Граница Србије и Албаније била је поприште крвавих борби: Хероји нису одступили – преко Кошара нема даље. Тог дана је погинуло 17 бранилаца

ИСКРА на Фејсбуку

Припадници ВЈ показали у пролеће 1999. јунаштво за памћење (фото: novosti.rs)

СВАКО пролеће пуковнику Душку Шљиванчанину, некадашњем команданту 53. граничног батаљона Војске Југославије, доноси тешка сећања. Мисли му тих дана често лутају дуж стотину и петнаест километара крваве границе између Србије и Албаније, где је командовао јединицом која је била стуб одбране државе. Сваки позив ратних другова, помен у штампи или читуља сећања на погинуле војнике враћају га на Богићевицу, Паштрик, Јуничке планине, карауле „Морина“, „Ђеравица“, „Горожуп“… И Кошаре као место епског страдања и херојства у рату 1999. године.

Пре тачно 21 годину дуж ове линије, далеке од јавности и помпе, водиле су се тешке и крваве борбе за одбрану државе. На Србију су свом жестином кренули терористи ОВК, регуларна војска Албаније, авијација НАТО, западни плаћеници… Копненом офанзивом хтели су да пробију линију одбране и да војном силом, у сарадњи са НАТО, заузму Косово и Метохију. Граница је, међутим, све време рата остала непролазна.

Током прве две седмице маја 1999. године граница је горела. НАТО, већ пољуљаног самопоуздања, најжешће је бомбардовао положаје Војске Југославије, а терористи су истом снагом покушавали да пробију линије одбране. У ратним дневницима данашњи дан уписан је као један од најтрагичнијих током одбране државе. Само на Кошарама 11. маја 1999. погинуло је 17 бранилаца, а из строја је избачено око 50 припадника Треће армије.

– Први и најтежи удар на Кошарама и Паштрику примили су на себе граничари и снажним отпором омогућили повезивање линија и даљу одбрану – каже пуковник Шљиванчанин, који је 1998. и 1999. године командовао чувеним 53. граничним батаљоном, био непосредни учесник битке на Кошарама, али и актер свих искушења кроз која је војска прошла на граници са Албанијом. Сваког априла и маја, са својим ратним друговима, поново проживљава ратни пакао и са сетом се сећа погинулих војника.

Присећајући се крвавог маја на граничној линији, Шљиванчанин данас каже да је битка на Кошарама ушла у анале ратовања као пример отпора у изузетно тешким условима.

– Били смо јединица која није имала резервни положај. Снажно смо веровали да са границе нема одступања. Географски положај наших снага био је неповољан, време нам није било наклоњено – падао је снег, киша, била је магла, а против себе смо имали НАТО авијацију и терористе чија је логистика била у Албанији. Војници који су на граници служили војни рок, младићи од 18 до 25 година, у одбрани границе показали су огромну храброст и јунаштво. Данас је то за неверицу.

Да су граничари радије бирали смрт него повлачење потврђује и заставник прве класе Саша Радојевић, који је 1999. године као млади подофицир био заменик командира карауле „Кошаре“.

– Наши војници, иако веома млади, као што сам и сам био, добро су знали да бране отаџбину – прича нам Радојевић. – Било је екстремно тешко, посебно првих априлских дана. Гинуло се, било је доста рањених. У заклонима није било одмора нити сна, а тешко су достављане храна и муниција. У изобиљу је једино било другарства и јунаштва. Било је војника са разних страна, Мађара, Бошњака, Рома… Сви смо били као браћа. Упркос бројним позивима непријатеља да напустимо положаје, ниједан војник се није предао. Радије је бирана смрт, него одступање са линија.

Заставник се са ужасом сећа сусрета са бруталним разарањем НАТО авијације.

– Авиони су свом жестином бомбардовали наше положаје на Паштрику, али ни Кошаре нису поштеђене. Лично сам осетио удар авио-бомбе, чија силина подигне човека са земље и после пар секунди из ваздуха га стропошта на тло. То се тешко описује. Ко је осетио дејство ових бомби, од минобацача и хаубица никакав страх није имао – каже Радојевић.

Пуковник Шљиванчанин и заставник Радојевић и данас су у активној војној служби. Заједно са осталим ратним друговима, себи су задали задатак – да не дозволе да се забораве жртва и јунаштво хероја са Кошара. Истински су се недавно обрадовали када су чули да је Орденом белог орла са мачевима одликован њихов саборац, мајор у пензији Драгутин Димчевски. Ако је, кажу, неко заслужио одликовање – то је он.

Наши саговорници себе не сматрају херојима. Овај епитет признају само својим погинулим друговима. Животе је на Кошарама положило њих 108.

– Не смеју бити заборављени, јер би то била њихова друга смрт – каже Радојевић.

Граница све време рата остала непролазна

Када је 13. јуна 1999. стигло наређење о припремама за повлачење, војска са Кошара и граничне линије окупила се у Дечанима. Пре поласка Шљиванчанин је свратио у манастир и упалио 16 свећа за покој душе својих 16 погинулих граничара из 53. батаљона.

– Ове воштанице и овог пролећа горе у мојим мислима – каже пуковник Шљиванчанин.

Душко Шљиванчанин

РЕПОРТЕРИ „НОВОСТИ“ НА ПОЛОЖАЈУ

РЕПОРТЕРИ „Новости“ последњи су који су посетили караулу „Кошаре“, тачно месец дана пре напада. Иако рат званично није почео, на граници је пуну годину пре тога стање било ратно. Планинским путевима и богазима, пешке, на положај су стигли новинари „Новости“ Драган Вујичић, Миљан Вуксановић и фото-репортер Милош Цветковић и тамо су, између осталих, затекли команданта 53. граничног батаљона мајора Душка Шљиванчанина и водника Сашу Радојевића. Обојица саговорника за „Новости“ су тада поручили: терористи овуда неће проћи.

– Ето доказа да смо знали шта радимо и за шта се боримо. Поред нас нису прошли – кажу данас Шљиванчанин и Радојевић, док читају 21 годину стару репортажу из „Новости“.

novosti.rs, Раде ДРАГОВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.