Мој живот

Реаговања

Владимир Димитријевић: ПЕДАГОШКА МИСАО ВЛАДИМИРА ВУЈИЋА

15 мин читања

др Владимир Димитријевић

УВОДНА РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Владимир Вујић је био философски писац, књижевни критичар и преводилац (Београд, 1886 – Рио де Жанеиро, 1951). Завршио је Прву мушку гимназију и Филозофски факултет у Београду, где је студирао филозофију и математику. Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату, и сарађивао са Арчибалдом Рајсом на евидентирању злочина над српским народом. Био је професор у гимназијама у Београду (1928–1935). Затим је био професор у Гимназији у Сремским Карловцима. У влади Милана Недића био је службеник Министарства просвете и вера и инспектор Националне службе за обнову Србије (1943). Емигрирао је 1944. и био у савезничким логорима у Форлију и у Еболију у Италији, а затим је прешао у Бразил где је остао до краја живота. Приредио је скраћену верзију Принципа историје Божидара Кнежевића, под насловом Закон реда у историји. Превео је с немачког књиге Српскохрватска књижевност Герхарда Геземана и Пропаст Запада Освалда Шпенглера, а са енглеског Мисли Томаса Карлајла. Између два светска рата писао је есеје о култури и уметности, као и знатан број приказа философских и књижевних дела. Почевши као следбеник Анрија Бергсона и Виљема Џејмса, Вујић је, крајем двадесетих година прошлог века, заузео позицију хришћанског мислиоца, што је била последица сусрета са личношћу и делом епископа охридског и жичког Николаја

(Велимировића). Почетком тридесетих година 20. века, он интензивно учествује у изградњи идеологије светосавља. 

Владимир Вујић 

Криза педагогије

                                      1.

Пред учитељем, пред васпитачем и образоватељем уопште, пред школом, стоји данас несумњива чињеница која се одрицати не може: криза педагогије. Стоји оно што један савремени мислилац педагошки, Зјењковски, сасвим исправно назива „хаос који царује у данашњој педагогици“. Та криза, тај хаос, нису нешто засебно и одвојено; то царевање пометње, беспућа, спорења и распри, општа је ознака савременог човека. Ништа више није поуздано, све је постало течно и расплинуто. Ништа више није поуздано, све је постало проблематично. Све је у знаку „кризе“, све вредности без изузетка и без разлике, макако их ми крштавали: и „социалне“, и „економске“, и „духовне и материалне“, и „моралне и научне“, филозофске, етичке, привредне, теориске и практичне. Темеља нигде, стварнога наравно, оног који се осећа као темељ; а „излаза“, тежњи и стремљења, указивања и путоказа — безброј.

Кад су све човекове вредности у „кризи“ — како би и било могуће да и педагошке не буду у „кризи“. Педагогика је збир свега онога што прати пут животни од детета до човека, пут од стања неодговорног до стања одговорног, пут од не-члана заједнице до члана заједнице, пут од необразованих вредности до носиоца образованих, уобличених, вредности. Била педагогија „теорија“ или „пракса“, „наука“ или „техника“ и „технологија“, било макакво њено „место“ у систему појмова – пут тај од детета доносиоца вредности човекових јесте њено посланство и – њен крст. Пут тај значи израђивање садржине вредности за будућег њиховог носиоца – на неки, ма који, начин. Ништа се у тој суштинској назначености не мења – маколико се мењале људима толико драге „дефиниције“ и рационална, појмовна синтетисања у речима. Природно — кад су све вредности „у кризи“ онда је „у кризи“ и основни, општи, пут сваке педагогике. Хаос вредности, хаос пута; криза вредности, криза основне линије које вредностима треба да води.

Људи који имају да воде тим путем, да прате тај пут, деле судбину данашњег човека уопште; кризу његовог духа и беспуће које се отвара пред њим. Није питање о томе које „старо“ или које „ново“ ваља усвојити, који технички детаљ, који методолошки детаљ. Јер није „криза“ у томе. Такву „кризу“ решава сваки који учи друге на свом конкретном, личном, терену: и решава овако или онако, према теренским могућностима, са обзиром на школу коју је имао или без обзира на њу. Рад његов је увек резултанта сложеног једног система животних стварних сила. Криза је онда кад настане свест о одговорности и када се осети да вођење путем од детета до човека јесте одговорност, велика, највећа. Етичка одговорност. Питање морала. У том стању душевном, на неизбежно питање „куда?“ и „зашто?“, отварају се тек видици кризе. Отуда људи, мислиоци и забринути, са разлогом и са правом, тврде да је свака криза у основи морална, макакав вид имала и макакво јој учено име давали људи. Јер, није у кризи данас никаква теорија, ништа на хартији постојеће; такве кризе су решљиве увек у овом или оном правцу, решљиве теориски као што су теориски и постављене, са више или мање „елеганције“ — као математички проблеми. У кризи је човек, живи носилац живих вредности, данас уморан од свега, пред беспућем свега. А кад је у кризи човек, у кризи је све оно што је педагогија — скупни појам формирања човека, а не појма, живе јединке а не лутке и механизма. „Књижевни“ проблем педагогије, теориски, папирнати, увек се може „решити“. „Практични“ проблем педагогије — увек се „решава“. Но стварни проблем гледати у човеку лик и образ, прави проблем форме човека — тај је „у кризи“, јер је у кризи човек сам. Та криза савременог човека — предмет бескрајних препирки и брига — јесте и криза педагогије. Ми немамо да решавамо кризу „система“ него кризу личности савременог човека — на свима подручјима његова живота, па и у педагогици.

