijski gledano, vrlo kratkom roku svoju nameru i ostvarili.

Jedini kulturološki izuzetak među došljacima su Bugari, koji najbrže prelaze put od plemenske grupe do samosvojne, državotvorne nacije. Zasluga za to pripada, u prvoj liniji, neslovenskim rodonačelnicima ovog naroda, Protobugarima, jednom stepskom zentralnoazijskom narodu.

Protobugari su ne samo disciplinivani i uspešni ratnici, već i vernici vrhovnog boga Tangre kome podižu kultni, molitveni oltar ispod brda Medara, kod glavnog grada Pliske i njihov vladar  je, istovremeno, i prvosveštenik. Oni poseduju i sopstveno pismo, slično germanskim runama – kasnije potpuno potisnuto od strane grčkog alfabeta – kao i jedan, začuđujuće precizan kalendar nepoznatog porekla.

Već 681. godine oni osnivaju svoju državu i, posle prelaska u hrišćanstvo, 865.godine, svoju autokefalnu crkvu. Klement i Naum, dvojica učenika “slovenskih apostola” Ćirila i Metodija, stvaraju autohtonu literaturu i osnivaju 886.godine kod Ohrida jednu školu za misionare, koju za relativno kratko vreme pohađa oko 3.500 učenika. Godine 893. Bugari proglašavaju svoju varijantu slovenskog jezika državnim i liturgijskim jezikom.

Vera, jezik,  kultura, tradicija, državnost = rođenje jedne nacije.

Srbi, u ovom istorijskom trenutku, ne poznaju neke svoje “Protosrbe” i bave se, prevashodno, borbom za opstanak. Učeni vizantijski car, istoričar i filosof, Konstantin Porfirogenit, nam svedoči da se Srbi pojavljuju u prvoj polovini 7. veka, pominje njihove župane Višeslava, Radoslava, Prosigoja, Vlastimira i njihove bitke, opisuje prve, delimične i površne, pokušaje prevođenja u Hristovu veru.

Svakako, već sam pojam “župana” podrazumeva izvršnu i upravnu vlast nad određenom teritorijom – međutim, Nemanjići su bili ona narodo-državotvorna dinastija, koja je počela da dopisuje istoriju Balkana i Evrope srpskim rukopisom.

809. godine se gradi crkva Sv. Tripuna u Kotoru, u 9. ili 10. veku crkva Sv. Petra i Sv. Pavla u Rasu, u 11. veku crkva Sv. Mihajla na Prevlaci. Prvo pisano svedočanstvo srpske  ćirilične ortografije je Miroslavljevo Jevanđelje, jedan aprakos (izbor iz svih jevanđelja sa propisanim redom liturgijskih čitanja), pisan oko 1185. godine za jednog od braće Stefana Nemanje.

Početak epohe Nemanjića

Stefan Nemanja postaje vladar Raške verovatno 1166. godine posle odsudne bitke na Kosovu Polju, u kojoj njegov protivnik i stariji brat, Veliki župan Tihomir gubi i vlast i glavu. Sve do kraja svog svetovnog života Nemanja je, pre svega, neumorni ratnik koji proširuje teritoriju i obezbeđuje granice – on stvara državni okvir  kao relativno sigurnu sredinu, kao osnovu  za sazrevanje ideje o budućnosti jedne nacije.

Kada se uporede granice prvobitnog naseljavanja Srba sa kasnijim srpskim državnim granicama i kada se uzme u obzir da su Srbi imali za susede ekspanzivne velike sile (Vizantija, Bugarska, Mađarska) onda postaje jasno zašto je Nemanja toliko malo uradio na unutrašnjem  uređenju zemlje .

Na unutrašnjem planu, on se bavio vojnim i upravnim a pre svega crkvenim pitanjima – pokušavao je da iskoreni bogumilsku jeres, gradio crkve  i manastire (Bistrica, Končul, Studenica, Đurđevi Stupovi i, naravno, sa svojim sinom Savom manastir Hilandar, gde je 13.02.1199 godine kao monah Simeon i umro).

On je prvi srpski vladar koji je jednom nemačkom vladaru ponudio vojno savezništvo – pri susretu sa carem Fridrihom Barbarosom u julu 1189.god. u Nišu. 1190. godine dobija Nemanja puno priznanje srpskog suvereniteta  a njegov sin Stefan (budući prvi kralj Srbije) jednu nećaku vizantijskog cara  za nevestu.

