МИЛИЦА КРАЉ: МУРИНСКИ АНЂЕЛИ –  21 година од смрти мештана Мурина

На белом мермер- обележју, на спомен-чесми,   урезана имена и датум смрти-30.април, година 1999. по истоветном  редоследу ненадне смрти:

Јулија Брудар(1989-1999) 

Оливера Максимовић(1986-1999)

Мирослав Кнежевић(1985-1999)

Вукић Вулетић(1953-1999)

Милка Кочановић(1930-1999)

Манојло Коматина(1927-1999)

Година 1999. обновљеним трагизмом надвијеним над нашим родом, придодала је страдалним неокончаним бројкама смрти  и нове непотпуне, у  којима стоји да  је за 78 дана у тадашњој заједничкој држави СРЈ, побијено  између 2500 и 4000 цивила;  та бројка- тај црни заједнички садржалац смрти уплео је и смрт око две стотине деце.

Неколико деценија раније, на Ораторијуму  у Шумарицама,  након извођења Десанкине “Крваве бајке“ , немачки песник Минценбергер, на заједничком ручку, одбио је да узме иједан залогај, стидећи се због стравичног злочина својих сународника, и  у знак поштовања према невиним ђачким жртвама који су стрељани само што јесу били Срби. 

Српска деца.

Српска будућност!

Српска туга!

На улазу у Крагујевац  скоро до осамдесетих година прошлог века,  стајала је табла са натписом „Немцима улаз забрањен!“  Табла као истозначни подсетник и опомена  на све жртве које су  октобарских дана 1941.године стрељали  немачки окупатори.

Пре 21 годину,  задњег дана месеца априла,  у малој скровитој  варошици Мурино обновиле су се Шумарице:  догодио се скоро истоветни злочин: стрељана су деца, стрељани су мештани Мурина; уствари, мучки  побијени из бомби на навођење(како се то непојамно зло именује војном терминологијом ) и свирепо, охоло, пакосно, цинично, сурово, премоћно,  подмукло, опако  – трострука смрт деце сврстана  тамо негде …међ опакима , међ вражду и неправду,  у далеким непријатељским високим војним штабовима   под ништавну, мање значну одредницу –  под  ниподаштавајући термин: колатерална штета.

Све те наше тадашње жртве убијане земље,и  та деца  Мурина,  деца крвотока овог тла, деца нашег непремеривог, неизмеривог бола и вечног  сећања –  деца су  наше суштине и нашег постојања и  будућности бомбама сасечене.

Та  непрежаљена деца Мурина,  израсла из јаука и крика, ти недужни анђели  које су родитељи препознали по  стрељаним  остацима делова тела, по комадићима одеће и обуће,  и стрељаним играчкама…та деца ведрог последњег априлског  муринског  дана чија плавет није могла да их заштити од гробне тамнине, преселила су се у заумну сузу, у свећу подушницу, у  врисак и вапај.

 

Ту  децу, те нежне девојчице, сестре  Јулију Брудар и  Оливеру Кнежевић , које су родитељи склонили  од  вребајуће смрти на Косову, на Муринском мосту, где им се придружио и одважни дечак Мирослав Кнежевић –  сачекали су  меци чедоубица, меци  злотвора, меци мрзости и бестијалности.

Имена ово троје  деце сажела су у страдалну метафору смрти сву ону децу која су побијена у тих 78 дана, имена три родитељске туге означила су непребол и вечно сећање на Јулију Брудар,

Оливеру Максимовић, Мирослава Кнежевића и још и на њихове страдале саплеменике:Вукића Вулетића, Милку Кочановић и Манојла Коматину. 

Данас, на 21-годишњицу њихове смрти, у јединствени  светлозарни Именик сећања, уз бројна имена страдале деце и свих страдалних жртви од НАТО бомби које су сејале смрт,  уписујемо  речју трајања и пркоса и непокора овог  тла и и неизбрисиву сузу и незацеливу рану. И 

Изговарамо попут молитве њихова имена: 

Јулија, Оливера, Мирослав…Вукић, Милка, Манојло…Јулија, Оливера, Мирослав… 

мурински анђели, мурински невени, мурински цветови, мурински свици,  муринске иконе, мурински плачеви, муринске туга, муринска свитања, муринска светлост, муринска сијања, муринска обзорја…муринска суза !