СВЕШТЕНИК, УМЕТНИК, ВИТЕЗ СА КРАЈИНЕ: ВОЈИСЛАВ БИЛБИЈА НА ПУТУ У ВЕЧНОСТ 

КО НАМ ЈЕ ОТИШАО?

У Господу је починуо велики српски свештеник и уметник, отац Воја Билбија. О њему, на сајту посвећеном његовом животу и раду, пише:“Протојереј Војислав Билбија рођен је 1942. године у Босанском Грахову, у бившој Југославији. Године 1963. је, као самоук, почео са сликарством. Током година усавршио је умјетност сликања икона и технологију обраде племенитог метала. У периоду од 1967. до 1969. године (када је завршио у Београду Стоматолошки факултет), осликава око тридесет икона и прекрива их окованим металом (риза). У наредне двије године осликава иконостас и фре- ске цркве у Книну, потом иконостас цркве у Метковићу. Од 1970. до 1972. године слика око двадесет икона и украшава их кованом сребрном ризом (од којих се већина налази у Америци). Године 1972. и 1973. радио је за манастир Хиландар (Света Гора) у реље- фу од сребра ковчег Светог Симеона Мироточивог (оца Светог Саве). У Холандију одлази 1972. године и тамо отвара стоматолош- ку ординацију. Од 1980. године постаје ђакон у Српској цркви и почиње да ради „за човека и Бога“, како он каже у шали.

Након вишедеценијског чина ђакона, те након пензионисања из области стоматологије, Војислава Билбију је рукоположио у чин свештеника 2000. године у манастиру Милешева Патријарх Павле. Те му је повјерена парохија у Ротердаму у Холандији, у којој је провео сада већ већину свог живота. Свој позив сада усмјерава не само ка парохијанима, него постаје изузетно активан у мисионарском и хуманитарном раду у областима највећих страдања српског народа. Ове активности су заправо започеле још 1990-их са ратом у Хрватској и Босни и Херцеговини, а крајем ове деценије се проши- рују у највећој мјери на Косово и Метохију и југ Србије, пратећи дешавања која су опустошила ове крајеве. Живећи у непрекидној мисији, о. Војо (сада протојереј) не престаје да ствара у оквиру свог умјетничког опуса, а могло би се рећи да његов рад добија и додатни фокус и интензитет, поготово долазећи у тако непосредни контакт са својом кључном тематиком, а то је духовна борба, идентитет и страдања српског народа.

Поред тога, будући да спада у територију ротердамске парохије, прота Билбија постаје и додијељени духовник заточеним Србима оптуженим у Међународном кривичном суду у Хагу, те затвору овог суда у Схевенингену.

Посљедњих година, мисионарски рад га је одвео и до српских заједница у Аустралији, Канади и Сједињеним Америчким Државама.“

Био и отишао, као што сви бивамо и одемо, тамо одакле смо дошли: прелазимо из Божјег наручја у Божје наручје.

КУДА СЕ ЗАПУТИО НАШ ОТАЦ ВОЈА?

Почињем најдубљим осећањем кајања: одавно, одавно сам желео да напишем свој „велики текст“ о оцу Војиславу Билбији. И хтео сам да је он жив, и да може да га прочита. Али, као што ми се често дешава, узвихораван догађајима и сопственим помислима, нисам успео…А толико ми је значило да знам да отац Војислав постоји, и толико ми је значило што га знам, и толико сам мислио – неће он још умирати, „толико је био жив тај човек у животу“ ( Брана Петровић ). И зашто је умро отац Воја? Ја то не признајем. Оче Војо, јави се, оним својим дубоким гласом, час гусларским, час гласом мушког нарицања, и витешког кликовања и којевитезовања, и оним гласом дубоким који си Богу приносио на Светој Литургији…

Јер ја, оче Војо, Твоју смрт не признајем – толико си био жив у животу…

Ипак, знам да путујеш ка вечности, а ми овде, у долини плача, остајемо да чекамо свој ред. Гладни и жедни Смисла, збуњени собом и својим немоћима, скуњени као онај, заробљен на броду окрутника, Бодлеров „Албатрос“, гледамо Те како путујеш, и позиваш нас да се молимо за Твоју душу. Која је и саборна душа, јер си Ти био наша душа, трвена патњом личном и свенародном, што мирише очишћујућим миром, трпким и сладосним као Часни крст.

Опет Брана Петровић, „Куд мину звезда“:

Куд мину звезда, сигнал вечне тмине,
звезда што се рађа кад човек премине?

Простори страшни и понори сиви,
одајте тајну зашто човек живи.

Ил муња што се с лудим громом свађа,
зна зашто се човек на том свету рађа?

А већ кад је једном тако дивно рођен,
шта му би да оде, жизњи ослобођен!

На путу кроз Вечност, ко зна шта све чека,
невичног Бескрају сиротог човека.

Ја не сумњам да је отац Воја вичан бескрају; али је, као и свако када му се душа одвоји од тела, сирот, јер свако је, ма колико вичан – бескрају невичан. Зато се морамо молити за његову душу. Душу свештеника – уметника, коме је било јасно да је извор и увор уметности у Светој Литургији.