Sveti  Sava

Rastko Nemanjić, najmlađi sin Stefana Nemanje, odlazi krišom u svojoj sedamnaestoj godini u Svetu Goru, gde se zamonašuje. Prvo utočište nalazi u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, kasnije prelazi u grčki manastir Vatoped. 1198. godine, pošto mu se njegov otac, kao monah Simeon, pridružio, odlazi u Nikeju, gde od cara Alekseja III. dobija hrisovulju, dozvolu da osnuje prvi srpski manastir na Atosu.

U Hilandaru nastaje prva srpska duhovna Akademija, biblioteka kao i bolnica. Sava piše Hilandarski tipik, ustav srpskog kinovijskog monaštva, kojim se reguliše monaški život u manastirskoj zajednici kao i Karejski tipik za eremitske iskušenike.

1200. godine piše  “Službu Svetom Simeonu” koja, zajedno sa kasnijim delom “Žitije Svetog Simeona” (nastalo 1208. godine kao uvod u Studenički tipik) predstavlja početak srpske literature. On sam prevodi medicinska dela Galena, Hipokrita i Avicene i reguliše (u Hilandarskom tipiku) bolničku organizaciju.
1201. godine odlazi u Srbiju i miri zavađenu i zaraćenu braću Stefana i Vukana, 1209. osniva prvu bolnicu u Srbiji (Studenica) i – neumorno širi  reč Božiju među Srbima.

A Božja reč se, deco moja, širi samo kad se ona živi a ne kad se urezuje krstaškim mačem i zaždi veštičjom lomačom. Setimo se samo one bezbožne “Kolonijalne doktrine”, onog zaslepljenog i izgubljenog španskog teologa, Franciska Vitorije, sa kraja XV. i početka XVI. veka i kako se to njegovo metanisanje pred demonom zlata i moći odrazilo na nesrećno domaće stanovništvo Srednje i Južne Amerike.

Uništiše države Maja, Acteka i Inka u roku od nekoliko kratkih godina i dojaviše u Evropu, puni gordosti, da je samo godine 1524. i po četrnaest hiljada Indiosa dnevno savijalo kolena i glave pred njihovim ubilačkim mačem, pred njihovom zemljotresnom lomačom – hrišćansko pokrštavanje su to zvali…

A da je samo u prvoj polovini njihovog “misionarskog” boravka tamo oko 15.000.000 prastanovnika od njih i kroz njih izgubilo život, to je, verovatno, bila – danas bi ga tako nazvali – “kolateralna šteta”…

I Englezi, kad su ono 1788. stigli do Australije, zatekli su tamo između 300.000 i 400.000 duša a u godini 1921. izbrojaše ih još ukupno 62.000, biće, neka viša, jer britanska sila.

Ima još bezbroj žalosnih svedočenja ovog, više nego blasfemičnog, evropejskog širenja i proširavanja sebe i svoga a sve pod ogrtačem i u ime zloupotrebljenog i okaljanog Spasitelja…

Božji čovek, Sava Nemanjić, je drugo mislio, osećao i radio – on je mirio zakrvljene, isceljivao bolesne, ublažavao muke i jade, krepio dušu, njegov krst je bio bez mača jer krst se sečivom vređa a prava vera nikada ne zahteva tuđe već samo sopstvenu žrtvu, on je gradio srpsku kuću i pekao srpski hleb, za svoje i sva buduća vremena…

A u Božjoj kući za sve ima mesta a hleb je za sve gladne tu…

1217. godine, Sava uspeva da, pregovorima, odvrati mađarskog kralja  od planiranog napada na Srbiju a zatim se povlači na dve godine u Hilandar. 1219. godine je opet na carskom dvoru u Nikeji, gde od patrijarha Manuela Sarantena dobija zvanje arhiepiskopa a od cara Teodora Laskarisa samostalnost Srpske Pravoslavne Crkve, čime je međunarodno priznanje i državnog legitimiteta Srbije definitivno sankcionisano.
1218. godine je opet u Srbiji i piše Nomokanon, zakonik crkvenog i građanskog prava, po ugledu i na osnovu važećeg rimskog prava u Vizantiji. Sledeće godine nastaje njegov  “Akt obnavljanja svete, istinite, pravoslavne vere”. U to vreme Nemanjini sinovi grade manastire – Žiča, Hvosno, Peć, Vranjina, Majka Božja od Stona.

