Љубиша Спасојевић: Котлови или Девет „успеха“ САД и вазала у Украјини

Израз котао (Der Kessel) усвојили су – и добро се упознали с њим – Немци у Другом светском рату, после Стаљинградске битке. Али, утешно је што кратког историјског памћења нису само Срби, него и све европске државе (осим Русије и Белорусије). У престројавању после Другог светског рата никад се јасније није показала подела на разбојнике и остатак света него сад у Украјини.

Пошто разбојници разумеју само језик силе, покушали су увођењем свих могућих санкција да сломе Русију. Није им било довољно осам година да увиде да су санкције (уведене због ослобађања Крима и припајања матици) само ојачале Русију, него не схватају ни нову поруку коју им Русија шаље ангажовањем само десет одсто својих војних потенцијала у Украјини. Јер, ако са тих десет одсто побеђује – упркос бројчаној надмоћи украјинске војске, помоћи коју добија Украјина у опреми, оружју, новцу, НАТО обуци, саветницима и страним плаћеницима, обавештајним подацима – шта ће бити са свом том разбојничком булументом ако Русија употреби своју пуну моћ? Заслепљени грамзивошћу (јер је новац њихов Бог, што им и пише на новчаницама), мислећи да време отимачине још некажњено траје, настављају да раде како су радили –водећи себе и вазале у све већу кризу. Стрпљивост и мирољубивост Русије су схватили као слабост, па су медведа чачкали, скраћујући време између провокација и повећавајући улог током година, од Чеченије, преко Абхазије и Јужне Осетије, потом Белорусије и Казахстана, при чему је Украјина требало да представља завршни ударац. Као неке од последица су добили да им се четири петине човечанства супротставило, предвођено Русијом и Кином.

САД убрзано губе моћ у Азији и Африци, али ако би се у државама Европе (изузимајући Русију и Белорусију) – због пада стандарда, свеопште кризе и осталих невоља које су их снашле – појавила нека која би да води политику сопствених интереса, ту су ЦИА суптилни методи. Ако они не успеју, амерички војници у базама широм Европе спремни су да изврше преваспитавање. Није њихов драстично увећан број у Европи само због Русије. У случају потребе имају и дисциплинску улогу у покоравању незадовољних Европљана, јер ће генерал Зима – који је поразио тевтонске витезове на Чудском језеру, Наполеона и Хитлера – за неколико месеци показати своју пуну моћ широм Европе. Европљани ће моћи да се греју сопственим бесом између четири зида. Улица је једино место где могу да изразе незадовољство, пошто се власт одродила од народа а ородила са америчком. Европске власти путем медија лажно окривљују Русију за све невоље које су сами проузроковали, не чују народно незадовољство – као што нису чули ни Путина.

Одговор америчког народа на исте проблеме је засад другачији. Економска и социјална криза (раст цена бензина и пад стандарда) у САД, између осталог, прузроковала је учестала масовна убиства: тамошњи становници због обиља оружја које поседују (за разлику од Европљана) своје незадовољство изражавају и на тај начин.

Черчил је описао Русију као загонетку увијену у мистерију унутар енигме. Тако је признао да ни он не може да је схвати, а камоли садашњи европски и амерички политичари који му нису ни до колена. Због тога САД и Европа срљају из све већих грешака у све веће грешке. Та спирала грешака попут торнада наноси им и краткорочно дугорочно озбиљне штете. Укљештена између војне моћи Русије и економске моћи Кине, такозвана Међународна заједница се налази у ситуацији у којој никад није била, сада губећи превласт на војном и економском плану, а касније на спортском и културном (стварањем војних, економских и спортских савеза, финансијских институција које ће заменити Светску банку и ММФ, сарадњом у области културе где више Европа и САД неће бити центри који диктирају трендове и свакојаке изопачености као доказ демократије и напретка). Трећи светски рат за ову превласт и последицама које осећају све државе је у току и трајаће дуго.