ПРВИ ПУТ СА ОЦЕМ ВОЈОМ

Први сусрет са стваралаштвом његовим био је 1991, у ратној години првој, док Билбија још није носио благодат рукоположења, али је благодат твораштва на њега била обилно изливена од Творца небеса и земље. Пео сам се Балканском улицом са аутобуске станице, и у некој од улица близу споменика Војводе Вука видео сам да је отворена изложба „Бог и човек“, коју је отворио владика жички Стефан и о којој је говорио познати историчар уметности, Душан Миловановић, „Хиландарац ван Хиландара“ ( да употребим израз оца Митрофана ). Ушао сам и није ми се излазило: снага уобилченог била је права „магнетна тишина“ ( Стеван Раичковић ) коју сам час напето ослушкивао, а час преводио у унутрашњу мелодију. Гледајући, знао сам: то је јачина наше вере, наше српске православне вере, која је, на граници светова, постала „дреновак  у Бога“ ( Момчило Настасијевић ), у исти мах штака за раслабљеног и шестопер у руци јунака. И све се то видело код оца Воје: кад је сликао себе у облаку греховног дима и уснулости ( на слици „Исповест“), и кад је приказивао линију својих предака који додају крст један другоме, и кад ме је гледало лице његовог „ђеда Везира“, крајишко лице Србина који бди у пограничју, мишицом Марковом и мишљу Теслином ( у Билбијиним венама је, између осталог, текла и крв Теслине сестре од тетке)…

Али, Билбијино сребро, Христов силазак у ад, рађено у усковитланом металу, било је све: донело ми је силно осећање Свепобеднога Христа, Који је, како каже Свето Писмо, „брз на плен и хитар на отмицу“ ( види Књигу пророка Исаије 8:1–4). Христос је својим силаском у ад разбио врата подземног света, победио његове силе и оданде извео душе старозаветних праведника (укључујући Адама и Еву), отворивши им пут у Рај. Смрт више нема коначну власт над човеком, јер је Христос својим Васкрсењем свим људима даровао наду у вечни живот. Војислав Билбија је показао сушту истину речи Златоустове на празник Васкрсења:„Нико нека се не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт! Обузео је смрт онај кога је она држала. Оплени ад Онај који сиђе у ад. Огорчи се ад када окуси тело Његово…Огорчи се, јер би укинут; огорчи се, јер би исмејан; огорчи се, јер би умртвљен; огорчи се, јер би срушен…Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа? Васкрсе Христос, и ти се сурва!”

А Христос оца Воје руком Својом позива да му приђу они који Га и у аду примају, позива руком у којој је Сведржитељство спојено са Свељубављу – и прстом подигнутим, осовином свега космичког и наткосмичког…

Вихоре се душе око Христа, и зову, зову:“И нас погледај, Благи, и нас, Благи, услиши“…

ОД СРЕБРА ДО СТАКЛА

И мрачна демонска лица су, на сребру Билбијином званом „Рат“, устрептала, и крвава историја 20. века са атомском бомбом је искупљена… А Христос над тим крвавим хаосом, Јунак над јунацима, и показује, по Његошу, да „над овом грдном мјешавином/ опет умна сила торжествује“…

Било ли је у историји тако Немоћног Свемоћника, и Свемоћног Немоћника?

Наш Христос. „Бог словенских очајника“, како га је звао отац Јустин.

„Злато и сребро нека почине, а ти нам блистај, Божији Сине“, певао је Владика Николај: а сребро Билбијино блистало је Божијим Сином, узносећи нас изнад себе. Твар слави Творца кроз руке уметника…

И његови радови у стаклу: ђакон Авакум на коцу, од кога чаша само што се не распрсне…И из чаше да излети пламен младићеве душе…

И Билбијина икона Мајке Божје, са оном лепотном наивношћу којом је и Владика Николај, српски сељак из Лелића, у својим свескама цртао иконе Богородичине…

Изашао сам са изложбе са осећањем да ћу уметност Војислава Билбије носити као трајну попудбину душе…

Постојбина, попудбина: Песник…

Билбија је био песник који је кротио дрво, камен, драгоцене метале и испоручивао их у наш свет као доказ не само да Бог постоји, него да смо и ми, који живимо у сенкама, могући. И да смо, како рече Милован Данојлић, „пре но што смо на земљу пали, све већ видели и све знали“…

Каталог те прве изложбе, који се, слабо залепљен, често расипао у мноштво листова, стално сам сабирао међу својим књигама, и чувао га, и чувам, као највећу драгоценост…

ХИЛАНДАРСКА ВЕЗА

Крајишника Војислава су волели сви монаси хиландарски, а нарочито Митрофан и Василије. Монах Василије ми је причао како су му озбезбеђивали драгоцене метале за израду кивота Светог Симеона у Хиландару, а отац Митрофан је, повремено, дискретно, на себи својствен начин, говорио о снази његове личности и болу који је доживео када је брачна веза са православном Холанђанком дошла под удар мрзитеља сваког добра…Али је Билбија устао и остао…У близини манастира у стени је угледао лик Немањин, и извео га из камена право у наша срца: био сам сигуран да то није обичан рељеф, него нешто што се, на утеху, открило српском оку.