2.

Та основна криза човекова је у распадању његове личности; ако хоћемо технички један израз: у дезинтеграцији личности и у тежњи да се постигне ре-интеграција, поновно поуздано осећање целости. У поновном сабирању и сакупљању растурених, вештачки издвојених, делова личности; у поновном стицању блаженог поуздања у целу своју личност, а ово је немогуће без поновног стицања осећања припадности над-личном. Сви симптоми кризе окрећу се око овог основног процеса: човек је разбијен, непоуздан, раздељен, неослоњен а хоће да постане цео, поуздан, неподељен и припадник вишег, јачег, снажнијег, ослоњен сав и цео на нешто ван њега. Уморан је, бескрајно уморан, од себе сама; не треба му више дивљење себи и свом разуму, неће више себе сама као силног самца, хтео би да заустави своје распадање, своју сложеност, своју тако брижљиво аналисану и разбијену и размрвљену сложеност. Човек бежи и у бежању тражи поновно васпостављање личности: прво као целости, као целине, а онда као припадника нечем вишем.

У том се слажу сви модерни приказивачи и критичари савременог човека. Тај човек носи немир, огроман и судбоносан; немир оних који су погубили све нити живота па се боје да се и последња не прекине. Проблем васпитања, проблем образовања тј. давања лика, форме, образа, проблем педагошки овде је јасан: детету које постаје човек дати могућности да постане цео и поуздан, миран. А бежања су пред нама, очајна и многа. Једна упорно дубе и непрестано — без икаква обзира на оно „ван“ личности — копају по самој личности. То су „психоанализе“ у најширем смислу те речи, То су чисто индивидуалистички путеви. Друга опет остављају по страни све лично, те упорно стварају везе са надличним, са колективом. То су чисто колективистички путеви. То би биле „култ анализе“ у широком смислу тражења да се појединац утопи, ишчезне, нестане у култури, у колективу, у култу заједнице.

Прва настојања су као нека спуштања виска у дубине личности, кроз слојеве духовне личности, спуштања са циљем да се врх виска укотви негде на неком чврстом слоју. Друга настојања су као нека бацања веза у вис, над нас и око нас, да се негде дохвати нечег чврстог и поузданог, у слојевима око нас, не би ли се некако „ухватила веза“. И једна и друга настојања су као намештања казаљке на апарату и тражење места на коме ће постављена казаљка „ухватити“ праву и жељену станицу па да ова саопшти „праву“ реч на којој ћемо се смирити.

Узана, јасна, лична, зона свести, интелектуална, постала је недовољна. Она је, за једне, само видни, светли круг водене површине на бунару и указује на снаге у дубини. За друге је само светли рефлекс нечег „озго“ и „вишег“, где јој је прави смисао.

У кризи, педагогија има да мотри, да посматра и гледа пажљиво, у сва та стремљења, тражења, настојања. За њу су обе ове врсте аналисања занимљиве и важне. Јер се постављају пред њу са претенсијама да реше кризу човека тог њеног главног предмета. До педагога тако допиру таласи критичних анализа, свих мука и покушаја и опита, свих тих окретања по кругу. И сви носе собом „објашњење“ и „спасење“. Пред педагогијом су и Фројдова психоанализа, и она друга, рецимо Адлерова. И подвизи разних колективизација: националних, расних, интернационалних. Сви они носе собом неко назначење човека, јединог предмета старања и бриге педагошке.

И кад педагогија има стварно да уобличава човека, онда је за њу од превасходне важности да зна у шта уобличава и који су то ликови, која обличја, који „образи“ — у које има да доспе дете, носилац царства небеског; да доспе у царство земаљско — које и какво?

3.

