Рељић: За Запад нема и неће ни бити добре Русије нити добре Србије

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: З. Шапоњић

Каква год да се започне прича на Западу о улози Срба у „дисолуцију Југославије“ они ће се појавити као „лоши момци“. Стереотип је већ досадан и западним пропагандним машинеријама, али од њега се неће одустати. Уобичајени уметнички поглед на свијет на Западу не добацује даље од великих мисли Медлин Олбрајт. Срби су у тим наративима кукавице и битанге које подмећу бомбе у метроима и силују. Најопаснији су босански Срби, пише новинар и социолог Слободан Рељић.

Текст преносимо у цијелости:

Кад су на Западу напали „поглед на свијет“ филма из руско-српске филмске продукције „Балканска међа“ Владимир Медински, министар културе Русије се слатко насмијао пред ТВ-камерама и рекао:

Коначно смо почели да правимо филмове који промовишу наше вриједности, истину и другачији поглед на међународне односе.

Министар који разумије своју улогу. И да, то је онај писац који је прошле године нашао времена да дође на Београдски сајам књиге на представљање своје књиге „Рат – митови СССР 1939-1945. Министар једне од најважнијих влада у свијету одвојио је вријеме за сајам књига у Србији. И то приватно. И није нам чудо. Ваљда ни Мединском.

Као што би се данима приповједало кад би министар моћне Данске учинио тако што. Ух, па том почашћу би се отварали централни дневници, затрпавале насловне стране. Кавих све експерата и аналитичара би се појавило.

А „Балканска међа“ и Медински су само ослобођење нормалног погледа Руса на Србе који је успостављен одавно. У јасном координатом систему.

Још кад је пукла „Невесињска пушка“ (1875), док се читава Европа комешала у сјенци Источног питања, и кад су руски добровољци почели да одлазе у далеке српске земље, Фјодор Михајлович Достојевски је узвишено писао о генералу Черњајеву који је организовао „младу армију Словена-устаника“. На примједбе руских западњака, да су официри добровољци „изгубљени људи који у својој земљи нису имали шта да раде и који су пошли тек да негдје пођу“ Велики Фјодор је био изричит: „Они у Европи прослављају руско име и својом крвљу нас уједињују с нашом браћом.“ И није имао дилему да ће то дјело бити „забиљежено у историји.“ И да ти храбри људи „отпочињу нову епоху. То су пионири руске политичке идеје, руских жеља и руске воље које су они пред Европу изнијели.“

Још неколико реченица из тог херојског доба: „Већ сам желио да закључим свој  Дневник и већ сам прегледао коректуру, кад ми изненада дође једна девојка. Упознао сам се с њом зимус… Из имућне је куће, материјално не оскудјева, али много пажње посвећује свом образовању и долазила је да од мене тражи савјет шта да чита… Овог пута је ушла и одмах рекла:

– У Србији су потребни људи који ће његовати болеснике. Одлучила сам да приверемено одложим испит…

Погледала ме је готово плашљиво, а ја сам у њеном погледу јасно прочитао да се она већ одлучила и да је њена одлука неопозива…“ (Из Пишчевог дневника за 1876.)

Послије ове личне драме, Русима и Србима су велике историјске драме давале у различите улоге. Одвајале су их геополитичка кретања и идеолошка усмјеравања, али сусптанца је остајала. И сваки пут се појављивала из сенке.

Није лако, рационализованим баналностима за политичку употребу, објаснити зашто Срби немају такав однос ни према једном другом народу, али нам је остала ова Фјодорова раскошна реченица, која је инспирисана у оно вријеме честим чуђењем да је „руски народ понекад невјероватан“: „Свима је постало јасно шта је то: то је, прије свега, тј. прије свих историјских, политичких и других тумачења – жртвовање, потреба да се човјек жртвује за браћу, и осејћање добровољне обавезе најјачег словенског племена да се заузме за слабије да би, пошто их изједначи са собом у погледу слободе и политичке назависности, тиме положило темељ великог свесловенског јединства у име Христове истине, на корист, љубав и службу цијелом човјечанству, у заштиту свих слабих и угњетених у свијету.“

„Балканска међа“ је акциони роман и по природи ствари у њој нема тако дубокоумних реченица, али сва та холивудско-комерцијална „акција“ је постављена на тим темељима.

„Инспирисан истинитим догађајима“ Иван Наумов исписује причу о томе како се руски одред из састава СФОР-а у Босни, скрајнут као и јељциновска и козирјевљевска Русија, у часу преображава у армију без мане и страха. Ситуација је немогућа, искушење изведено до краја: Нема јасне наредбе из Москве; нема некадашње моћне совјетске војне хирерахије и самоувејрености; најхрабрији руски генерали се бране од вашингтонских инструкција тако што у телефонску слушалицу вичу „ништа вас не чујем, ништа вас не чујем“; руски војник мољака жене на уличним тезгама по босанским варошима да им дају „попуст“ за пакло цигарета; руска команда ће правог хероја због инцидента с америчким колегом устрашено и безглаво вратити у Русију и удаљити га из војске, а њега ће на Косово вратити љубав према српској дјевојци – али негдје из колективне подсвјести тих понижених униформи, а којима је „даровано“ да и они дисциплинују српски народ побуњен против недодирљивог Запада, одједном ће се појавити Рус.