А ћивот, из кога израста лоза Светог Симеона, зрачио је на нарочит начин: као да су свечеве мошти баш ту, и као да ће устати он, и проговорити речју којом је, на Благовести 1196, кренуо путем монаштва…И крај тог ћивота, прав као воштаница, стајао је један монах, који и сад стоји тамо, на службама…Али нећемо о њему, јер предање вели да иноке за живота не ваља хвалити – искушења их нападну… У сваком случају, Билбијин кивот Светог Мироточца је доказивао да је инок призван да постане икона…

РАЗГОВОР СА ОЦЕМ ВОЈОМ

У Хиландару сам, већ као ђакона, во времја оно, оца Војислава срео, и с њим урадио интервју, објављен у књизи „Знаци времена и знаци наде“.

ЈА ГРАДИМ КИВОТ, КИВОТ ГРАДИ МЕНЕ

Разговор са ђаконом Војиславом Билбијом

Наш саговорник је ђакон Војислав Билбија, православни уметник, један од људи који се у овом тешком времену, времену заборава духовних вредности, бави једном од најузвишенијих уметности, црквеном уметношћу. Разговор са њим, вођен у манастиру Хиландару на Светој Гори је разговор о времену у којем живимо, о месту црквеног хришћанског стваралаштва у таквом времену и о начину на који човек, православни хришћанин, не само православни уметник, у том времену може да остане уз Христа и припреми се за Царство Божије, испунивши циљ свога земаљског постојања.

Оче ђаконе, како сте се Ви срели са Православљем и шта је тај сусрет у Вашем животу значио?

Мој сусрет са Православљем се догодио у време једног великог прелома и био је веома драстичан. Ја се већ дуго бавим спортом, односно вештином каратеа. У оно време, а говоримо о времену око 1965. године, вежбали смо технику каратеа, тренирали и – медитирали. Преко спорта усвојили смо и Зен који је постојао, као саставни део или нека одређена пратња, унутар тога, попут Тројанског коња. То је као лавиринт у који се врло лако уђе јер обећава неко површно светлуцање, тако да смо убрзо сви били у том духу. Ма колико неки то оправдавали, опасност је била велика, поготово за мене, који сам био још неисписана таблица. Како је црква у мом родном Дрвару била замандаљена, од Хришћанства са собом нисам понео готово ништа. Стицајем околности, био сам дисквалификован у спорту. За свој одлазак у манастир Крку благодаран сам Богу Господу, као и оцима, који су у оно време имали стрпљења и трпљења за мене, пуног себе, београдског асфалта и чудних вештина, да ми на један спонтан начин отворе место у мени самом и неки простор у мојој души, да бих слободном вољом, не на силу, прихватио благо Господа нашег, Који је одмах разбио сва та светлуцања. Јер, све је светлуцање под сунцем, а наспрам сунца је ништа. Тако сам открио реалну снагу живога Господа.

Достојевски је рекао: „Не знам никог лепшег, дубљег и дражег од Христа. Кад би ми се могло доказати да је Истина ван Христа, ја бих остао са Христом, а против такве Истине”. Какав је ваш свакодневни сусрет са Господом Исусом Христом?

Ја бих допунио цитат једним пасусом који нисте споменули: „Понекад осећам изузетно блаженство живота и пуноћу снаге живота. Тада ми се чини да ме сав свет љуби, а да ја љубим сваког, да непријатеља немам”. Моја идеја водиља је један мистични реализам, који ма како реалан изгледао, пребаци наш прави реализам у нешто што је нестварно. Сматрам да оног момента када изгубим тај осећај блаженства, онда код мене нешто није у реду, не извана, и тада тражим пролаз и у том тражењу проводим често и сате и дане, јер обично се скрене, мишљу или делом, па се изгуби континуитет блаженства. То блаженство није неко дрогирано блаженство, него један спонтани осећај, једне љубави, да волиш сваког и да ти је све лепо. Да ти је вода слатка…

Ви сте се, у својим уметничким истраживањима, бавили, између осталог, и темом Апокалипсе. Шта то значи живети у апокалиптичном времену и из које перспективе Ви то посматрате?

Сам Господ нас упозорава на то време. Наравно, ми не верујемо „пророчанствима” која су одувек пратила људе и која су се завршавала оног датума када се није догодило, те изнова почињала са новим датумима. Господ каже: учите се у времену. Учите се да гледате свет око себе. Каже: познаћете по смоквиним лишћу да долази пролеће. Једноставно, чињеница је да се охладила љубав многих, да се време убрзало и да су односи и у породици, и на радном месту, и у школи, потпуно поремећени. Дошло је до једног дебаланса и губитка спонтаности, а све се то компензује одређеним фиксацијама и стварима наметнутим нам, не од нама пријатељске стране. Људи се од најмлађег па до старијег доба васпитавају, на све могуће па и електронске начине, да изгубе време, да га изгубе на обичну пасивност и да и сами буду „пријемници” највећих глупости и испирања мозга. Свако време, па и ово, се суди по знаковима, по знаковитим променама. Љубав многих се охладила, људи су себичнији, бржи, ратоборнији, а да понекад ни сами не знају зашто. Једноставно, изгубили су ону аксиому „због чега”, у фурији иду све даље и даље, а онај базни део, од кога се и живи, то је чашица љубави сваки дан, нестаје, често и у релацијама најближих, а камоли у односима међу народима и државама.

Берђајев у једној књизи каже да је бољшевизам у Русији створио један нови антрополошки лик и да пре бољшевизма тамо нису постојали људи које је бољшевизам родио – чекисти у кожним капутима, глатко избријани, сурових погледа, лишени оне доброчудности која је, каже, присутна чак и код руског пијанца. Да ли наше доба, такође, ствара нови антрополошки тип и какав би он био?