Анализе су, упућене на личност човекову, дале два занимљива и карактеристична резултата који стоје пред нама данас. Фројдизам је, ма шта се рекло и ма шта се покушавало да му се обиђе суштина, у ствари сексуализам. Висак фројдизмом спуштен зауставио се у „дубинама“ човечјим, као на чврстом темељу, на либиду који је у основи израз секса. Касније додати појам смрти и тај појам секса чине основе фројдизма. Мрачна једна, тешка, за земљу везана концепција са једне стране; а са друге стране, једна концепција која сјајно изражава наше време, тако слично времену антике, када је цветао култ Фалу. Фројдизам је, културно-историски говорећи, појава нашег времена. По слому „психологије као науке“, он је први резултат ослобођене индивидуалне психологије.

То није више плитко, рационалистичко, тумачење психологије из доба просвећења. Заједно са том епохом, грађанском, пролази, прецветава, дегенирише и њено схватање душе и духа, човека уопште. И у напорима да се ослободи узане интелектуалистичке основе — ето се дошло до „поузданости“ да је основа свему — сексуални нагон, да су сва питања и сви проблеми — питања и проблеми секса, и да човеков живот јесте план смрти и глади сексуалне. Фројдизам је типична дегенеративна појава; он је израз последњег очајног беспућа епохе која се клони крају и за коју спасења више нема. Он је, за педагогију, пут обрнут истини и природи живота; он пројицира човека у дете, регресиван је а међутим све педагошко претпоставља, сходно животном бивању, пут обрнут томе, од детета ка човеку. Фројдизам, у ретроспекцији, баца у назад на дете, на младост (чак на стање одојчета!) секс као начело! Зар је одиста „образ“ човеков, а тај образ мора стварати педагогија, зар је одиста тај „образ“ само у глади секса? Тако може гледати, тако може процењивати и схватати, само једно време залажења и пропасти духа. Баш фројдизам, по себи сам, по свом изражају, по својој основној мисли, јесте само једна од најочигледнијих чињеница о постојању кризе; баш он сам значи, бележи и илуструје постојање кризе. Како он не би значио кризу у педагогији, у којој је реч о назначењу човека, о формирању човека, о пролазима до човека образованог — формираног као лик духовни? Јер фројдизам својим обртањем основног тока животног, безузетног, враћањем човековог на детиње, личи на реку која би муљ свој, прљави нанос, ђубре и гад, хтела да врати натраг на чиста врела и изворе, да их помути и загади, њима. То би значио отприлике фројдовски „пансексуализам“.

Но друга једна, опет „индивидуална“ психологија, пориче ту пан-сексуалност. Она је, опет, карактеристична слабићска психологија модернизма. Њено основно начело је „осећање ниже (мање, слабије) сопствене вредности“. Адлеризам, тај правац схватања и посматрања, тиме поставља човека, на типично савремени начин, као духовно биће на основу „инфериорности“ јер тек осећање инфериорности производи животну сврсисходну линију човекову. Човек је сав стављен на линије, на негатив, на немоћ, на потиштеност. Не на скрушеност пред Вишим, него на темеље од песка, на осећање сопствене не-вредности, никакве вредности.

Карактеристично је и ово адлеристичко тумачење. Осећање савременог човека, расцепканог, збуњеног, беспутног, разбијеног уродио је, ето, идејом о инфериоритетном осећању као основици духовног човека! Адлеризам је тиме, типичан израз свог времена, али, као такав, он промашује потпуно назначење човека и ре-интеграцију његова бића. Јер он је само израз сопствене духовне слабости савременог човека. Као кад би човек, изнакажена и изнурена лица, јер болестан, стао пред огледало, да проучи човека уопште и угледав лик свој, рекао: „Ето човека! Таква је, дакле, његова основна црта!“

Адлеризам показује још једну ствар: претензију модерног човека да начини једно поуздано сретство којим ће сваки човек разумети сваког другог човека из себе сама, али полазећи од ненормалности. Право познавање људи не открива се, дакле, само обдареним људима; оно постаје својина свих и сви се могу васпитати за то познавање и то на основици разоткривања једне слабости и ненормалности. „Нормално“ и „ненормално“ преливају се и прожимају, границе се бришу, нестају. Ненормалност постаје основ и правило, нормалност изузетак, реткост, и као да се измиче људском схватању. Нервозни, унакажени, слаби лик људски, савремени, приказује се као основни и нормални; он се враћа на лик и на тип човека и покрива га и објашњава.

Исто би се то могло рећи и за фројдистичка настојања. Одиста, пред педагошке напоре на путу од детета ка човеку, истављају се, тако, тежње и смерови који само ремете, збуњују и искривљују пут. Јер је криза човека, очигледно, у свим тим искривљеним, повратним настојањима; а где је криза човека ту је и криза педагогије. Дете постаје, на неки начин резервоар који се пуни садржинама, потеклим из човека и путем ретроспекције убациваним. Природно је онда, да ова два — „изма“ утичу на расну линију педагогије и својим насилним обртањима праве кризу и хаос.

Ова, врло модерна и врло хучна и рекламска, настојања индивидуалистичких тежњи да се дохватимо неке основе и неког темеља — показују само слабост савременог човека. Зауставило се на сексу; зауставило се на једном осећању инфериорности, у основи не нормалном; зауставило се у ствари, на пешчаним темељима на којима све зидано има да се руши и сруши.

И, као да се бескрајни умор савременог беспућа огледа у овим тежњама: човек уморан од претераног интелектуализма, налази у слабостима воље, дакле у једном дегенеративном волунтаризму, изворе за нова објашњења и нова схватања. И ту не доспева даље од, на себе повраћеног, лика сопствене слабости и признања да себе своди на врло примитивне инстинкте или на изузетне појаве. И природно, јавља се ново освртање и тражи нов наслон. Уморна мисао и истрошена воља обрћу се над — личном. Колектив постаје спасоносни лек.

4.

За педагошку кризу тиме се појављују нови елементи. Пут од детета човеку води сада у колектив, извор и утоку живота, назначење човека, над-личну силу као сврху. Слабости индивидуализма хоће да се превазиђу указивањем на „социално“. У кризу педагогије улазе сада, сем модерног фројдизма и адлеризма, као израза индивидуалистичких стремљења, још и сви социално настројени — „изми“.

Пред нама су, данас, у жестоким сукобима и у превирањима и формирањима, стварања и покушаји којима се тежи остваривању колектива. Ми смо сведоци тог бивања, савременици тих криза, очевидци тог превирања. Високи и модни поклич „социалнога“ данас господари; људи гледају у тим борбама, супротностима и стварањима нове наде за свој умор, своју немоћ, своју празнину. Масе су у покрету и у грозници, криза врхуни.

Педагошка мисао, природно, не може остати страна свему томе. Мисао утапања јединке у колектив одређује и нову педагошку формулу за образовање човека, и нови педагошки идеал. Очевидне слабости и немоћи индивидуалистичких напора, који се свршавају као изнемогла река у пешчаној делти, са правом се одбацују. И са надом се упире поглед у колективистичке напоре. Са пуним правом савремена педагошка мисао напушта неплодне области индивидуализма. Слабости инстинкта, слабости воље, сва та грешна, ниска, природа човекова не може одиста бити начињена темељем човечјег живота и човечјег настојања. То су само појаве једног краја, једног залажења. Епоха т.зв. просвећености, индивидуализма, рационализма, лаицизма, прогреса у грађанско-демократском смислу — завршена је или се још завршава. Али она није више, и не може бити, духовна садржина савременог човека. Педагошка мисао, везана за дегенеративне појаве једног опадања и изумирања, осуђена је и сама на бесплодно битисање, на голо теоретисање које са живим животом више никакве везе нема. Јасно је да нове тежње морају да се обрну новим стварностима.

Проблем колектива јавља се данас у два облика, особито значајна по педагошку мисао. Узећу овде формулисање које је дао савремени мислилац Бергсон, у свом последњем значајном делу¹. Оно ће помоћи да јасно и просто уочимо и поставимо ствари, осветлимо их тако да се на њима види у суштини цео проблем; а нарочито је погодан начин да се и са педагошке стране схвати што прецизније цело питање.

Колектив (друштво, заједница социална) може бити затворен и отворен. „Затворено друштво“ садржи скуп јединака у ограниченом броју а све остале искључује. За групу, социалну, политичку, засновану на начелу групном, може бити разних мнења и разних схватања. Али она породична, национална, расно-национална, комунистичка-социалистичка, макаква најзад, носи у себи тоталност обавезе и притиска за чланове групе. За њих, и међу њима, постоји однос љубави, примаран, примитиван, сиров, непосредан наследан; за друге, ван тог колектива не. Унутрашњи однос је однос примитивног морала; у крајњој анализи, он се своди на притисак колектива на јединку. То је „затворен морал“. Спољашњи однос је — рат, непријатељство, нељубав. Унутрашњи однос је сила притиска и обавезе, инстинктивни однос силе који држи затворено друштво и јединку ужљебљује у заједницу и одржава је у њој, корисној за њу, системом навика, заповести, наредаба. Спољашњи однос је непризнавање других који су ван система групе. Затворено друштво је мало, уско, увек консервативно, увек обртање на месту и у месту; морал његов је затворен, ограничен, инстинктиван, разлози су његови проста логика и корист и примарно осећање држања у заједници, правда је у њему само притисак обавезе, притисак друштва на личност појединца, љубав за њега постоји као однос али међу члановима, „ближњи“ су „ближ