„ДА БИ СЕ У СВЕТУ САЧУВАЛО СВЕДОЧАНСТВО...“

Пише: Архиепископ Зеленоградски Савва (Тутунов)

Постоји заједничка нит у разноврсном низу догађаја последњих дана-недеља: од тока рата и расправе о „прекидима ватре“ (опростите, о каквом ту миру, дубоком и неотуђивом, по изразу црквене молитве, можемо причати?), преко евакуације (Алешки) са не баш пријатељском надменошћу, до потпуно неочекиваног открића још једне филијале пакла (не, чак не у преносном смислу) у руском граду Кијеву, узгред и кроз „хелоуинско“ скакутање у руским градовима од Москве до Севастопоља…

Над свим тим виси питање: Русија – ко је и зашто је она? Ко су Руси и да ли они уопште постоје? Мада је то једно те исто питање.

Одговор који можда неће пријати чак ни неким мојим патриотски настројеним истомишљеницима (да не говорим о онима који би рекли да Руса нема, а да је Русија само некакав комбинат или објекат жеља разних група) – биће једноставан. И тај одговор нам даје празник – Дан народног јединства, који је проистекао из народног јединства око заштите Православне Русије почетком XVII века.

Русију је сaздао и сачувао Божији Промисао, који је ову земљу предао Русима, људима који су формирали своју државу и нацију, да би се у свету сачувало сведочанство о Православљу.

Не наметање Православља. Не принуда на Православље. Сведочанство о Православљу. Чак и под условима различите блискости Православаца са црквеним животом.

Ова мисија никако не омета улазак других народа у нацију коју је створио Руски народ и у државу коју је створио Руски народ. Као што ни присуство других народа у Руској држави и Руској нацији никако не противречи овој мисији.

Све што иде у корист ове мисије – иде на корист Русији и свим народима који је насељавају, а који су једном пошли заједничким путем са Руским народом. Све што иде против ове мисије – штети (чак и до потпуне погибије) Русији и свим народима који је насељавају.

То уопште не значи, као што некоме може пасти на памет, да Русија мора живети тешко, у оскудици или сумрачној изолацији. Иако понекад мора: кад се активирају они, посебно са стране, који заиста не би желели да виде Русију на карти света. Не, напротив, Русија мора живети у добробити, јака. Бар зато што ће тада покушаји да се омета њена мисија бити отежани. А и просто зато што нема разлога да Руски народ и народи који га прате морају живети лоше.

Степен и облици благостања одређују се поштовањем Божијих заповести, разумном умереношћу, љубављу према своме, руском, са радозналошћу према другом, страном, без улагивања или бесмисленог копирања. Васпитаношћу у љубави према вери Православној (или – кад је реч о иновернима – у поштовању према њој) и према Русији.

(Телеграм о. Савве; превео Ж. Никчевић)

Любопытная статья появилась по поводу регулярно, особенно в начале Великого поста, к Пасхе и после Рождества, всплывающей в СМИ темы «а сколько на самом деле дивизий прихожан в Русской Православной Церкви».

Автор — Юрий Пыльцын — довольно остроумно поправляет медийную статистику.

К его аргументам добавлю такой. Нам долго озвучивали мантру: у нас Церковь пожилых людей. Они, конечно же, в Церкви есть! Но… ведь года проходят… те, кто пожилые, неизбежно со временем уходят в мир иной… и как-то не сказать, что совокупность прихожан переходит из стадии «пожилые» в стадию «дряхлые». Да и не сказать, что храмы сильно пустеют, разве что прихожане расходятся по разным храмам, число которых возросло… сильно — наверное, всё-таки, быстрее числа частых прихожан.

Кроме того, автор отмечает, что медийная статистика не учитывает значительное числе тех, кто всё активнее ведут церковную и личную духовную жизнь — да, на самых разных уровнях приближения, но ведут же, устремляются.
 
К слову сказать, именно таково общее ощущение многих моих знакомых священнослужителей (и моё). В отношении к церковной жизни мы видим всё больше осознанности, стремления узнать, участвовать: от всё более частого знания Символа веры родителями и крёстными при Крещении детей до «активного и доброжелательного интереса» к содержанию церковного слова, церковной проповеди. Собрат по этому поводу вспомнил слова апостола, что «малая закваска заквашивает все тесто».

Конечно, важно трезво понимать, сколько людей вполне участвуют в таинствах Церкви, живут церковной и молитвенной жизнью, а сколько тех, кто просто (нет, не «просто», о чём ниже) идентифицируют себя Православными, находятся только на пути к такой жизни. Скажу по секрету: церковная работа с последними — это моя непосредственная обязанность с тех пор, как Святейший Патриарх меня назначил председателем Миссионерского отдела. Да, считаю, что сегодня церковная миссия в России — это двигать людей от «я Православный, но в храме не хожу» в сторону «я стараюсь причащаться регулярно и дома молюсь».

Но верно и то, о чём пишет автор:

«Всё упрямо повторяют: “сознательных православных в России единицы”. Кому-то необходимо, чтобы так и было. Чтобы это показать, в сторону отодвигается даже самое главное основание современного либерального общества – самоопределение. Ты – это тот, кем (или чем) ты себя считаешь. Хоть пингвином себя объяви, хоть торшером – все должны уважать твой выбор и лишних вопросов не задавать. Но скажи, что ты православный, и с тебя тут же потребуют соблюдения всех правил, заповедей, явления чудес и знамений».

Почему так происходит — читайте в статье.

Нет, Юрий Пыльцын вовсе не утверждает, что неважно сколько людей пришли к активной церковной жизни. Совсем наоборот. Автор очень красиво, почти поэтично завершает свою статью словами о том, какая это радость — быть в Церкви, быть на службах, участвовать в таинствах. Завершает призывом к этому.

А утверждает он, в пику свидетелям «сознательных — единицы», что:

«Да, православная община в России немонолитная, да, внутри общины есть гигантское поле для воцерковления, самообразования, но это внутреннее дело самого церковного народа. Для внешних же православие большинства не должно подвергаться сомнению. После десятилетий государственного атеизма русский народ не оставил своего стремления к Церкви. И так было всегда, Церковь от русской истории неотделима».