Томас Фази: Илузија европске демократије

Ако се погледају кораци које су европске земље предузеле последњих година у економској политици, области безбедности и геополитици – нарочито у контексту конфликта у Украјини – није могуће тврдити да су ове државе деловале у складу са својим националним интересима, како год се тај појам тумачио.

Европске земље систематски су поткопавале своје кључне интересе у области економије, безбедности и геополитике. Поставља се питање: зашто? По мом мишљењу, овде су могућа два објашњења.

Прво је да су европски лидери погрешили и поступили непромишљено. Супротно очигледним чињеницама, они су следили и настављају да следе циљеве који, по њиховом мишљењу, задовољавају националне интересе њихових земаља. Ако би последице такве политике било немогуће предвидети, такво објашњење би се ипак могло допустити. Али, у ствари, све је супротно. На пример, било је очигледно да ће одбацивање јефтиног руског гаса бити катастрофа за Европу.

Многи од нас, укључујући и мене, писали су о томе још у фебруару и марту 2022. године. Нисмо то предвидели зато што имамо дар видовитости, него је то било очигледно. Једнако је било очигледно да Украјина нема шансе за војну победу над Русијом, чак ни уз подршку НАТО-а. Сходно томе, било је јасно да би ослањање искључиво на војно решење сукоба било катастрофа за Европу, не само на економском, већ и на безбедносном плану. Наравно, за саму Украјину то је било тачно у још већој мери.

Дуги процес

Многи од нас су о томе говорили још од првог дана. Стога, ако само не претпоставимо да су европски лидери били толико глупи (а неки од њих свакако јесу) да нису видели реалност очигледну многим стручњацима (чињеницу да та политика директно противречи интересима Европе и да њено тврдоглаво спровођење само погоршава ситуацију), морамо размотрити другу могућност: европске елите већ дуже време не служе нити националним интересима својих земаља, нити колективним интересима Европе у целини.

Другим речима, класични реализам, који претпоставља да све државе настоје да штите и максимизују своје интересе у економској, војној и другим сферама, не односи се на Европу. Јер из угла ове теорије, курс који је Европа изабрала изгледа ирационално. Сходно томе, за разумевање европске политике нам је потребна друга концептуална парадигма, и, по мом мишљењу, у овом случају је најприкладнија концепција „вазализације“.

Да говоримо сасвим једноставно: Европа – под тим мислим практично на све земље ЕУ и целокупни бриселски естаблишмент – се нашла под контролом транснационалне, трансатлантске елите. Ту елиту апсолутно не интересују стварни интереси сопствених земаља; напротив, она служи интересима друге врсте: приватним – то јест интересима уске олигархије (данас су то пре свега транснационални финансијски кругови и војно-индустријске структуре), као и спољним интересима, а то значи интересима империјалног језгра у Вашингтону (и посредно интересима Израела).

Како смо дошли до овога? Ово је резултат дугог процеса који је почео одмах после завршетка Другог светског рата. У то време, Сједињене Државе су Европу сматрале једним од кључних ослонаца своје стратегије глобалне доминације. За пројектовање америчке моћи широм света било је неопходно одржавати контролу над Европом у економској, војној и културној сфери. После Другог светског рата, Европа је фактички под војном окупацијом САД.

Прошло је већ осамдесет година, али у Европи и даље борави око стотину хиљада америчких војника, а постоји око тридесет стратешких америчких база. Према званичној реторици, оне су нам потребне за нашу заштиту. Заштиту од кога? Од Русије, која не представља реалну претњу Европи?

У ствари, рекао бих да Русија није представљала стварну претњу чак ни током Хладног рата. Ова претња је у великој мери вештачки створена и надувана од стране самог Северноатлантског савеза. Наравно, НАТО никада није настојао да заштити Европу. Његов главни задатак увек је био да држи Европу под контролом, да осигура да континент буде подређен стратешким интересима Сједињених Држава, и да пројектује америчку моћ широм света.

То је било тачно јуче, а данас је то још више. НАТО не само да осигурава да је Европа подређена америчким интересима (а руско-украјински сукоб је најјаснији пример), већ служи и као средство за ширење америчког утицаја широм света. Недавно је генерални секретар НАТО-а Марк Руте, познат по својој навици да наглас каже оно о чему обично више воле да ћуте, рекао да је 5.000 летова изведено из америчких база у Европи како би подржали америчко-израелску агресију на Иран.

Окупирани континент

Према томе, Европа је саучесник напада на Иран, упркос осуди од стране неких лидера. Европа је најважнији део логистичке инфраструктуре америчке војне моћи, која омогућава Сједињеним Државама да пројектују свој утицај и на исток – према Русији, и на југ – на Блиски исток. Сви разговори о „НАТО 3.0“ или о подели између Европе и САД – нису ништа више него грандиозна представа. Напротив, „НАТО 3.0“ ће само погоршати потчињеност Европе „алијанси“.

