ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА: ХИТНО САЗВАТИ СВЕПРАВОСЛАВНИ ИЛИ ПОМЕСНИ САБОР РАДИ ОПСТАНКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

„Непобитна чињеница је да су наступиле огромне промене у читавом државно-политичком систему данашњег света, и да смо сведоци доношења низа катастрофалних и неканонских потеза Цариградског патријарха Вертоломеја I, који све одлуке доноси самовољно и по свом нахођењу (или туђем утицају), а не на Свеправославним саборима као што је била вековна пракса у Православној цркви. То је био кључни разлог због чега је самог себе трајно искључио из канонског поретка цркве. Не само да опонаша Римског папу, већ се потпуно налази у канџама Америчке администрације и ЦИА, по чијим налозима систематски разбија Православну цркву“, саопштио је Центар  за заштиту хришћанског идентитета.

„Подсећамо да су некада постојале Картагина и Картагинска помесна аутокефална црква која је донела преко 100 црквених канона. У данашњем времену више не постоје ни Картагина нити Картагинска црква. Исто тако је и велико Византијско царство престало да постоји још 1453. године, док је данас Цариградска патријаршија остала у муслиманској земљи са непуне три хиљаде верника.

Због свега наведеног, оцењујемо да је наступио алармантан тренутак када је опстанак Христове Православне цркве озбиљно доведен у питање, због чега сматрамо да је неопходно и ургентно да се сазове Свеправославни или Помесни Сабор (Ένδιμούσα Σύνοδος) у најмногољуднијој Православној Цркви, како би се предузели адекватни кораци у правцу опстанка Православља у целини.

Сва историја Христове Цркве нам говори да су таква крупна животна црквена питања решавана на Васељенским и Помесним Саборима. Где су данас такви сабори који би решавали егзистенцијална питања Црквe у складу са црквеноканонском праксом, али не онако како је то учињено на Критском Сабору 2016. године? При томе, наравно, треба озбиљно узети у обзир значај 17. Канона IV Васељенског сабора (451. г), који гласи:

„…Ако је царском влашћу основан нови град, или се убудуће оснује, у таквоме случају разређење (распоред) црквених области нека слиједи разређењу (подели) државном и грађанском“.

Извор: Правила (ΚΑΝΟΝΕΣ) Православне цркве с тумачењем, књига прва, епископ далматински Никодим Милаш, стр. 369, Нови Сад, 1895.

У прилог изнетог, цитирамо и речи Жељка Жугића, из књиге КАНОНСКА БРОЈАНИЦА, Лелић, 2024, стр. 19:

«Аутокефалност је власт дата од Бога да би се живот верника одвијао са што мање смутњи. Само велике области, са својим великим саборима су могле да се супротставе семену зла – јереси и расколима».

На тај начин би се спасила Христова Православна црква од даљег пропадања. Исто тако, наша света Црква би се вратила поштовању канона, учењу светих отаца и одлукама Васељенских сабора. Уједно, повратио би се изгубљени кредибилитет и дигнитет Цркве и Православља у целини», стоји у саопштењу Центра.

Саопштење су потписали Диогенис Д. Валаванидис, директор Центра за заштиту хришћанског идентитета, Драагана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије, а међу потписницима су протојереј-ставрофор Никола Шкорић, проф. Богословије у пензији, проф. др Миодраг М. Петровић, канонолог,

научни саветник Историјског института САНУ, Милослав Рајковић, филолог као и многи други.