Свакако да и наше доба ствара нови антрополошки лик. Пошто сам отишао давно из земље не знам какав је тај тип данас у Србији, али знам какав је у мојој околини, у Холандији. То су чекисти нови, млади изглачани људи, перфектно дезинфиковани, дезодорисани, естетски дотерани, у изузетно добро креираној одећи и обући, са ташницама, нервозни, са свим могућим џепним компјутерчићима. То су људи у које се верује, људи за које се сматра да носе дух времена. Имају специфично име у Холандији, зову их „брзи људи”. Наобразовани, као модерни компјутери, све одмах схватајући брзо реагују и највећу добробит чине својим компанијама које их плаћају. Међутим, страшно је и погубна чињеница да сви ти „брзи људи” не могу да издрже тај темпо. Био сам сведок да се сваки четврти-пети од тих „брзих људи” са коферчићима, који су супер прогресивни, са најбољим аутима и који најбоље креирају свој посао, сломи, јер они једноставно немају извора обновљења снаге, немају унутрашњег извора креативне енергије, љубави која може да их надопуни и да им да смисао свега. Значи, пре или касније падају у једну врсту депресије која се назива пренапрегнутост. Међутим, то је страшна обмана, једна велика рупа духовна из које тешко могу да изађу, а кад изађу онда то више не буду ти изглачани и глатки људи, него стварни инвалиди и пропали људи, јер више нису у стању чак и најједноставнији посао да раде. Ето, то су те чекисти новог доба, а јављају се свуда и у свим формама. Имају своје експанзивно време, али на крају завршава се онако како је њихов шеф то програмирао.

Има један роман немачког писца Михаила Ендеа, зове се „Момо”. То је роман о девојчици која једина на свету има времена. Појављују се „брзи људи”, сиви људи, људи у сивом, са сакоима и краватама, врло елегантни, који прилазе једном по једном човеку и купују време. И само једна девојчица, Момо, одбија да прода своје време и на тај начин спасава човечанство од убрзања времена и уласка у апокалиптични понор. Да ли постоји нека снага која би данас могла да заустави то убрзање, нека девојчица Момо?

Врло је тешко дати одговор на то питање, јер време је зрело, оно зори на свим фронтовима. Нема ни једног пута на земљи, па чак ни овде на Светој Гори где ми разговарамо, где су људи поштени. Нема поштеде од духа новог доба, и духа брзине, и ових брзих људи. Међутим, ја мислим да све зависи од појединца, јер, кажу, космос је у сваком појединцу у његовом срцу. Е сад, организовати нешто можда се и може, али само уз Божију помоћ и Божију благодат. Иначе, било каква групица или група, на било који начин, без корена, која не би била део лозе, а Сам Господ каже: не чокот, већ лоза, и плод који рађа на њему, нема ни шансе, нема ни сврхе, нити има било какве перспективе. Значи, чуда од појединца су могућа, али да дође до појаве масовног карактера, вероватно може али само уз инспирацију и директну помоћ и дејство Самог Господа Спаса нашег Исуса Христа.

Бити уметник, значи бити од Бога обдарен, дарован талентима које треба ставити на службу Богу и ближњима, тј. организму Цркве. Дакле, то није повод за гордост усамљеног генија западног типа, него за озбиљно промишљање о своме служењу и своме дугу Цркви. Шта значи бити православни уметник?

Значи бити у стању сваког тренутка оптужити себе и на неки начин одмерити колико смо се удаљили. Јесмо ли ипак заронили у безнађе тражења људског полубожанства, које се обично открива, више него другима, сваком уметнику као светлуцање неког полубожанства, које му пружа привремено горући осећај пијанства из којег се мамуран буди. Служити Господу Исусу Христу и кроз Њега, свом народу, кроз Православље где је обједињено и једно и друго, као кад зрно пшенице нестане у земљи, нестане, али рађа десет или сто и више класова. Тако и уметник мора да сеје. Ово наше доба ужасних деструктивних уметности, које раде обрнуто, односно против Бога, често и само божемрство или тражење другог излаза у свом безумљу. Уметник прво мора да добро израчуна да ли има снаге и да се сваки, чак, трен преиспитује да не би прешао границу и засветлуцао на страни на којој не би желео.

Ваша изложба уметничких и богослужбених предмета, „Бог и човек”, у Београду, била је синтеза оног најпредачкијег у православној уметности и нечег што је било Ваше лично и што је остављало дубок траг у материјалу у коме радите. Шта је то што вама даје снагу да обликујете тако тешке и захтевне материјале као што су сребро, злато и драго камење и у њима тражите и откривате живот?

Све што радим и што су радили пре мене, то је оплемењивање материјала који је мртав, све је део једне поруке, илустрације Светог Писма Новог Завета. Шта и на који начин, то је дато уметнику на одређену слободу, али ипак у оквиру Православља и његове традиције. Значи, материјал по себи може да се обликује. Не мора бити само злато, сребро или драго камење, али обично те блештаве ствари у људској фантазији представљају неку вишу меру. Обликовање таквог материјала није због намерног приказивања светлуцавог богатства и нечег што има тенденцију да својим спољашњим богатством и лажним сјајем надвиси Господа, него се ради о намери да се у нечем најчистијем и највреднијем прикаже оно најчистије и највредније што постоји, а то је Сам Богочовек. Већа и јача идеја и тенденција не постоји. Значи, оно највише што можемо за оно највише што спознајемо. Због тога оплемењавање има своју сврху и своју функцију, ако се већ има тај материјал, да се у њему открије оно што је најчистије и најделикатније у људској души, оно што ми носимо у врхунској форми љубави.

До сада сте радили кивот Св. Симеона Мироточивог. Ево, већ трећу годину радите кивот Св. Анастасије. Како настаје један кивот?

У мом случају није имао ко други да ради. Ја сам осетио да то морам да радим, не због неког посебног осећаја или неке мистичне поруке које други немају. Баш није тако, него кроз срце. Ако ми је већ Бог дао таленте да то радим, могао бих да радим и друге ствари, али треба осећати време. Ми живимо у једном катастрофичном времену, што се тиче духовног стања људи, не само код нас него уопште у свету. И сада, ова порука било ког светитеља који је везан и за наш политички и културни и духовни живот кроз векове, посебно лозе Немањића, а којом духовно, преко срца свог имам велику љубав и везу, онда сам спонтано, још давно пре него што сам почео да радим, осећао да нешто тако треба да дође. Када су откривене мошти Св. Анастасије испред њене фреске, приликом припрема за прославу осамсто година Студенице, јавила се идеја, јер сам већ раније имао такво искуство, и опет сам дошао, не по свом инсистирању и вољи, него зато што ме је време донело, да послужим својим рукама, не собом, него само својим рукама као нека врста везника између онога што треба да се радује и онога што се радује. Значи, ја сам само један проводник, који треба да оплемењује неким таласима свога срца којег се дотичу и које треба да да ту креативну енергију, али не дотичући се мог ега.

Материјално је требало већ на том да се ради, јер кивоти су се обично израђивали од најлепшег и најдрагоценијег, јер су их раније плаћали краљеви и цареви. Пошто смо у наше време, и ми и Црква, осиромашили, данас не би ни могао неко да плати, нити би се усудио да то плаћа, него на један мистични начин већина тог материјала већ је била припремљена и сачувана. То је посебна тајна. Све је, дакле, било припремљено и остало је само време и датум и то датум на време, јер ево већ три године радим и треба ми још пола године, да би тај кивот или саркофаг или шкриња био као нова порука овога времена, да би ово наше време, без обзира каквих ужасних трагедија смо сведоци, оставило трага, да се нешто ново рађа у смислу устајања Феникса из пепела, једне нове снаге инспирације, посебно што се овде ради о светитељки, Св. преподобној мати Анастасији Српској. Значи, све ово што сам рекао нас уводи у дубине поруке, јер ми смо се врло мало одужили и били благодарни њој, јер она је камен угаони, као мајка и као жена једног изузетног периода који је оставио трајан печат на нашу историју уопште, на читаво битисање нашег народа. Дакле, са пуно љубави и са пуно поштовања сам прихватио тај посао и никад нисам више био ангажован, тако да за ове три године нисам ништа друго ни радио. Околности живота су ме стимулисале, јер сам ушао у ситуацију страховитих тешкоћа, не само због рата, јер је велики део моје фамилије директно у рату у Крајини, него и због личне породичне ситуације, тако да сва та снага је компензација рада на том кивоту и своди се на: ја радим њега, а он ради мене.

Налазимо се у Хиландару који је препун икона и других уметничких богослужбених предмета из древне прошлости: Христос Пантократор, неколико чудесних икона Пресвете Богородице, светитеља, архангела. Какву везу имате са уметницима Цркве наше прошлости? Осећате ли неко живо ткиво које повезује Вас и њих?

Кад човек може пред иконом да плаче од миља, да му дођу сузе, онда значи да је уметник безимен и да у ствари он није ни био, него то су били његово срце и његове руке које је предао Предању. Остало се брише и није ни важно, јер оног момента када се име залепи за било који рад, онда више није то слободно Божије и свачије, него је везано за једно мало име било ког и било кад да је живео. Тако да је инспирација изузетна. Након што види човек Пантократора, нема оног момента кад га касније поново видиш, а чини ти се као да га гледаш први пут. Прожима се дубоко, као да гледаш нешто што нам је остављено да би нам дало инспирацију и снагу бар да пребродимо времена као што су данашња.

Како је у Холандији у погледу православља, и шта очекујете од српског народа у овом тешком времену?

Живим већ двадесетчетири године вани. Отишао сам у своје време, због сила околности, јер нисам могао да развијам своју слободу у исповедању вере, као и у раду, као уметник који се бави религиозним темама. Од тог доба до данас се променило много, међутим чињеница је да су сви проблеми и тешкоће дошли у време које ми већ миришемо као почетак краја. Значи да Бог вероватно не жели да ми кроз овај рат нестанемо и да се изгубимо, него као драго му чедо које је несташно, бије нас из љубави и због љубави. На концу, дао је да у овом страшном времену читав свет о нама говори, макар они и говорили по ђаволској побуди, да смо ми варварски народ и зао народ који треба да нестане. То говори сила противна Богу и то не би требало да нас узнемирава. Значи, Господ нам Сам даје да се у овим претпоследњим временима, некако чује о нама, да се тргнемо, да издржимо, да докажемо да нисмо сами, да имамо пријатеља на небу и макар нас сви суседи оставили, али они ипак неће добити овакву шансу никада, без обзира што то можда већина нас нисмо ни свесни. Гледајући те медије који су већ толико година непрекидно у напону да нас оцрне и да нас сатанизују, мислим да је просечна памет од кућне помоћнице па до професора сва испрана. Мало људи зна праву истину. За нас не би ни требало више да значи много шта ти људи мисле, јер они, у ствари, мисле онако како морају да мисле. Једноставна порука у томе је: истрајати у љубави. Истрајати, јер у трпљењу и вери је спасење. То нам Сам Откривење Јованово каже. Запад ће добити исто ово што ми сад добијамо, али на други начин. Они ће духовно тако онемоћати да ће касније, кад не буду могли да добију све што сад добијају, да се убијају за литру бензина или за килограм кромпира, из једноставног разлога јер више неће моћи да се сведу на оне канале и на оно стање експанзије и еуфорије у каквом су сада. Духовно су потпуно изгубљена крда. Моја је порука: у трпљењу и вери је спас.

