Владимир Табашевић: Тужни листопад од човека

Када је давне 1995. године, тада млађани туристички водич и списатељ (испоставиће се) – у доживотном настајању, Владимир Арсенијевић добио НИН-ову награду критике за роман У потпалубљу, дилема жирија била је експлицитно политичка, а не књижевна.

Милован Ђилас и Вук Драшковић са својим романима били су виђени као убедљиви фаворити, а онда је жири на челу са Николом Милошевићем очекивања јавности изиграо и лопту само наизглед вратио на терен књижевности награђујући млађаног панкер-пацифисту. Мислећи да одбија избор између два зла – јер су обојица фаворита епитоми политике, а не литературе – жири је својом одлуком створио услове за треће зло које траје до дана данашњег: политикантску књижевност и квази-књижевни активизам.

Наречени списатељ и активиста, своје литерарно и активистичко верују је имао прилику да протекле недеље подели са свима ”њима”, у емисији Недељом у два, аутора Александра Станковића, на ХРТ-у. Наизглед узгредна тема били су, наравно, геноцидни Срби, млади нео-фашисти, разуларене фаланге које по улицама Београда дефилују и премлаћују ревносне, храбре и ретке миротворце међу које себе невино прорачунато сврстава и овај списатељ-потпалубац.

Главна тема, међутим, били су њих двојица, двојац пред камерама, водитељ и списатељ који су се – симптоматично и поражавајуће за струку и личност обојице – усаглашавали по свим питањима којих су се дотакли. Сва та силна, болна, снисходљива међусобна сагласност, упадљива и симптоматична, има своје структурне разлоге и није само опортуна фалинка личности или карактера, ове двојице поносно узгредних Срба, узајамно надахнутих дирљивим самопрезиром.

Ванредно стање

О чему ћути тандем са ХРТ-а док једногласно труби против непостојећег, српског нео-фашизма?

Разорена СФР Југославија изродила је две клике профитера, без грешке, у свакој од новонасталих држава:

1. компрадорско-тајкунску, узгредно и камуфлирајуће националну, која удружена са политичком моћи – влада, и
2. анти-националну, анти-ратну, квази-левичарску и културно профитерску клику – која такву власт прислужује наизглед доводећи је у питање моралистичким узгредицама.

У свом опсежном пројекту Homo sacer, Ђорђо Агамбен пише о античком појединцу који је незаштићен законом, друштвеним и божанским, ког свако може убити а да не одговара; његово огољено постојање и изложеност – облик је казне за конкретну повреду закона коју је учинио.

Он није изопштен из заједнице, он је осуђен на ишчекивање природне или узроковане, сопствене смрти – унутар заједнице; могућност да било кад буде лишен живота – његова је нова и једина судбина која му постаје казна; он постоји у заједници, може бити убијен али не и жртвован – јер су му и божанска права ускраћена; његова смрт не може имати никакав значај за заједницу, она не сме постати ни симбол. Реч је о пукој смрти, а не о жртви или убиству.

О чему ћути тандем са ХРТ-а док једногласно труби против непостојећег, српског нео-фашизма?

Као део пројекта Homo sacer, Агамбен, полемишући са Карлом Шмитом, а надовезујући се на Валтера Бењамина, нуди нам и наслов Ванредно стање, у ком пише о суспензији закона, суверену који има моћ да уведе ванредно стање. Агамбенова (и Бењаминова) теза јесте да је ванредно стање непрестано на снази, да су закони суспендовани и да важе само за поједине, чак и када не постоји конкретно оличена сувереност која би управљала њима.

У сврхе креирања атмосфере редовног ванредног стања, у савременом свету медијски се потенцирају сталне опасности, будући ратови и друге друштвене катастрофе, како би се људи држали у страху од нечега што им наводно прети, а занемаривали оно што их заправо угрожава.

Ратови који се негде заиста воде, служе као медијски материјал који подхрањује атмосферу перманентне ванредности. У контексту бивше СФР Југославије, искуство реалних сукоба из прошлости која је захваљујући ревности култур-активиста саблазно актуелна – идеалан је материјал за професионалне распириваче панике и страха, моралне грдосије из владиног и невладиног сектора, који за свој удео у производњи амбијента редовног ванредног стања – добијају заузврат пристојне, луксузне и високо-луксузне животе.

Изопштеност од норми

Тотализујућа сагласност Станковића и Арсенијевића коју су на ”западном” медију великодушно уприличили прошле, редовне а ванредне недеље – сагласност је управо око тога да су међу нама на овим просторима, притајене, претежно српске, нове и будуће злочиначке главе, убице које се свако мало могу помамити, чега је страшни наговештај била њихова, јулска – ”интеракција са телом” (речи Владимира Арсенијевића, поводом напада који је доживео) нашег књижевног потпалубца.

