НА ЧУВАЊЕ ОНИМА КОЈИ СУ ИХ ПАЛИЛИ: Српске светиње на Косову на листи УНЕСКО-а

Извршни савет УНЕСКО-а данас ће одлучивати о томе да ли ће у дневни ред заседања уврстити предлог препоруке за пријем Косова у цланство те организације.

На територији Косова и Метохије се налазе четири српске светиње: Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка су културна добра на територији Косова и Метохије.

Она су уписана на Листу светске баштине УНЕСКО-а под обједињеним називом “Средњовековни споменици на Косову и Метохији” и одражавају врхунац византијско-романичке религиозне културе, са јединственим стилом фреско-сликарства, који се развио на простору Балкана између 13. и 17. века.

Својом архитектуром и фрескама, али и иконама и црквеним намештајем који су у њима сачувани они пружају богату слику уметничких збивања у средњовековној Србији.

Такође, обележени су праћењем напредних токова византијске уметности, комбинованим са елементима истовремене уметности Запада, а захваљујући својим ктиторима и њиховим сарадницима, ти споменици високо надилазе оквире локалне средине.

Манастир Високи Дечани је први уписан на листу 2004. године, а две године касније уписана су и преостала три здања, када су и регистрована под заједничким именом, а исте године су због нестабилне безбедносне ситуације која влада на КиМ уписани на Листу светске баштине у опасности.

Стављањем на листу УНЕСКО обавештава међународну заједницу о факторима који угрожавају објекте глобалне културне баштине и подстиче на акције чији је циљ да се угрожавање спречи.

Такође, успоставља се мониторинг, заједно са земљом на чијој територији се објекат налази и одобравају средства да се објекат заштити, а угрожавање умањи или спречи. Манастир Дечани се описује као гробна црква и задужбина краља Стефана Дечанског, за коју је оригинална оснивачка повеља из 1330. године сачувана.

Осим чињенице да је градитељ био фрањевац Фра Вита из Котора и да је после Стефанове смрти градњу завршио његов син Душан, посебно се подвлачи вредност два дрворезбарена предмета из тог периода – дрвеног престола из 1335. године и саркофага краља Стефана Дечанског из 1340. године.

Од икона се посебно вредним сматрају оне које је крајем 16. века насликао монах Лонгин – 15 икона великих празника и монументална икона Светог Стефана Дечанског са мотивима из његовог живота.

Фреско живопис је готово у целини сачуван и броји преко 1.000 појединачних фигура и сцена разврстаних у више од 20 циклуса, тако да представља највећи очувани извор података о византијској иконографији.

Посебно је занимљив низ историјских портрета и композиција владарске иконографије. Иконостас са престоним иконама је оригиналан као и већи део црквеног мобилијара. Дечанска ризница је најбогатија у Србији, са око 60 икона из 14-17. века, старим рукописима и осталим богослужбеним предметима.

За разлику од цркве, скоро све остале манастирске грађевине су изгубиле свој првобитни изглед. Конзерваторски радови се предузимају на читавом комплексу још од тридесетих година прошлог века и континуирано трају све до данас. Важан је и податак да је манастир активан и да се у њему редовно одржавају богослужења. Пећка Патријаршија, са четири цркве које је сачињавају, сматра се посебно значајном због места које је имала у историјском настанку и јединству српске државе и цркве за време цара Душана.

Помиње се посебно оснивање Српске Патријаршије 1346. године и улога коју је имала у 16. када су Турци дозволили њено обнављање. Монументалне и јединствене фреске из 13. века у Цркви Светих Апостола такође су наглашене као вредност светске културне баштине.

Скупина пећких цркава вековима је духовно седиште и маузолеј српских архиепископа и патријараха. Храм светог апостола подигао је у трећој деценији 13. века архиепископ Арсеније И. Његовом заслугом црква је осликана око 1260.

Архиепископ Никодим (1321-1324) подигао је уз северну страну храм светог Димитрија, а архиепископ Данило ИИ (1324-1337) је са јужне стране изградио цркве посвећене Богородици Одигитрији и светом Николи. Испред западних фасада Одигитрије је подигао и монументалну припрату у виду велелепног отвореног трема.

У време патријарха Макарија Соколовића елегантни отвори са двојним аркадама су зазидани. Читава историја стилова средњовековног зидног сликарства може да се сагледа на зидовима пећких цркава.

Богородица Љевишка се истиче по фрескама из раног 14. века и стилу ренесансе Палеолога, који комбинује утицаје источне православно-византијске и западне романске традиције, а тај стил је био одлучујући за укупну каснију балканску уметност.

Веома оштећен живопис поседује изузетне вредности и спада међу најуспелије фреско-целине из доба владавине византијске династије Палеолога.

То је дело протомајстора Астрапе из Солуна са сарадницима из око 1310-13. који је, судећи по сачуваном живопису, начинио изузетно оригиналан избор композиција, појединачних фигура, њихових иконографских решења како у детаљу, тако и у целини.

Посебно су значајни портрети ктитора и поворка Немањића, предака краља Милутина, који су натприродне величине.

Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури обављени су педесетих година, сликарство је испод слојева креча откривено 1950-52, а потом је чишћено и ретуширано у више наврата између 1969. и 1979. године.

Црква је гађана ватреним оружјем и спаљена марта 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, сликарство куле, а у мањој мери и сликарство наоса.

Манастирски црква Успења Богородице у Грачаници, задужбина краља Милутина, саграђена је у другој деценији 14. века и спада у врхунска архитектонска остварења епохе.

Средином 14. века дозидана је спољна припрата, а Михаило и Евтихије, чувени сликари из Солуна, завршили су живописање до 1321.

Поред композиција из циклуса Васељенских сабора, Богородичиног акатиста и Крштења, ту су портрети српских архиепископа и патријараха и представа сахране грачаничког митрополита Дионисија.

Грачаничка ризница страдала је у пожарима између 1379. и 1383. године, а у њој се данас налази значајна збирка икона, међу којима је најстарија Христа Милостивог из 14. века, јединствена по својим димензијама (269×139 центиметара).

Тагови: Косово и Метохија, Светиња, Унеско, Храмови