Овим речима Миланка Терзић, расељено лице са КиМ, која је 12 година провела у Црној Гори, присећа се упокојеног митрополита Амфилохија. Каже да се упорно и безгранично борио за расељене, које су истеривали из једног по једног одмаралишта. Сећа се сцене када је са рођаком, којој је син убијен у Пећи, отишла до манастира Подмајине код Будве где је тога дана био и митрополит.

– Видео је да нас две нисмо упалиле свеће. Позвао ме је да то учинимо и да се помолимо Богу. Ја сам тада заплакала рекавши да немамо новца ни за свеће. Погледао ме је онако смирено и паметно ми рекао: Идите запалите свеће. Црква није продавница, платио је данас неко за вас, а ви ћете следећи пут за неког – прича Миланка.

Кроз сузе говори да је Амфилохије расељенима са Космета много помагао знајући њихове недаће и чињеницу да су избегли из својих домова без игде ичега. И сам је био веома везан за Косово које је познавао боље него они који су тамо живели.

– Свака његова прича, његова песма о Косову, била је смислена и пуна емоција. На сваком весељу или окупљањима волео је да отпева “Јечам жела” и “Онамо, намо за брда она” – присећа се наша саговорница великог човека и духовника који јој је улио наду и дао снагу да издржи најтеже расељеничке дане.