Владимир Умељић: ХАШКИ ТРИБУНАЛ – НЕМЕЗИС ИЛИ ЈУСТИЦИЈА?

Владимир Умељић

Старогрчка богиња Немезис је стајала за правду и освету. Cтари Римљани су је, као и много тога другог, украли од Грка, оставили јој вагу, заменили њен бич мачем, повезали јој очи и назвали је Јустиција.

Коме је следио и следи Хашки трибунал за бившу Југославију?

Јер он је ослободио хрватског Маркача и Готовину, босанско-муслиманског Насера Орића и косовско-албанског Рамуша Харадинаја сваке одговорности а Хашима Тачија и његове саучеснике осудио због злочина превасходно над њиховим истоплеменицима.

А како је третирао Србе?

Трагични крај генерала Ратка Младића, трајуће мучеништво Радована Караџића у британском казамату и усуд свих других Срба, који су потпали под његову власт, представља више него довољан разлог да се позабавимо чињеницама, на првом месту – да ли је ICTY заиста био неутрални и интернационални или један западни трибунал, дакле инструмент „НАТО-империје“?

Овде исечак из једног мог прилога, објављеног 2015, који није ништа изгубио од своје актуелности.

Непорециво је као прво, да је већ оснивање суда било од самог почетка оспоравано, јер је његову правну основу требало да представља § 41 Повеље УН, који каже да Савет безбедности има право да утемељује помоћне гремијуме.

Руски експерт за међународно право Александар Мезјајев је на пр. указао на чињеницу да дотична одредба не може да нађе примену у конкретном случају, јер једна судска установа не може да представља помоћни гремијум а Савет безбедности уз то не поседује никаква судске овлашћења.

Досадашњи биланс Трибунала износи (стање у септембру 2011):

‒ 69 Срба је осуђено (у два случаја је тужба била повучена),

‒ 14 Хрвата (7 је приликом суђења ослобођено оптужби или је тужба била повучена),

‒ 5 босанских муслимана (3 су били ослобођени оптужби или је тужба била повучена),

‒ 2 косовска Албанца (8 ослобођени оптужби) а случајеви ОВК-командира Харадинаја, Балаја и Брахимаја су доживели репризу у јулу 2010, да би сви 29. новембра 2012. били ослобођени,

‒ у укупно 32 случаја је тужба била повучена. Поступак против 20 особа је већ у истрази обустављен, десет лица је пре изручења трибуналу умрло а 6 за време суђења.

Процеси, који су у току (април 2015) нису ушли у горњу листу, при чему већ на основу статистике није тешко претпоставити како би се завршио процес против бившег југословенског и српског председника Слободана Милошевића, односно како ће се завршити процес против ратног председника Републике Српске Радована Караџића и ратног команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића а о суђењу председнику некад најјаче политичке странке у Србији Војиславу Шешељу, који се у међувремену већ преко 10 година држи у притвору без икакве пресуде, да и не говоримо.

На први поглед дакле, пракса овог ad hoc суда потврђује слику „стварне стварности“ о догађањима при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, како је постулирају политичари и јавно мњење „НАТО-демократија“. До сада изнети (претежно западни) извори, међутим, као и следствени, постављају дотичну „стварну стварност“ у аргументативну сумњу а истовремено критика ICTY расте широм света.

Неколико примера:

Теоретичар права Konstantinos D. Magliveras пребацује трибуналу да мења и тумачи сопствена правила већ према нахођењу и да не подлеже никаквој спољној контроли. Будући да је и тужилац орган самог трибунала, то исти добија доминантну улогу при суђењима. Трибунал даље дозвољава исказе анонимних сведока и не постоји могућност жалбе код неког другог и од трибунала независног суда.

Емеритирани немачки професор правних наука Норман Паеш тврди да је ICTY „политички инструментализован“.

Paolo Benvenuti пита, зашто се трибунал интересује искључиво за правне прекршаје и злочине, који су почињени од стране бивших Југословена а игнорише могуће правне прекршаје и злочине, почињене од стране припадника „НАТО-демократија“?

Закључно, док се многи босанско-муслимански и хрватски оптужени осуђују на релативно благе казне или ослобађају оптужби, српски оптужени се по правилу осуђују на дуге временске казне.

Погледајмо прво структуру овог суда, да ли он с правом носи (формално тачну) ознаку трибунала Уједињених нација тј. да ли он заиста рефлектује плурализам састава ове светске организације? Чињеница је значи

а. да су овај суд иницирале, захтевале (против чега се, иначе, у принципу ништа не може рећи) и већински утемељиле „НАТО-демократије“,

б. које га највећим делом и финансирају, било кроз буџет ун или пак путем дозвољених донација, што је већ нешто проблематичније;

в. које га пре и за време судских расправа снабдевају подацима и материјалима својих војних структура и својих тајних служби, сасвим сигурно – по сопственом избору, после одмеравања сопствених интереса, што је још проблематичније;

г. даље, да се пресуде ICTY заснивају превасходно на западном тј. англосаксонском праву (део исте културолошке традиције), али и да

д. сва 4 досадашња Главна тужиоца долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције као и

ђ. да сви досадашњи председници суда, осим једног јединог (Патрик Робинсон/ Patrick Robinson са Јамајке, чија земља је битно карактерисана том истом традицијом и несумњиво се налази у сфери утицаја „НАТО-демократија“) долазе из дотичне традиције; даље,

е. да од досадашњих и актуелних (сталних и ad Litem) судија 43 долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције, 39 из њене сфере утицаја (19 из Африке), 3 – у различитим временским периодима – из Кине и један једини из Русије. То не говори заиста о плурализму заступљених правника, нарочито када се узме у обзир да се судске пресуде доносе или једногласно или простом већином (2 : 1). На основу којих критеријума се дакле врши одабир (тужилаца и) судија? Да ли би чињеница да је до сада позван само један судија из Русије и то – са свим дужним поштовањем – један муслимански не-Словен (Бахтияр Раисович Тузмухамедов) требало да укаже на то да се Русија не сматра правном државом? У том случају Тузмухамедов, један стручњак за међународно право са вишегодишњом плодном сарадњом са западним политичким и војним структурама, не може да служи ни као онај пословични „смоквин лист“. Да ли пак тројица позваних судија из Кине говоре о њиховој „правној држави“? Или тројица из Египта, где исте судије – зависно од тога ко је тренутно на власти – једном осуђују бившег председника Мубарака а једном његове смртне непријатеље „Муслиманску браћу“, у земљи у којој би без годишњих прилога САД у висини од више милијарди долара држава одавно банкротирала?

ж. Закључно, те исте „НАТО-демократије“ имају очигледно (изузетно благо речено) врло амбивалентан однос према праву, када се ради о сопственим интересима.

По свему судећи и Хашки трибунал потврђује ово последње запажање.

Фундаментална чињеница је, наиме, да је ICTY по свом статуту обавезан да истражи и санкционише све прекршаје међународног права на тлу бивше Југославије а да упркос непревидивом стању ствари, да је НАТО-пакт у време нападачког „Косово-рата” против Србије и Црне Горе 1999. прекршио велики број битних одредница међународног и националних права (не само УН-повељу, већ и сопствени НАТО-статут, Хелсиншки уговор, Бечку конвенцију, уговор „4 + 2“ при поновном уједињењу Немачке, итд. односно фактички читаво, за ову област релевантно међународно право, као и национална права својих земаља-чланица, као на пр. немачки устав) а да никада није био позван на одговорност од стране тог суда или барем био предмет његовог истраживања.

Правно гледано, дакле, тај нападачки рат је био илегалан.

Закључно, још један илустративни пример, који говори о правом карактеру ICTY.

Када је бивши српски председник Слободан Милошевић од стране српских власти био изручен Хашком трибуналу, то је изазвало разумљиву пажњу (не само) западних медија. Тако је и угледни немачки телевизијски програм „Феникс“/„Phoenix“ организовао јавну дискусију о томе у ударно вечерње време, у којој је учествовао нпр. и тадашњи председник немачког парламента (Бундестаг), Ханс-Улрих Клосе (Hans-Ulrich Klose).

Модератор је отворио дискусију, поставивши мени прво питање:

„Ви сте кроз више наступа на немачкој телевизији познати као безрезервни противник политике Запада и НАТО-интервенције у бившој Југославији, али и као критичар политике Слободана Милошевића. Он се сада налази иза решетака у Хагу – да ли сте задовољни овим развојем ситуације?“

Мој одговор је гласио: „Не и то из два разлога. Господин Милошевић се већ налазио иза решетака у Београду и ако би ико имао право да му суди, то је српски народ, то су српски судови. А ICTY је за моја схватања превасходно политичка а тек потом формално-правна институција.

Образложићу тај став следећим фактима:

Јуче је у истом овом ТВ-студију и у емисији са истом темом Ваш гост био и министар иностраних послова Немачке, господин Јошка Фишер и од њега смо врло опширно чули да је „међународна правда спора, али достижна“, да је хапшење „тог касапина са Балкана велики успех међународне заједнице истих вредности“, итд.

Фишер је, међутим, са које год тачке гледишта то посматрали, трећи немачки министар иностраних послова у XX веку, који је саодговоран за чињеницу да су немачки војници и сваки пут у оквиру једне војне алијансе (царска Немачка 1915, Хитлерова Немачка 1941. и данашња демократска НАТО-Немачка 1999) напали Србе у њиховој земљи и убијали их. Овог пута апсолутно противправно, кршећи (горе наведене, прим. аутора) све релевантне међународно-правне и немачке национално-правне одреднице, законе, акте и уговоре.

Ако је ICTY дакле правна а не политичка институција – зашто господин Милошевић седи на тврдој оптуженичкој клупи у Хагу а господин Фишер у црвеној сомотској фотељи у Вашем студију и поучава нас о „спорој, али достижној међународној правди“? Зар ни оних, по западним наводима, 79 од стране НАТО-бомби и ракета – значи и од немачких војних пилота – убијене деце у Србији, која су од стране НАТО-спикера додуше редефинисана у само још једну „колатералну штету“, нису тј. не би била довољан разлог за једну правну институцију да барем отвори истрагу о томе?

Шта дакле подразумевају ICTY, господин Фишер и с његове стране апострофирана „међународна заједница истих вредности“, коју по немачком министру иностраних послова очигледно чине „НАТО-демократије“ и сви они, који њима следе, заправо под појмом „међународна правда“? Могу ли селективно право и селективна правда да уопште буду то, што њихови именујући појмови имплицирају?“

На ово питање није дошао ниједан аргументативни одговор, што је увек и један одговор.

Да ли је већ на основу ових малобројних, мада неоспорних чињеница примерено извући барем темпорарни закључак, да је ICTY чедо „НАТО-империје“, као и да он није следио Јустицији а Немезис само половично, наиме, у смислу освете непокорним Србима, како због њихове улоге у светским ратовима, тако и у овом последњем балканском, када је Запад одлучио да друга Југославија мора да нестане?