АТИНА: Премијер Ципрас покренуо промјену Устава Грчке ка раздвајању цркве и државе

Премијер Грчке Алексис Ципрас је данас на сједници посланичке групе своје странке СИРИЗА објелоданио садржину приједлога за ревизију Устава, у којем је најкрупнија тачка опрезан корак ка новом односу цркве и државе које у Грчкој нису раздвојене.

“Држава и Црква имају зрелости, мудрости и осјетљивости да прихвате исправљање свог односа. Дошло је вријеме да се Уставом експлицитно учврсти вјерска неутралност грчке државе са свим што то подразумијева регулаторно и у пракси”, рекао је премијер.

Друга предложена измјене Устава којих је укупно 15, јесте уставно успостављање пропорционалног изборног система који је у Гркој сада мјешовит и може се мијењати законом.

Трећа предложена новина је да се смјењивање владе отежа увођењем у Устав “конструктивног изгласавања неповјерења” влади, тако што Скупштина не може прихватити ни приједлог за гласање о томе, сем ако унапријед, прије гласања о повјерењу, нема неког другог кандидата за предсједника владе, умјесто онога о повјерењу у кога треба да гласа.

Ципрас је рекао да то “ствара политичку стабилност, пошто се отежава да дође до превременог престанка мандата, стварајући услове за четворогодишње политичке циклусе, без тактизирања и утицаја ванинституционалних политичких центара”.

Сљедећи приједлог за измјену Устава Грчке је да се уведе да предсједник владе може бити само неко од посланика, односно, како је рекао Ципрас, “предсједника Владе нужно мора бирати грчки народ”, да би се “избјегло понављање ванредних политичких прилика у којима се за премијере постављају они који нису прошли кроз муку народног гласања”, додао је он.

Уз то, рекао је Ципрас, СИРИЗА инсистира на уставном “гарантовању права на референдум по народној иницијативи”, али само за “пресудна националног питања или о неком изгласаном закону”.

Приједлог за измјену Устава Грчке је и увођење “народне законодавне иницијативе”, пошто сада законе практично може предлагати само влада.

Међу осталим предложеним промјенама Устава су измјена процедуре избора предсједника Републике, уз могућност да га у неким случајевима бира и народ, а не само посланици, строжи услови оснивања независних институција и регуларних тијела која су се умножила у Грчкој, строже регулисање имунитета, односно правосудне одговорности посланика и министара, ограничавање броја мандата током којих неко може бити посланик.

Ципрас предлаже и уставну забрану приватизације воде и електричне енергије, као и увођење у Устав искључивог права “социјалних партнера” државе да, без њеног мијешања, сами одређују колика ће бити најнижа плата “минималац”.

На све те приједлоге који ће ускоро бити озваничени да би почела процедура промјене Устава, странке опозиције су листом бурно реаговале.

Набрајајући неиспуњена Ципрасова љевичарска обећања и подсјећајући га да је раније одбијао разрађене приједлоге за промјену Устава указују да се тог посла сјетио тек сада, пола године пред изборе, на крају свог мандата, те у ствари и нема времена ни да процедурално покрене промјене које сам предлаже док “опсесивно живи у свијету илузија” како је прокоментарисала љевичарска странка “То Потами” (Ријека).

Садашњи Устав Грчке Републике је донесен послије обарања војне диктатуре, 1975. године, темељито ревидиран 1986, а дјелимично измијењен и допуњен 2001. и 2008. године. Састоји се од 120 чланова у четири поглавља која дефинишу Грчку Републику, утврђују лична и социјална права чија је заштита појачана уставном ревизијом 2001, утврђују организацију и функционисање државе, и, на крају, садрже посебне, завршне и прелазне одредбе.

За промјену Устава је надлежна Скупштина, али не смију се мијењати одредбе о облику државе републици, и о људским правима и слободама.

Процедура промјене Устава има више сложених фаза, уз низ рокова и гласања, од којих се нека морају поновити да би се потврдило постојање воље за измену Устава. “Законски кључ” је да су рокови и вишегодишња процедура такви да посланички састав Скупштине која је покренула измјену Устава, не може да ту измјену изгласа и спроведе, већ је то нужно посао наредног скупштинског састава, послије редовних избора, четири године касније.