Наравно, НАТО је био само један од инструмената. Америчке службе за националну безбедност успоставиле су блиске везе са обавештајним службама европских земаља. Поред тога, Сједињене Државе већ дуго врше огромну економску, технолошку и финансијску контролу над континентом. Успостављена је и велика културна и идеолошка доминација, не само кроз поп културу, већ и кроз медије на енглеском језику, трансатлантске аналитичке центре и „псеудо-невладине организације“. И на крају, постоји још један инструмент који се често занемарује, али који, по мом мишљењу, игра кључну улогу: сама Европска унија.

ЕУ се одавно позиционира као потенцијална противтежа америчком утицају, али у ствари то никад није било тако. Напротив, она је увек служила као најважније средство везивања Европе за трансатлантски НАТО систем под доминацијом Сједињених Држава, фактички испуњавајући улогу политичког крила савеза. То је постало посебно очигледно под Урсулом фон дер Лајен, која је уложила велике напоре да веже европске земље за интересе Вашингтона, често против воље појединих европских влада.

Данас се налазимо на изузетно опасној граници. Кроз Европску унију – институцију суштински недемократску – трансатлантски НАТО-естаблишмент успео је да успостави потпуну економску и политичку доминацију над европским земљама. Оне више нису суверене државе, какву год дефиницију користили, а самим тим ни демократске – јер је суверенитет неопходан услов за истинску народну власт. У таквој ситуацији је још теже остварити системске промене кроз изборе.

Сумирајући, може се слободно рећи да је Европа у многим аспектима окупирани континент. Најактуелније питање са којим се данас Европа суочава јесте како европски народи могу да се извуку из трансатлантског система и спроведу деколонизацију.

Користећи термин „либерална демократија“, полазимо од тога да је демократија природно произишла из либерализма. То је чиста лаж

Наравно, проблеми Европе су постојали много пре него што је Америка заузела место глобалне империје. Суштина проблема лежи у дубоко укорењеном непријатељству које су европске економске и политичке елите вековима осећале према демократији и радничкој класи. Данас, користећи термин „либерална демократија“, полазимо од тога да је демократија природно произишла из либерализма. То је чиста лаж. Сви велики либерални мислиоци прошлости били су против демократије, односно против масовне демократије, схваћене као политички поредак у ком свако има једнако право гласа.

Демократија какву су они замишљали је демократија имућних класа – оних који су поседовали капитал. Масовна демократија је настала углавном захваљујући борби радничке класе и социјалистичког покрета, често уз крвопролића. У томе лежи главни проблем. Народи Европе одувек су били принуђени да воде жестоку борбу против сопствених елита.

Против елите

Ми имамо једну од најгорих елита на свету. Она не само да не брине за добробит народа Глобалног Југа, већ уопште није забринута ни за добробит сопственог становништва, народа Европе. Зато је Европа – од прошлости до данас – стално захваћена насиљем, политичким конфликтима и класном борбом. Чак и у „златном добу“ западног капитализма, после Другог светског рата, масовна демократија је била конфликтна.

Ја сам Италијан, и моја земља је пролазила кроз таласе политичког насиља 1970-их и 1980-их година. Слични процеси су се дешавали у Немачкој, Француској и другим великим државама Европе. И то време се сматра врхунцем масовне демократије – у великој мери оправдано, јер су управо у тим деценијама постигнути најзначајнији социо-економски успеси. Међутим, ти успеси нису резултат само избора, већ и масовне мобилизације народа, као и оштрих политичких конфликата, укључујући и употребу насиља. По мом мишљењу, иза те слике крије се много дубљи чвор супротности.

Права, која су стицана у послератном периоду, нису била „подарена“ народу; она су била последица тога што је у току кратког историјског периода организована снага радничке класе – широки народни слојеви – успела да преотме део власти од организоване силе капитала. Мада су та освајања увек остала релативна.

Проблем је у томе што је база – конкретни материјални услови који су омогућили масовну демократију – данас претежно нестала. Више не постоје велики производни погони и огромне фабрике где су се окупљали радници и где су могли да се организују. Због тога су нестали стручни и материјални услови који су створили масовну демократију.

Поред ослобађања од империјалне стеге САД-а, што подразумева разбијање ЕУ, појављује се још једно врло важно питање: како да обновимо демократију и поново узмемо део власти и контроле од политичке и економске елите, ако материјална база која је то у прошлости омогућила више не постоји? Данас наше елите делују потпуно неконтролисано управо зато што не постоји никаква реална противтежа способна да их обузда. У томе и јесте суштина проблема.

Текст заснован на излагању аутора на форуму „Исток – Запад“ у Истанбулу у септембру 2026. године.

Томас Фази је новинар, публициста и политички активиста из Италије.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард