Кецмановић: Бошњаци би своје коријење могли пронаћи једино позивањем на своје српскоправославно поријекло, али…

Ненад Кецмановић (Фото: Медија центар Београд)

МОЖЕТЕ ли да замислите да Американци подигну споменик камиказама које су бомбардовале Перл Харбур или Јапанци пилоту који је бацио атомску бомбу на Хирошиму? Или, рецимо, да Руси подигну спомен-обиљежје нацистима изгинулим под Стаљинградом, Јермени Турцима зато што су им побили милион сународника.

Е, у Босни се и такве ствари дешавају.

Године 2001. у Доњем Каменграду крај Санског Моста у ФБиХ подигнут је споменик Мехмеду II Фатиху (Освајачу), турском султану који је усмртио Стјепана Томашевића, посљедњег краља средњовјековне Босне, односно османским војницима који су је покорили. У наредних пет стољећа хришћанска краљевина претворена је у турски вилајет (провинцију) под управом Велике порте у Стамболу.

Зашто савремени бошњачки боснољуби подижу споменик Фатиху, који је уништио суверену краљевину и прекинуо државни континуитет који ни до данас није обновљен јер је БиХ протекторат?

Након пола миленијума дисконтинуитета код Срба и Хрвата избледјела је свијест и патриотска емоција према средњовјековној краљевини Босни и она је постала тек тема историјске науке, те предмет политичких конструкција и манипулација.

У тој краљевини Бошњака није било јер нису ни постојали, али, упркос томе, плахо држе до тог непостојећег континуитета државности и данас се на њу позивају. Но и поред тога не граде поменик Стјепану Томашевићу, који ју је, као њен суверен, бранио, него Мехмеду II Фатиху и његовим јањичарима, који су је уништили.

Они историјски настају од дијела хришћана који су прихватили вјеру окупатора – најбогатији да би сачували иметак а најсиромашнији да би материјално опстали.

„Богумилска етногнеза“, коју је осмислио хабсбуршки губернатор Калај да би „три у један“ створио босанску наднацију, нема никакве научне основе нити је прихваћена у народу.

Бошњаци не походе Радимљу (Херцеговина) да би се клањали богумилским стећцима као некој националној ћаби, нити су подигли споменик неком дијаку цркве босанске. Али за турске војнике погинуле током освајања Босне на мјесту споменика у Санском Мосту, наравно не пише да су погинули као окупатори, него као шехиди, што ће рећи борци за ширење ислама против невјерника у славу Алаха.

Веле: „Мехмед II обасјао је дивљу земљу Босну свјетлошћу ислама“.

Елем, док има Босне, нема муслимана, а кад има муслимана, нема Босне. Бошњаци немају баш никакво укоријењење у средњевјековној Босни, која је била хришћанска земља све до освајања Османлија, а послије коријен у њој не могу имати јер, од тада, Босне као суверене државе нема.

Једино би коријење могли пронаћи позивањем на своје српскоправославно поријекло, али би тиме релатиливизовали свој посебан идентитет, који и граде на несрпству и антисрпству.

У потоњим временима БиХ је или окупациона зона или корпус сепаратум унутар ширих државних оквира или, ево, инострани протекторат, који се лажно представља као међународни. Бошњаци воле да се позивају на чињеницу да БиХ има историјски најстабилније границе на Балкану, што је тачно, али у географском, а не у државно-политичком смислу.

Босна је напросто топоним, а као држава „међународно призната фикција“ и носталгија једног од три народа за пустим турским и чежња за новим окупатором, који ће Србе и Хрвате утјерати у јединствену неоколонијалну Босну.

Ислам је убједљивији аргумент бошњачког идентитета. Иако вјера окупатора, примио се у Босни боље него и у једном од балканских вилајета, и по томе је име Муслиман било примјереније него Бошњак. Изетбеговић је, за разлику од секуларних националиста, познавао терен те знао да се народне масе поистовјећују прије свега са малим словом, па ће лакше прихватити и велико почето слово, него ново име Бошњаци.

Зулфикарпашић, Филиповић, Исаковић, Дураковић, Махмутћехајић су са новим именом заправо покушавали да заварају латентно исламофобну Европу, без обзира на то што то није било блиско просјечном муслиману.

Ново име, нови језик, нове странке, нова мундура без турбана и димија, са тегет беретком као супститутом за фес, по коме су се за комунистичког вакта препозавали муслимани који су држали до вјере.

Није промакло да је Изетбеговић у свечаним приликама носио такву капу на којој је са стране била нашивена минијатурна застава са криновима. Била је то само танка глазура, јер им је, како су се знали на свој рачун нашалити, чак и гологлава ћелка „пошла за ахмедијом“.

Да је тако било и на размеђу 20. и 21. вијека указује индикативан детаљ из сарајевског „Ослобођење“. Већ од ’45. званични републички дневни лист, а од 92. до 95. обасут америчким наградама због наводне грађанске оријентације, већ је у првим мјесецима рата објављивао смртовнице на којима је уз свако муслиманско име погинулог стајало „умро је као шехид“.

За многе од њих сам поуздао знао да ни лично, ни породица која их је сахрањивала нису били вјерници. Да ли је то била политика тог листа, директива одозго, или спонтано?

Тек умјесто да породица огласи да су живот изгубили за свој народ или за своју државу Босну, они сви „у славу алахову“.

Упитан на једној сједници за шта се ти младићи боре и умиру, да ли за одбрану Босне или у славу алаха, сталожени и вјешти Алија, ухваћен у раскораку између онога што је хтио и онога што није смио да каже, нервозно је промрмљао да су борци углавном муслиманска дјеца.

Сљедеће питање би гласило: пошто у мулти-култи Армији БиХ, Хрвати и Срби не гину као шехиди, да ли то значи да свака од три националне компоненте има различит ратни циљ. Алија је бар био јасан: реисламизација муслимана и исламизација осталих, нема коегзистенције имеђу муслимана и немуслиманских институција, кад постану довољна већина, они су дужни да формирају шеријатску државу. Нација, странка, територија, па и држава, сем са све самим муслиманима, нису га интересовале.

Држава Муслиманија по њему је требало да буде дио свјетске умме, муслимани одакле год били једнако су му блиски као и ови у Босни. Ислам је за њега био „смисао живота, највећа љубав и срећа, мудрост и љепота, и вјера и обичај, и крај и почетак свега …“, написао је у својој исповијести.

Муслимани, било да се зову Турци или Потурице, муслимани или Муслимани, Бошњаци или Босанци потрчали су листом за њим, а онда су им са њим дошли и муџахедини, Исил, Бочиња и Маоча, Погорелица, Алија са Бин Ладеном и Зукан са иранским генералима…

Оптужују Додика да је ономад у посјети Израелу изнио расистичке тезе, а нити су Арапи посбена раса, нити су сви муслимани терористи, али у данашње вријеме терористи јесу махом муслимани. И сада би ваљда требало да Додик сачека да Бећировић, Бакир, Дино и придружени Златни љиљан Комшић натакну бијеле галабије са црном траком и арапским натписом преко чела, те почну да вичу „Алаху екбер“ и тако започну друго полувријеме, да би он имао основа да у Израелу направи „скандалозну аналогију између Хамаса и параџематлија који увјежбавају терористичке акције по планинама у кантонима са бошњачком већином.

Бива, скандалозно је што је предсједник Миле то изјавио, а није скандалозно што се то дешава!?

Зар Нијаз Дураковић, посљедњи предсједник ЦК СКБиХ, није био у терористичком кампу палестинског Фатаха у Сирији, зар Абу Изат није извршио опроштајну смотру муџахедина, зар им генерали Расим и Сакиб нису на растанку захвалили за допринос јачању ислама у Босни?

Радило се на томе и раније и касније: несврстани, Хомеини, Давутоглу, мигранти. У Босни је на дјелу Хантингтонов сукоб цивилизација, који се може разријешити само тако да или Срби пређу на ислам или да се Бошњаци врате православљу. Пошто је то могуће таман колико и Босна као држава, преостаје или подијела на три државе или предстоји не само друго повријеме него и нове утакмице.

Хантингтон Босну описује као политички трустно подручје: земљотреси су неизбјежни али никада не знамо када ће до њих доћи и колико ће бити разорни.

Како пише Андрић у преамбули свог доктората, упад Фатиха у Босну био је до сада најразорнији.

Сутрадан по Изетбеговићевој џенази октобра 2003. два турска парламентарца донијели су грумен земље из Фатиховог гроба у Истанбулу и расули га по Алијиној хумци.

Сањани су их претекли и већ двије године раније, јула 2001, Фатиху подигли споменик. Елем на другој страни ентитетске линије у БиХ султан Мехмед II постао је наш савременик.

Односи између Турске и Израела су на ивици ратног стања, па је Додик попричао са Нетањахуом у Јерусалему, наредне недјеље ће и са Путином у Москви, а Жељка ускоро испред БиХ са Трампом у Вашингтону, док комшије, богме, са рахметли Фатихом у Санском Мосту.

Узгред, до рата су Срби и Муслимани у том граду били по 50%, а сад су ови други 100%.