Захваљујући Вам на разговору, желимо Вам од Господа сваку снагу да истрајете у добру и да се на крају сви сретнемо пред престолом Цара Славе, највећег Уметника, Који нас је створио ради вечног и бесмртног живота.

Хвала Вам.

Напомена: Кивот је израђен и 1996, у лето, донет у Студеницу. Сада су у њему мошти Св. Анастасије.

ОТАЦ ВОЈА И ОТАЦ САВА

Отац Воја је био од оних српских духовника који су, кадри стићи и утећи, на страшним местима постојали. Барјактар, прави барјактар, као прота Матеја, као по Лука Лазаревић, као поп Каран и поп Богдан Зимоњић. И други, и многи. Зато је волео свештена лица која су се дизала, како би рекао Хамлет, против мора беда да им борбом учине крај. Такав је био и јеромонах Сава из Вазнесења под Овчаром.

Отац Сава Вазнесењски (схиигуман Сава, рођен као Здравко Ћировић 1924. године у Годачици, преминуо 26. фебруара 2004. године) био је дугогодишњи духовник и обновитељ манастира Вазнесење под Овчаром.

У манастир Вазнесење дошао је 1973. године и ту је предано радио и свакодневно служио Свету Литургију. Био је духовни син богомолничке Србије Светог владике Николаја, а цела његова породица (отац, мајка, брат и две сестре) такође се замонашила.

Одликовао се великом једноставношћу, созерцателношћу и одбијањем сваког сувишног луксуза. Његове беседе су се настављале за манастирском трпезом у духу љубави, покајања и бриге за све који су му долазили по утеху. Преминуо је 26. фебруара 2004. године (на празник Светог Симеона Мироточивог), после тешке болести.

У књизи о оцу Сави, коју су приредиле Ружица и Наталија Павловић, отац Воја је о познанству са овим великим монахом сведочио:“Ја сам благодаран и веома ми је мило да ће се сведочења савременика и духовних чада оца Саве,  тако скупљена и обједињена, појавити у некој форми. У сваком случају то ће бити један мали дуг, уздарје, за један огроман поклон који  нам је отац Сава дао.

Ја оца Саву нисам дуго познавао. Чуо сам само по причи одраније. Међутим, пре две године, тачније, 2003, ја сам намеравао и желео да дођем, с обзиром да ми је моје духовно чадо, Весна, пуно пута причала о њему и о Вазнесењу. Али ја сам осећао да треба на одређени начин да се припремим за тај сусрет.

Размишљао сам… Једном ми се десило да сам га сањао и да треба пред тим старцем, који је ту, да метанишем. И тако је и било. Када сам дошао овде где је ова кућа, он је силазио овамо у оној чувеној окрпљеној раси (мантији). Знао је за мене и ословио ме са „Господине докторе”. (Тако ме је владика Стефан у своје време звао иако сам се ја с тим давно опростио).

Ја сам метанисао пред њим. Онда сам имао један топли осећај, као што сам имао много пута раније на Светој Гори. Ја сам знао пуно тих стараца. Знао сам и старца Пајсија и све сам их знао. Постоје ти старци кoји су дирнути, који су на одређени начин у том сазвежђу, у тој духовној линији са Извором. Они сви имају неки свој одређени набој који се осети одмах, тако да сам ја њега осетио као да га знам дуже; као да је то неки старац са Свете Горе кога сам ја упознао тек овде у Србији, у овим гудурама Овчарско-кабларске клисуре.

Тако је то почело, спонтано, без много речи. Он ме је прихватио, а исто тако сам и ја њега прихватио, по набоју једне силе која је била између нас. То је био сусрет искрен, без неких сувишних речи, и ја сам био вођен интензитетом одређених осећаја који су доминирали у свему томе. Аутоматски сам био привучен, призван  или позван, да саучествујем у овом његовом раду.

После  тога смо имали контакт, онако индиректно, кроз ове моје хуманитарне акције. Сећам се, често сам им доносио одређене ствари; помагао колико сам могао и то је био један од начина помоћи. Али, временом сам приметио да у суштини највећа помоћ коју човек може да пружи, и то не само овде, него свуда, јесте та да човек сам себе целог дâ Богу, па  затим кроз Господа да даје на оном месту на којем га Господ тражи; да тај свој талант умножи и употреби тамо где се од њега то тражи, где је највећа корист од тога.

