Владимир Умељић: КАДА ПРВИ ЧОВЕК ДРЖАВЕ УЗИМА ЊЕНЕ ЖИТЕЉЕ КАО ТАОЦЕ

Владимир Умељић

Најпопуларнији норвешки књижевник данашњице, Јо Несбе, чија дела у милионском тиражу су преведена на тридесет језика, у уводном делу једног од њих је постулирао: „Вода, кукавичлук и похлепа увек траже линије мањег отпора на свом путу.“

Води се тешко може приписати било каква одговорност.

Но ако реч „вода“ заменимо речју „политичар“, ситуација се радикално мења.

Хазардерска политика немачког Бундесканцелара Фридриха Мерца актуелно у односу на Русију, који откада га је тадашња председница немачке Владе Ангела Меркел својевремено као неспособног и штетног катапултирала из политике, сва је у знаку његове управо острашћене визије, да он мора да буде и што дуже остане први човек Немачке, да шта више остане запамћен као историјска личност.

Уместо тога – један политички пораз за другим.

Он је не само успео да катастрофално изгуби последње изборе у источним немачким провинцијама од стране десно-екстремистичке АФД, већ и да доведе своју некад премоћну демохришћанску странку на нивоу читаве Немачке на подршку од само око 20%.

Није страшно, подршка њему је у међувремену сведена на 10% свих Немаца. Мораће дакле да се још потруди, док не буде свео своју политичку партију, на свој лични ниво, иначе најлошији у историји Савезне Републике Немачке.

Но он и даље вредно ради на томе.

Помпезно путовање у Кијев и када дође јављање о експлозији једног руског дрона на удаљености од 5 км, он гордо гледа у камеру и изјављује да га Путин неће уплашити и одвратити од правог пута, да би одмах потом руском председнику предложио преговоре, наравно под својим предусловима и условима.

О чему, у чије име он жели да преговара? У име 10% својих немачких бирача? Шта и они имају са руско-украјинским односима?

Но невоља је у томе да он узима свих 100% својих земљака као таоце своје спољне политике, јер се игра с ватром наоружавајући режим Володимира Зеленског и подстичући га да Украјину даље претвара у рушевине и да још више Украјинаца изгуби живот у једном рату, који је од самог почетка за Кијев био изгубљен.

Јер Запад је у случају Украјине погрешно процењивао, калкулисао, планирао и делао, од Мајданског пуча, у који је америчка ЦИА уложила 5 милијарди долара, тако фински врхунски дипломата Петер Искола, преко прекршених уговора у Минску, не би ли Зеленског што више наоружао, па све до данашњег дана.

Али Мерц се ето не плаши Путина. Он је дакле храбрији и од једног од својих претходника, великог државника Хелмута Шмита, који је хитно упозоравао на управо овај опасни развој ситуације.

Овде само два цитата:

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит (Helmut Schmidt) бира оштре речи. Он пребацује Бриселу да се исувише меша у светску политику. „Најновији пример је покушај ЕУ-Комисије да припоји Украјину“, рекао је социјалдемократ у једном интервјуу за „Bild“. „Погрешно је и привлачење Грузије нама, то је манија величине, ми тамо немамо шта да тражимо! Ја не држим ништа до тога, да се заговара Трећи светски рат а још мање да се НАТО додатно наоружава. Али опасност да се ситуација заоштри као у августу 1914. расте из дана у дан.“

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит упозорава на опасност „врућег рата“ са Русијом. Он се залаже за то, да Запад мора да покаже више разумевања за руску политику. Али немачку политику одређују други (…) Он указује и на чињеницу, да Запад мора да промени своју политику према Русији, иначе није искључено да дође до рата са Русијом. Путинове бриге нису Украјина, Пољска или балтичке земље, већ се пре односе на Кину, Пакистан и бивше совјетске републике у Централној Азији. Русија је одлуком ЕУ у вези ширења на Исток била затечена у једној „фази Дивљег запада“ под председником Борисом Јељцином и то нам се данас свети.

Јер Путин је поново прибавио Русији интернационално поштовање. Путинова политика не мора да нам се допада, али ми је морамо у историјском контексту разумети и озбиљно примити к знању.“

Да закључимо, похлепа може да буде и славољубље, кукавичлук када човек затвара очи пред сопственим грешкама, огроман грех политичара је када се у то име ставља на коцку судбина свог народа, када се фактички сви узимају за таоце.

У случају једног „нормалног“ човека и оца породице, такво неодговорно понашање би било довољан разлог за моментални развод брака, осуду на плаћање високе алиментације и забрану контакта с децом.

Но шта чинити у случају политичара? Надајмо се да ће његова странка или најкасније немачки бирачи доћи до правог решења и то у што скоријој будућности. У оба случаја већ и из голог инстинкта преживљавања.