1229 -1230. Sava je na hodočasničkom poklonjenju u Svetoj Zemlji  – tu ostavlja srpske manastire Akra i Jerusalim-Sion. 1234. godine se povlači sa mesta arhiepiskopa a godinu dana kasnije je opet u Jerusalimu, Aleksandriji, Antiohiji, među monasima Sinaja. Na povratku, pri poseti bugarskom caru Jovanu Asenu, u Trnovu, 14.01.1236. napušta Sveti Sava od Srbije ovozemaljski život.

Posle ovog kratkog i, naravno, iz mnogo razloga nepotpunog istorijskog pregleda delovanja i dela Svetog Save i bez ulaženja  u razmatranje njegovog dubokog duhovno/bogoslovskog značenja i značaja – to je, deco moja, jedna posebna, duboka i neuobičajeno opširna tema – nameće se jedan jedini mogući zaključak:

Ono za šta je  najbrže emancipovanom narodu Balkana onog vremena (pretapanje grupe plemena u jedinstvenu bugarsku naciju) bilo potrebno mnogo mudrih i učenih glava, generacije sposobnih, energičnih vladara i nekoliko stotina godina  – to je za Srbe uradio maltene jedan jedini čovek za vreme jednog kratkog ovozemaljskog života – kroz njegovo delo Srbi su postali narod.

Kako? Čudo? Da, ako je čudo jedan neumorni rad na opštem dobru, samoizgaranje na narodnom poslu, ako je pomoć bližnjem i daljnjem važnija od cepanja dlake na dvoje i troje, ako su principi vera, nada i ljubav…

Vera, jezik, kultura, tradicija sabornosti, državnost u nezavisnosti, pravni i socijalni sistem vrednosti, etika življenja – to je zadužbina Svetog Save. Mi, deco moja, mi smo taj narod i zadužbina Svetoga a samo od nas zavisi da li ćemo biti sposobni da se složimo i obožimo, da oteramo mrak iz srca i zlo sa praga, da li ćemo smoći snage da postanemo dostojni Svetosavlja svoje istorije.

Jer to je istorija o stvaranju i građenju, o narodnoj sabornosti i življenju istine. Saznanje je, rekoh, preteča znanja a znanje je prepoznavanje i usvajanje sadržaja i suštine. To je ono, što je onaj ukleti izgnanik duha, Sinan-Paša, slutio, kada je Svete mošti spaljivao – ko uništi Svetog Savu u Srbima, taj im je dušu iščupao i onda je taj narod i od smrti mrtviji, onda je Spasitelj – za Srbe – uzalud prihvatio svoj krst…

Ostavimo se dakle, konačno, jadnog i strahujućeg bitisanja od samog čina rođenja pa do predodređenog rastajanja sa ovozemaljskim, vratimo se od nas starijem i mlađem  življenju po zakonima duha večnosti, po amanetu i nasleđu Svetog Save.

Onda će zaćutati zemljotresni bubnjevi, koji nama bubnjaju, ukleta Zver će se probuditi okovana i ostaće okovana i ukleta za sva vremena u svom mraku a naša noćna mora će prestati i nestati.

To je naš put spasenja a sigurno je da drugi imaju druge i, može biti, istovredne puteve. Prepustimo ih njihovom izboru i pomozimo im svojim znanjem i svojim trudom, ako treba i ako možemo, a ostanimo pored ili dalje od njih, ako im je njihov put dostatan.

I budimo ne samo oprezni, već budimo i ostanimo radoznali i otvoreni u odnosu na svaku ponuđenu pomoć – postoje i drugi darovi, osim danajskih.

Pojasniću vam tu potrebu jednim primerom iz sopstvenog iskustva.

Naime, pojasniću zašto to smatram vrednim jednog kazivanja na rubu i u sred kazivanja o Svetom Savi, jer – kako ono reče Brandenburger svome sinu, mnogo je ličnije i upečatljivije kad čuješ živog svedoka, nego kad čitaš knjiške mudrosti i udžbeničke pouke…

Pre mnogo godina, imao sam još darove mladosti i očinjeg vida, bio sam na Dalekom istoku, na prelepom ostrvu Javi. Šetajući se prašnjavom ulicom jednog sela u blizini prastarog budističkog hrama Borobudur, spazio sam jednog starog, slepog čoveka u pohabanim haljinama, kako sedi na goloj, zapečenoj zemlji i po rukama premeće tri okrugla i pljosnata kamenčića, sa jednom čudno izrezbarenom i rapavom stranom, dok je druga bila glatka kao kod oblutka iz brdskog potoka. Svaki čas je puštao kamenčiće da padnu na zemlju pred njegove ukrštene noge pa ih onda opipavao i ponovo skupljao.

