ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: БУЛГАКОВ У РОДНОМ ГНИЈЕЗДУ

Читајте „Белу гарду“, стручњаци за независну Украјину. Јер велика бјеше и страшна година од рођења Христова 1918, баш као и сад. Њемци напуштају Кијев. Хаос у колаборантским редовима. Ево какав се разговор тада води у племићкој кући на Алексејевском спусту број 13.

– Он је свиња – с мржњом у гласу понављао је Турбин – па ни он не говори тим језиком! А? Прекјуче питам то ништавило, доктора Курицког, он је, молим лепо, заборавио да говори руски од новембра месеца прошле године. Био је Курицки, а сад је постао Курицкиј… И, питам, како се на украјинском каже „мачак“? А он ми одговара: „кит“. Питам: „А како се каже кит?“ А он стао, избуљио очи и ћути. И сад ме више не поздравља.

Николка је праснуо у смех и рекао:

– Реч „кит“ не могу ни да имају, јер у Украјини китови не постоје, а у Русији свега има јако много…

***

А неколико страница даље, о прегледу ситуације, и о солидарности:

Град још којекако, у њему је и полиција, и министарство, па чак и војска, и различите новине, а шта се догађа унаоколо, у оној правој Украјини, већој од Француске, у којој живе милиони људи – то нико није знао, у томе је ствар. Нису знали, ништа нису знали не само о удаљеним местима, већ чак – смешно је и рећи – о селима која су била на само педесетак врста од Града. Нису знали, али су мрзели свом душом. И када су долазиле нејасне вести из тајанствених области, које носе назив – село, о томе да Немци пљачкају сељаке и немилосрдно их кажњавају, убијајући их из митраљеза, не само да се ниједан глас протеста није дигао у заштиту украјинског сељака, већ су се не једном, под свиленим абажурима у салонима, показивали зуби и чуло се мрмљање:

– Тако им и треба, и то је мало! Ја бих их још жешће. Научиће их Немци – своје нису хтели, нека сад пробају туђе!

***

На крају, погледајте и ову националну статистику. Фантастична Одеса. Постојбина Иљфа и Петрова, Исака Бабеља, Валентина Катајева, Едуарда Багрицког…
А гдје су Украјинци?