ДЕЖУРНИ КРИВАЦ: Србија је једина земља на свету на коју Подгорица смије да подигне тон

ИСКРА на Фејсбуку

Sputnik / Александар Милачић

На молбу предсједника Србије Александра Вучића да не усвајају предложени закон о слободи вјеросиповјести, власти Црне Горе реаговале су као опарене. Црногорска влада је промптно одговорила да неће дозволити било коме, па ни Србији, да утиче на њихове одлуке, а одмах је покренута и медијска кампања о мијешању Београда у унутрашње ствари Црне Горе.

Да су поједини дјелови власти спремни на тотално заоштравање говори и став Либералне партије, која је као дио владајуће коалиције у Црној Гори позвала да се државни секретар предсједника Србије Никола Селаковић, због коментара да је Црна Гора класична српска држава, прогласи за персону нон грата.

Такође, упозорење шефа српске дипломатије Ивице Дачића да угрожавање имовине СПЦ логично „може изазвати велике проблеме“ на релацији Београд—Подгорица, као да од црногорских званичника нема ко да чује. Није тајна да поред припреме да се у Скупштини изгласа спорни закон, власт у Подгорици паралелно врши и међународно лобирање.

За аналитичара Луку Радоњића реакција црногорске владе и њених пратећи медијских вокала, на молбу предсједника Србије да се не усваја контроверзни нацрт Закона који претендује на отимање црквене имовине, не представља никакво изненађење.

„У каквој год форми да је српски предсједник саопштио поруку, дакле, било у форми пријетње, сугестије, предлога или молбе, реакција са друге стране би била потпуно иста. Но, можда баш због тога што је Вучићева порука имала карактер молбе, реакција Марковићеве владе испала је незграпна, лишена такта и основног дипломатског манира, па је у већем дијелу црногорске јавности — са обје стране доживљена као претјерана, са непотребно високим тоном, као реакција која по тоналитету удовољава само ушима екстремних присталица режима“.

„Зато, по неким процјенама, није искључено да је Вучић намјенски одиграо ’дамин гамбит‘, навлачећи другу страну да ’поједе пјешака‘ како би себи омогућио бољу перспективу — на ’центру‘, односно у највећем дијелу јавности, како домаће тако и иностране“, каже Радоњић за Спутњик.

Он додаје да су, када је у питању суштински карактер реакције црногорске владе, узроци опште познати. Црна Гора је нови формат државности остварила — одвајањем од заједнице са Србијом.

„Референдумски национал-политички наратив грађен је на анимозитету према Србији и српском елементу уопште, а новокомпоновани ’национализам Монтенегра‘ производ је идеолошке струје ревизионистичког типа која тврди да је црногорску државност 1918. године насилно угушила Србија, па из политичко-идеолошких потреба, Србија увијек добија мјесто дежурног кривца за све проблеме Црне Горе“, примјећује Радоњић.

По мишљењу нашег саговорника, са тим у вези постоји и још једна важна околност, а то је чињеница да је Србија једина држава на свијету на коју званична Подгорица смије подићи тон.

„Карактер спољнополитичке владавине, као и сама реторика актуелне црногорске власти, у супротности је са менталитетским и сваким другим карактером црногорских владара кроз историју, који су познати као људи храбрих, снажних, звучних државничких порука. Што би народ рекао, ’умјели су да лупе шаком о сто‘ или да ’отправе поруку брк у брк!‘. Ова власт нема такав тон, многи јој замјерају на претјераној инфериорности у спољнополитичком ставу, зато негдје или на некога морају ’подићи тон‘. Ту им Србија, као дежурни кривац и главна инспирација њихове антитезе, дође као логичан али и једини избор“, примјећује Радоњић.

Он додаје да је понашање црногорских власти веома слично опхођењу косовских Албанаца, који „љуте“ и „храбре“ поруке такође једино одашиљу у правцу Београда.

„И то није случајно, национал-политички наративи косовских Албанаца и Црногораца који се залажу за историјски дисконтинуитет, прилично су слични. Јавности је познато да су косовски Албанци први у Југославији заговарали ревизију историје, а идеолошка струја која је била задужена за градњу наратива, за крилатицу је имала „Никад више 1912!“ и „Никад више 1918!“. Обје су се ослањале на оптужбе да је Србија дежурни историјски кривац који је починио историјску неправду. Дакле, баш као и у случају идеолошке доктрине која подржава Ђукановићев режим“, примјећује Радоњић.

Наш саговорник закључује да апсурд своје врсте, такође, представља и теза о „немијешању“ Србије у унутрашње ствари Црне Горе, „иако се зна да се црногорска власт често директно мијешала у унутрашња питања Србије, почев од признања једнострано проглашене независности јужне српске покрајине, до других, директно политичких уплитања“.

rs.sputniknews.com, Небојша Поповић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.