Do njega je čučao jedan dečačić od, možda, pet ili šest godina i budnim očima pratio šta starac radi. Zapazio sam, u prolazu, smireno i produhovljeno lice i duge, fino oblikovane prste starca i okrenuo se ali već posle dva ili tri koraka, osetih da me neko blago povlači za rukav.

Mali dečak me je ozbiljno gledao svojim bistrim očima, poklonio se i rekao jednim vrlo izbirkanim, danas bi se reklo “književnim” javanskim jezikom, da me njegov učitelj moli za čast i radost zajedničkog ispijanja čaja…

Baš tako – čast i radost.

Prošlo mi je kroz glavu pitanje, kako je to jedan slepi čovek video jednog prolaznika i zašto je to on u meni video svog sledećeg gosta, ali sam se rado povratio a dečko je ubrzo doneo, sa obližnje ulične tezge, dve šolje mirišljavog čaja i opet se šćućurio kod nogu svog učitelja.

Sve do večeri sam ostao zadubljen u razgovor sa tim istočnim mudracem. Bio je Kinez i svoj život je posvetio I Džingu, jednom prastarom kultu, misteriji, jednom orakelu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i, istovremeno, jednom religiozno-filosofskom sistemu iz daleke prošlosti.

Taj put otkriva Večito samo u neprekidnim menama i promenama, pri čemu bi čovek trebalo da teži upoznavanju zakonitosti, koje određuju i predodređuju predstojeće promene, jer će samo tako biti u stanju da se oslobodi robovanja nepoznatom i da ugradi sebe i svoju slobodnu volju u višu ravnotežu univerzuma. Poznato je da je Konfučije, koji je živeo nekih 2.500 godina pre Hrista, u jednom trenutku zamolio sudbinu za još pedeset godina života, koje bi isključivo posvetio studiranju I Džinga.

Prvi sačuvani komentari ovog učenja su se pojavili u Kini, u vreme dinastije Šeng, oko 1.500. godine pre Hrista a najbrojniji su bili u vreme dinastije Han, nekoliko stotina godina pre Hrista.

Isto tako, znao sam da je i veliki evropski psiholog svetskog glasa, Karl Gustav Jung, otvoreno potvrđivao da veruje i da se redovno vraća i obraća proročanstvima vidovite knjige I Džing.

Budući da je budizam došao u ceo indonežanski arhipelag još pre hinduizma a da su stare kineske religije bile vrlo malo zastupljene, pitao sam ga kako je on stigao baš ovde, u srce malajske tradicije i vere?

Slegnuo je strpljivo ramenima i rekao da je prevashodna osobina jedne vere tolerancija i žeđ za novim i uvek obogaćujućim saznanjima a da je to i razlog da nas dvojica sedimo i razgovaramo.

Osetio sam jedan čudni, jedan mladalački čedni i nejasni stid i počeo da mu govorim o Spasitelju. Klimao je glavom i pažljivo slušao. Rekao je, da zna za Isusa Hrista i citirao iskustvene pouke Konfučija:

“Da li je to onaj, koji zna da je to što on hoće nemoguće, ali ipak i dalje neumorno sledi svoj put?” a kada je govorio o iskustvima ovog dela sveta sa, prevashodno, rimokatoličkim misionarima, onda je na red došao Lao Ce, i citat: “Kada je pravi put, Tao, bio izgubljen – onda su došli rituali.”

Govorio sam dalje i znam da sam samo jedan jedini put pomenuo ime  Svetog Save od Srbije i tako je, skoro neprimetno, stigao i suton.

Onda je ustao i upitao me, da li bih mu učinio čast i radost i otpratio ga večeras u hram Borobudur, doći ćemo u priliku da prisustvujemo nečemu što je van I Džinga i van Svetosavlja i, stoga, retko i poučno.

Jednom godišnje leti Kris i u mirnodopsko vreme a jedan sveti malajski čovek mu je odobrio da, ovaj put, prisustvuje tom činu.

Znao sam da je Kris zmijoliki malajski mač, koji se u jednoj porodici predaje sa kolena na koleno i svaki je, po predanju, napravljen od mesečevog kamena, koji je u prastara vremena pao sa neba na Javu. Kris je zaštitnik svog domaćina i njegove porodice i osamostaljuje se u borbi, leti i napada napadača svojih štićenika.

Pristao sam i uskoro smo se našli u jednoj podzemnoj prostoriji hrama, visokih svodova i slabo osvetljenoj  bakljama na kamenim zidovima. U sred prostorije je sedeo jedan omanji, tamnoputi muškarac u belom sarongu i koncentrisano gledao u žar nevelikog gvozdenog ognjišta pred sobom. Iza njegovih leđa, na zidu je visio njegov Kris u koricama od potamnelog, žutog metala.