Оно што је уочљиво а где резултати већ постоје или ће се остварити у краћем или дужем временском периоду јесу:

1. Руска војска је стекла борбено искуство које ниједне војне вежбе не могу да дају. Испробала је ефикасност нових оружја и омогућила војницима да се прекале и да се искаже најспособнији команди кадар. НАТО то нема. Имају борбено искуство када бомбардују цивиле са безбедне висине, а кад сиђу на земљу пролазе као у Вијетнаму и Авганистану;
2. Узалудна је помоћ у обавештајним подацима, оружју, новцу, плаћеницима и саветодавцима која такозвана међународна заједница шаље Украјини. Оно што украјинској војсци највише недостаје, то им не могу послати јер ни сами то немају – морал. Једина победа коју су обезбедили Украјини је она на Еуросонгу;
3. Русија ће се територијално проширити – и то не само за Донбас него и на целокупну територију Украјине, јер би остављањем неког дела Украјине као самосталног то неминовно довело НАТО базе у тај део и тако створило „змијско легло“ близу границама Русије. Због истог разлога Русија неће дозволити да суседне земље – пре свега Пољска – припоје неки део територије Украјине, да тиме буду награђене за непријатељску делатност према Русији. Проглашавање неутралности Украјине, коме би гарант била тзв. Међународна заједница, довело би до истог резултата. Упозорење да ће свака страна војска која уђе у Украјину бити сматрана непријатељском јасно показује намеру Руса да контролишу целокупну територију те државе. Сви зајмови дати Украјини кад она престане да постоји као држава постају мртво слово на папиру. Русија их неће признати јер су то зајмови непријатељских држава;
4. Један од највећих „успеха“ САД је савезништво две империје, Русије и Кине. То је први такав случај у историји. Империје су до сада увек међусобно ратовале. Тзв. Међународна заједница куповином кинеских производа финансира Кину која и тим новцем купује руску нафту и гас, остављајући Европљане без тих енергената, што у потпуности доказује неуспех и бесмисленост санкција уведених Русији;
5. Американци ће се борити до последњег Украјинца и Европљанина јер тако одлажу сопствени пад. То одговара Русији јер продужење рата продубљује свакојаку кризу и неслогу у тзв. Међународној заједници;
6. Крај долара као светске резервне валуте и његова замена рубљом. Покриће долара није никаква реална вредност, него магла, баш као и криптo-валуте које су створили Американци у намери да замене долар. Покриће рубље је реална вредност – злато. Покриће крипто-валута је рачунарски програм. Продавци магле банкротирају. Блокада триста милијарди долара руске имовине и намера заплене тих средстава ће упутити остале државе које могу доћи под удар санкција када се то прохте тзв. Међународној заједници (примери СРЈ, Ирана и Венецуеле којима се то десило), да повуку своја средства из финансијских институција Запада, што ће убрзати колапс тих институција. Могуће је да је Русија (не)намерно поставила тај мамац када бар део тих средства није повукла, јер имала је довољно времена да то учини (бар од пропасти Минских споразума, ако не и припајања Крима). Међутим, све злато је повукла из иностранства и сместила у своје трезоре;
7. Очигледан закључак јесте да је намера САД да ослаби Русију довела до јачања рубље, јачања војне моћи Русије, територијалног проширења и јачања подршке Путину – како у земљи тако и у иностранству. Супротно, САД и вазали имају економску, социјалну и политичку кризу, а политичари пад подршке у сопственим државама. Русија може без ЕУ, ЕУ не може без Русије, Европљани полако то почињу да схватају. Русија није изолована, изолована је тзв. Међународна заједница јер се четири петине држава света сврстало на страну Русије;
8. За двадесет година Русија је од Чечена, непријатеља и народа друге вере, културе, обичаја и порекла створила пријатеље и савезнике;
9. Као и сваки силеџија који је добио батине, САД и вазали се доказују на неком много слабијем – кињењем, претњама, уценама и осталим алатима из њиховог демократског арсенала. У Европи најпогоднија мета је Србија – са декларативном политичком неутралношћу, која виси на танком концу званичног неувођења санкција Русији. Једини наш правилан одговор је учлањење Србије у Евроазијску унију и ОДКБ, чиме се гарантује војна, политичка и економска заштита. Само ове године Русија је у чланицама ОДКБ Азербејџану и Белорусији спречила обојене револуције. Само, то учлањење садашња власт у Србији (погрешно би било назвати је српска власт) неће дозволити.