И ова служба данашња, као и неке службе које су претходно овде биле, инспирисане су једним топлим великим набојем енергије, позитивне; једне дивне енергије молитвене у овоме свему што је од овога љутога камена исклесано. Као да је од овога љутога камена и он био. Тесао је у најтежим временима. Гурнуо је лево, гурнуо је десно, и тамо и овамо, док је ово, да кажемо, једно гнездо молитвено направио са својим посебним правилом.

А људи су га схватали или га нису схватали. Знам то добро. Из моје парохије су долазиле неке жене које је он, једноставно, отерао, али на свој начин. Оне нису биле никада неке вернице. Али, разумеле су га и нису биле увређене. Оне  су, касније, тражиле узрок у себи, у освртању, у огледавању за собом. Нису се увредиле, већ су се питале зашто их је то отац Сава отерао: „И’те тамо одакле сте дошле!”

А после, путем, испраћајући их, није био груб. То је био испит…

Кроз тај свој став он им је дао један одређени  задатак, а то исто тако раде и ови духовници у Светој Гори. Имају, на пример, неки келиоти, пустињаци који кажу (кад одеш код некога од њих):

„Пустићу те овде код мене, разговараћу с тобом, али, иди прво обиђи  све велике манастире у Светој Гори.”

Сад ако имаш смирење, отићи ћеш, ако немаш, ти нећеш, или, једноставно, више никад  нећеш ни доћи. Тако да то није ни било важно.

Моје парохијанке су се све, ипак, враћале код оца Саве и после тога су доживеле једно духовно, да кажем, оваплоћење свог страдања. Jер дато им је нормално да спознају смирење. Отац Сава је том својом топлином, непосредношћу и једним изворним богомољачким даром пророштва у дугим проповедима, које су веома чудне биле, то постизао. Често се питаш откуд та енергија, како то долази, па у моментима засићења често нисмо ни схватали једну изузетну духовну напојеност. Тек касније, кад слушате те његове проповеди које су дуге, и изгледају  растргане, ви схватите како он то изузетно повезује, како даје једну целину свега тога, са једном изузетном поруком, и све то тако у једној силној енергији док звече кашике, и људи једу, слушајући беседу старца…

И тако, остао је један аманет неписани. Предао ми је одређену бригу, за ово место овде, а сам Господ зна како ће то да иде даље. У сваком случају велико и ретко ми је задовољство кад дођем на место где је он био и где се још чује његов ехо.

Данас сам баш обукао његово одејаније које ми је краће једно 20 цм, али није сметало да осетим топлину и  изузетан емоционални набој. Данас ми се баш догодило 2-3 пута да ме је, од тих великих емоција, одговора, просто нешто загушило… То је у служењу један диван позитиван осећај који не можеш нигде да купиш.

Благодаран сам Господу да је постојао такав неко, и да је био један светионик који није отишао и који још увек има своју децу.“

Лепо су се слагали јер су обојица били људи од огња и нису сматрали да бити смирен значи бити туњав. Отац Сава је веома волео оца Воју зато што је он као свештеник духовно опслуживао наше страдалнике у Хашком трибуналу, тој неправди над неправдама, и што је имао диван глас. Стари српски калуђер је често говорио:“Што ја волим добре појце! И кад певац добро пева, ја га купујем, не питам за цену!“

И отац Сава и отац Воја били су на страни свог многстрадалног народа.  Гоне нас, говорио је отац Сава, зато што смо православни: „Видите како нас гоне непријатељи, и Божији и наши; то су непријатељи нас, Словена, као нације, и наше вере православне; то су непријатељи. Они нас не воле и као нацију, за нашу храброст, за нашу трезвеност, за наше поштење, за нашу ваљаност; они нас не воле, завиде нам. Па нас зато гоне, зато би ради били да не постојимо.

Они су непријатељи Божији и непријатељи наши. Ал’ Бог нам чини добро преко њих, не да нам да буктимо, не да нам онака изобиља, не да нам да расипамо. (Расипали смо све; наш народ је све бацао, и мрсно и посно, у контињере  [контејнере, нап. прир.], пуни су били печених кокошака, гибаница и торти. Пара је имао сваки колко хоће, и више него што му треба. Ал’ Бог је сад дао да будемо бољи људи, да будемо бољи домаћини, да мало пазимо за сутра, да имамо сутра и прекосутра, да има наше потомство уштеђено од својих родитеља; да имају бригу збринуту од својих родитеља – то је нама Бог дао. )

И дао нам је Бог да им се не светимо, јер они су нас много увредили, тешко су нас увредили, и вређају нас цео век. Осамсто хиљада у Хрватској, Босни и Херцеговини побијено је Срба, маљевима”.

Борба против јеретичког Запада води се да бисмо душу сачували. Отац Сава је говорио: „Лако би ми могли да се Западу предамо; aли шта да предамо, ко су они? Па какав је то свет, па зар они да нам буду учитељи? Сачувај Боже! Степинац да нам буде учитељ? Па они сутра се спремају да победе цео свет. После, ако би нас нестало, они би после између себе крвили се; тамо води безакоње, тамо води погана вера, и људи који живе по својим ћефовима. И зар они да нам (учитељи) буду? Не можемо ми то! Нећемо ми то. Ми хоћемо да живимо уза светињу, хтели ми – не хтели, наша воља сама се истакне; намести то Бог, да ти не мож’ да се одрекнеш ни вере, ни светаца, ни светиње; не да Бог у твоје биће, осећање не да Бог тако како је оно њихово”.