Ne znam koliko smo vremena proveli tako, u ćutanju i jednoj, za mene vrlo stranoj i još nedoživljenoj kontemplaciji. U jednom trenutku sam primetio da mali čovek pred ognjištem počinje da podrhtava i da se svetlost u prostoriji menja, učinilo mi se da se diže jedan moćni vetar, ali vazduh se nije pomerao a i dalje je vladala tišina.

Svetlost se, međutim, nesumnjivo menjala i pokretala, ne znam kako, jer baklje su i dalje nepomično stajale i nepromenjeno gorele, imao sam osećaj da vetar postaje sve jači, ali vazduh, koji sam udisao, nije mirisao na nešto što spolja ulazi, nije se osećalo ni najmanje strujanje a i Kris je nepomično visio na zidu…

Nisam, začudo, bio ni uznemiren ni ustrašen, gledao sam širom otvorenih očiju igru svetlosti i čekao. Mislim da sam onda samo jedan jedini put trepnuo – mada je to teško reći kada pojam vremena oslabi – i, kada sam opet otvorio oči, video sam da Kris nije više na zidu već da, protivno svim prirodnim zakonima, lebdi na par santimetara iznad ognjišta i da mu se mali čovek klanja i polako ga opasuje.

Izašli smo u toplu noć i seli na jedan poveći kamen ukraj puta. Kineski mudrac me je pitao, šta sam upravo doživeo, da li sam video kako Kris leti?

Odmahnuo sam odrečno glavom i odgovorio da imam osećaj, da sam doživeo kako vreme, zgusnuto i koncentrisano, huji i prolazi, kako se savija i vraća, ispravlja i odlazi…

On je klimnuo glavom i rekao nešto, što u prvi mah nisam razumeo, naime, da ja uprkos očima vidim i potom me upitao, želim li da upitamo njegov orakel, njegovo proročište o meni i, pre svega, o onome što nosim u sebi?

U tom slučaju, trebalo bi da šest puta uzastopce bacim ona tri njegova kamenčića na zemlju i da se, pri tom, usretsredim na samo jedno pitanje proročištu ili na samo jednu odsudnu misao. On će, svaki put, proveriti redosled i broj izrezbarenih i glatkih površina okrenutih nebu odnosno zemlji i reći mi, šta knjiga I Džing kaže.  Pomislio sam na Svetoga i pristao – odjednom sam vrlo pouzdano znao da mi se ništa loše neće i ne može dogoditi. Da time ne postavljam u pitanje niti vernost svojoj veri, niti svoj identitet.

Govorio je i ja do današnjeg dana pamtim svaku reč:

“Ta Kuo – nečega je suviše mnogo, nešto je suviše veliko – veličina je preteška, hoće li nosioci izdržati?! Krovna greda se ugiba i to govori o slabosti na oba kraja. Sredina se, međutim, podržava jakom gredom odmah ispod krovne. Ako se ima jedan određeni cilj i ako je čovek našao pravi put, uspeh je neminovan.

Ming I – svetlost pada na zemlju i gasi se. U nesrećnim okolnostima, čovek sakriva svoju dobrotu i mudrost, sjaj duha i karaktera, svoju svetlost duboko u sebi i bori se protiv nesreće – takav je bio kralj Ven! Kada čovek, uprkos svim preteškim brigama u srcu, sve svoje želje i svu svoju volju usretsredi na večitu Vrlinu, pobediće – takav je bio princ Či!

Vu Vang – ko dela pravedno, uspeće kroz usaglašenost sa voljom Neba.

Ko na pravdu mač podigne, mora da pati i nema mesta, na koje će moći da ode jer – šta jednom takvom uopšte ostaje, kad je izgubio nevinost? Kakvog smisla ima, bilo kuda ići i bilo koji cilj slediti, kada ga volja Neba više ne prati i ne štiti?”

Tako sam, deco moja, dobio odgovore na pitanja, koja nisam ni pitao ni mislio – rekao sam vam, ko je bio u mojoj duši. Sveti Sava. A Mudrac je to znao  i nije govorio o meni, već o onome šta je u nama, u čoveku, o istini, pravdi, načinu i smislu življenja.

Drugi je to jezik bio i drugačije je on nazivao svoj put, ali mi je tada rekao šta ja vama danas kažem – setimo se prošlosti i vratimo se budućnosti.