ДРАГУТИН ЈЕ БИО ОКО СОКОЛОВО СРПСКЕ ВОЈСКЕ: Ево како је живео најславнији српски извиђач из Првог светског рата

Фотографија Драгутина Матића, српског војника који проницљивим погледом осматра непријатељске положаје, постала је симбол Првог светског рата.

Ова фотографија има занимљиву историју, а Драгутин је за њу сазнао чак 47 година после завршетка Великог рата и то случајно.

Наиме, фотка се појавила на грамофонској плочи „Марш на Дрину“ 1965. године, а онда је Костадинка Савић из Ниша препознала Матића и послала му један примерак плоче у Калетинац код Гаџиног Хана. Податак о томе налази се у књизи “Мој отац – Око соколово“, коју је 1998. године објавио син славног ратника Благоје Матић. Он је написао да је Драгутин, видевши слику, узвикнуо: „Јест, то сам ја. Заиста ме сликао…“ и додао да је новинар који га је сликао некуд отишао, а није знао ни да је преживео.

А фотографију је направио руски новинар Самсон Чернов који је радио за листов „Новоја времја“ и „Рускоје слово“ а настала је када је српска војска почела повлачење преко Албаније.

Славни ратник Драгутин Матић рођен је 10. јануара 1888. и имао је четворо браће и сестара. Нажалост, рано је остао без оца па га је подизао најстарији брат а, иако није ишао у школу, знао је да чита и пише. Рано се оженио са Круном Ранђеловић и до одласка у рат имали су четворо деце. Након рата добио је и сина Благоја.

Матић је служио војни рок у Београду као коњаник, да би касније постао пешадинац. Учествовао је у оба балканска рата а онда је дошао Први светски рат.

Ту је Драгутин опет показао своје умеће и храброст, па је током Церске и Колубарске битке постављен за извиђача. Старешине су га нарочито цениле јер је умео да се привуче непријатељским јединицама, преброји војску и да прецизан извештај по повратку у базу. Матић се са ратишта вратио тек 1919. године, након 6 година ратовања и две године војске.

Након рата, Драгутин се бавио се земљорадњом, а ишао је и у печалбу као циглар и ћерамиџија. За показано јунаштво и храброст, одликован је са више ратних одликовања а од државе никада није тражио привилегије и бенефиције.

Нажалост и његове медаље заувек су изгубљење управо због рата. Наиме, супруга Круна је 1941. закопала ордење плашећи се Бугара.