Тако је и отац Воја осећао. Знао је да је његов народ грешан, али и покајнички, и да за њега има наде дпк год се каје. Покајање – души радовање. Док год плачемо, има наде, оне христоносне, да ћемо се и насмејати.

НА СТРАЖИ САМОИСТОВЕТНОСТИ

Протојереј-ставрофор Војислав Билбија посветио је свој вишедеценијски пастирски и мисионарски рад очувању самоистовтности Срба на Западу, критикујући западњачки материјализам и духовну хладноћу, док је истовремено позивао Србе на духовно буђење и отрежњење. Као дугогодишњи старешина ротердамске парохије у Холандији и духовник српских заточеника у Хашком трибуналу, отац Воја је имао јединствен увид у живот српског народа изван матице и његов однос са западним светом.

Отац Воја је често упозоравао на опасност од губљења српског духовног печата и традиције у дијаспори.

Живећи у Холандији од 1969. године, приметио је како западни систем вредности, окренут искључиво материјализму, конзумеризму и индивидуализму, полако потискује хришћанске врлине код православних Срба.

Кроз своје пастирске поуке, посебно се обраћао родитељима који подижу децу на Западу: најмлађима треба објаснити разлику међу комерцијализованих празника који долазе са Запада и истинске, жртвене православне љубави и традиције, како не би постали отуђени од својих корена.

Као духовник који је годинама редовно посећивао, исповедао и причешћивао српске затворенике у Схевенингену, отац Воја је из прве руке сведочио деловању западне институционалне правде. Насупрот томе, он је затвореницима нудио једину утеху у коју је веровао – Божију правду.

Сматрао је да су многи Срби тек у тешким затворским околностима, под притиском западног суда, успели да пронађу истинску веру, покајање и свој идентитет који су у слободном свету често занемаривали.

Често је наглашавао да Срби у матици не цене довољно оно што имају – своју земљу, светиње и духовну слободу. Док наши људи неретко идеализују Запад и хрле ка њему, отац Воја је поручивао да се тамо идентитет лако губи и да праве вредности леже у очувању сопственог православног наслеђа и међусобној хришћанској солидарности.

Отац Војислав Билбија је Србе на Западу видео као чуваре једног тешког, али светог пута. Сведочио је да је лепо, али тешко, бити Србин, при чему је управо борба да се остане свој и сачува вера у окружењу које негује потпуно другачије вредности она борба коју сваки Србин треба и мора да води.

О ПУТУ ОВДАШЊЕМ И ТАМОШЊЕМ

Уметност оца Војислава Билбије почињала је тварју, а пламсавим путем хитала ка Творцу. Почињала је од дрвета, камена, стакла, злата и сребра, а уливала се у Небески Јерусалим, Град коме је светиљка Јагње.

И то је било и природно и натприродно.

И овдашње и тамошње.

Јер, како каже наш философ Владимир Меденица, први чин уметности био је молитвени, вертикални положај човека. Човек није само производ природе, него и биће које само себе изграђује. Усправљање је зато више од биолошке чињенице: оно је устанак, први знак слободе и први уметнички чин. Али када се тај вертикални положај претвори у стражарски, у борбени, у световни однос према свету, настаје световна уметност.

Уметност није само дело човека, нити само однос човека и Бога. Њен прави субјект је тројичан: Бог, човек и природа. Природа у свом палом стању „стење и мучи се”, али у њој и даље постоји могућност лепоте. Ипак, природна лепота је недовршена. Она тражи човека као сарадника Божије воље. Зато је задатак човека да слепе силе природе преображава. Уметност у том кључу није декорација, није забава, није „уметност ради уметности”, него образац будућег преображаја света.

Највиши задатак уметности јесте стварање васељенског духовног организма, односно преображеног космоса. Уметност не треба да производи „мртва подобија”, већ да тежи живој реалности свих васкрслих поколења. Стварна уметност жуди за чином, за ваплоћењем, за животом као уметничким делом. Зато је православни храм као најдубљи модел синтезе уметности: у њему су слика, појање, реч, обред, простор, тело, заједница и причешће уједињени у једно живо дело. Храм је предукус васељене као будућег храма, а црквена уметност служи животу у његовој најпунијој могућности.

Уметност није само лепота одвојена од истине и добра. Ако се лепота издвоји од пуноте личности, она постаје мртва. Велика уметност настаје у богочовечанској сфери и прима се срцем, не само разумом или чулима. Срце је место где се хармонизују разум, чула, воља, љубав, виђење света. Зато су и стваралац и прималац велике уметности, у извесном смислу, саборне личности: они учествују у истој пуноти.

На том узвишеном путу био је свештеник Војислав Билбија, који нас је, у свом срцу и на својим рукама, носио ка Христу, Узданици нашој, Коме се свештеник на крају Литургије обраћа са “Слава Теби, Христе Боже, Узданицо наша, слава Теби!“ Сада је наша дужност да се молимо за његову душу на путу ка Ономе Који нас је подигао у невечерњу светлост Љубави и Смисла.

Драги оче Војо, опрости и благослови! Нека Ти буде лака света земља студеничка, у којој ћеш почивати до свеопштег васкрсења из мртвих.

Или, речима наше народне песме, велики народниче српски:

Бог му дао у рају насеље,

Нама, браћо, радост и весеље!