Онакав како га је описивао Достојевски. Понекад невјероватан!

Освајање аеродрома „Слатина“ је за Русе је догађај који им је вратио достојанство и право да поново користе ријеч – храброст. И осјећај да опет могу да буду хероји. Велики народ не постоји без хероја.

„Балканска међа“ јесте жанровски поглед на свијет који има у виду незаобилазне узоре – „Алфа тим, Рамба 3 или Зелене беретке“ али је то и један успјешан десант у холивудски парк хероја. Важна је то операција. Јер, простор хероја и херојизма готово читав вијек освајају и држе манипулатори из „Свете шуме“ – кад је Џон Вејну понестало Индијанаца разбијани су Нијемци на свим фронтовима, а кад је и то дозлогрдило онда се Силвестер Стелоне претворио у Рамба који је коначно у филму показао Азијатима, којима се иначе ништа није могло у Вијетнаму; отишло се и у косомос – Америка је морала да побјеђује и ванземљаце. Американци су били једини хероји у свијету, а остали „жестоки момци“ свих нација и боја су претварани у дрипце или у најбољем случају – помоћника хероја. Неподношљиво за историјске народе.

„Много тога се тада било накупило. Постојала је жеља да се уради бар нешто, било како“, прича у Епилогу романа просторушни руски подофицир Цибуља. „Затезало се као опруга, завијало – а до тада као да смо били слијепи. Од деведесет прве? Можда чак и прије… Сви су трпили, прилагођавали се, свашта подносили. И знате шта ћу да вам кажем… Неко се много прерачунао. Није требало нико да се петља у Југославију.“ Али кад се већ петљао и натјерао Русе да им се смучи улога слијепог „помоћника Запада“ онда оно што се десило није могло да се спријечи. „Јер ако свако уради само један корак више од онога што је обавезан – могу се планине помјерати.

Књижевни критичар би нашао да се овај роман одликује увјерљивим драматизацијама карактеристичним за овај жанр. У одлучној акцији – припреме да руска колона која долази из Босне може несметано уђе на аеродром – на „балканској међи“ уједињују се унуци „бијелих“ Руса које је примио Александар Карађорђевић послије Октобарске револуције, унуци „црвених“ Русе који су стигли прво у Крајину, па у Репулику Српску, да се као добровољци боре са „својом браћом“ и – Срби. То је та побједничка војска. То јесте пројекција из романа, али не потцјењујмо романописце.

Сјетићете се да је Александар Солжењицин у интервјуу Шпиглу свијету објавио да је Русе отријезнило, управо ово – „сурово бомбардовање Србије. То је обиљежило црном, непоправљивом цртом однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва“.

А колико је то велики посао, описивала је послије Сложењицинова супруга Наталија Дмитријевна. Кад је она дошла у Москву 1992, као преходница породице да нађе гдје ће да живе, била је „поражена каква је била општа заљубљеност у Америку међу нашим пријатељима. Кад сам покушавала да им кажем да сам 17 година живјела у Америци, и да је то заиста прекрасна земља, али и да има своје велике проблеме и да то уопште није рај, нико није желио да слуша.

А још теже је било објаснити Русима шта Америка мисли о њима: „Доласком у Америку схватили смо да Запад не мрзи само комунизам, него Русију“, причала је Наталија Дмитријевна новинару Новости Бранку Влаховићу. „Када су нас протјерали из СССР, на Запад смо стигли са љубављу према демократији и Америци. Касније смо схватили да нама смета комунизам, а њима смета и Русија. Без обзира каква она била.“ Како је Русија расла послије марша моторизоване јединце на „Слатину“ тако је ово постајало неупитно. Нема добре Русије за Запад.

Ко зна шта би ризиковао онај ко би прије деценију то исто рекао за Србе, Србију и Републику Српску. У сваком случају не мало. Данас више не ризикује ништа. Неће му одговарати ни НАТО лобисти ни „другосрбијански“ љубитељи „западних вриједности“, пошто се данас више ништа не очекује од Запада. Ни поштивање докумената које су они прихватили – Дејтонског споразума и Резолуције 1244. Нема добре Србије за данашњи Запад. Једино оскаћена и понижена могла би да остане на „путу за Европу“ до у далеку будућност. И била би, можда, за педаљ ближа од Турске.

Извор: Све о Српској

2 коментара

  1. cortomaltese каже:

    „Освајање аеродрома „Слатина“ је за Русе је догађај који им је вратио достојанство и право да поново користе ријеч – храброст“-господине Рељићу, никаквог освајања аеродрома није било, Војска Србије је држала тај аеродром пре доласка Руса, остало одлично!

  2. Зоран Матијевић каже:

    Није Западу сметао комунизам у православним земљама, јер су комунизмом желели уништити православље. Зашто баш у Русији да избије револуција, а није избила у колевкама комунизма?
    Ко је финансирао револуцију у Русији?
    Сада када је комунизам пропао а васкрсло православље, е сада им неваљају и Руси и Срби.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.