Читана у кључу Агамбена, наша друштвена стварност представља готово идеалан пример редовног ванредног стања са обиљем појединаца забрињавајуће сличних античком, Агамбеновом Homo sacer-у.

Тајкун-националисти на власти заједно са анти-националним профитерима из сфере културе – заједничким снагама деценијама уназад стварају општу, застрашујућу ванредност, како би се, свако за своје интересе, користили голим животима оних чија је једина кривица социо-економска инфериорност представљена као њихов слободан избор. Лукаво проницљиви Миломир Марић своју емисију о том свету назвао је управо Голи живот, стварајући ексклузивност са гостима који су неким случајем преживели такву огољеност.

Неколико поражавајућих података овом тумачењу иде у прилог. Број убистава услед мафијашких обрачуна, на територији Србије, уназад петнаест година, у осамдесет посто случајева још увек нема свој судски епилог. Ствар није повољнија ни уназад више транзиционих деценија, разуме се, али о том периоду не постоје подробна, званична истраживања.

Полиција као да је у такозваном ”белом штрајку” када су у питању ови случајеви а ревност у расветљивању наравно да не постоји; у више од педесет процената, починиоци нису ни познати. Друштвена сагласност о којој се не говори јесте да тај свет својим животним изборима заслужује изопштеност од свих норми и препуштеност својој логици опстанка. Рат који букти на улицама нема начин да буде тематизован јер су морални култур-паничари заузети измишљањем политичких опасности које реално не постоје.

Зидови здања на периферијама градова, по бившим радничким насељима, украшени су меморијалним муралима који једној таквој, безличној смрти – накнадно дају некакав друштвено-политички статус; иако је реч о не малој заједници огољених живота, удружених том огољеношћу, макар смрт појединаца из тих редова, кроз накнадне политичке поруке, мора добити некакав општији смисао.

Поред осликаног лика исписане су и ознаке припадности разним навијачким групама, националним таборима – иако је у питању живот проведен у потпуној огољености, без стварног значења речи и говора, и у перманентној борби за пуки опстанак више него за било какву друштвено-политичку ствар.

Управо међу тај свет, агресивни пацифиста Арсенијевић, има агенду да сиђе испред својих култур-паничара и тамо, насилним и тенденциозним тумачењима, том свету да припише историјске конотације апсолутног зла, преиначавајући тако не само прошлост, већ и садашње односе моћи; на други начин у њега силази владајућа номенклатура, отварајући могућност да се тамошње преступништво, код „изузетних“ и заслужних, крунише евентуалним предузетништвом, и да се из поретка општег ризика – пређе у полу-легалне токове нормалног живота. Тако се са правног аспекта, заједничким, асиметричним деловањем оба наведена фактора, питање ових живота (и тамошњих смрти) – помера у мање обавезујући домен морала.

Реалност насиља

Огољени животи анонимних појединаца, социјално и економски сасвим маргинализованих, постоје готово као био-маса. Тек у појединачној смрти заједница сличних им накнадно смишља друштвено и политичко значење које за живота нису имали, исписујући једине доступне поруке и пароле. То су људи чији животи и смрти, у смислу који сличним феноменима даје Џудит Батлер, нису вредни никаквог жаљења.

Сишавши у тај свет, активиста Арсенијевић успева да свој вишедеценијски ангажман – ретроактивно осмисли насиљем које ће тамо доживети, за чије сведочење добија ударне термине по телевизијама, насловне стране на којима је представљен као какав балкански Асанж, и друге почасти.

Нечијих неколико проживљених шамара завређује тематске блокове на свим већим (регионалним) медијима, док су реалне смрти унутар обесправљеног света – проказане као ништавне

Да се у томе истовремено самосажаљева и бива самодопадан – излишно је помињати. Пословично је за осуду свако насиље, па и над списатељем-активистом, али намерно превиђање структурних услова који доводе до обиља реалних смрти омладине, превиђање од стране оних који су себи у позив ставили да се баве превенцијом политичког и другог насиља – не може не бити знаковито и не може не изазвати потребу за паралелом са екстремним насиљем којем је деценијама уназад изложена омладина.

Најпростије говорећи: нечијих неколико проживљених шамара завређује тематске блокове на свим већим (регионалним) медијима, док су реалне смрти унутар обесправљеног света – проказане као ништавне, јер им се пропагандним и другим радом, насилно приписују фашистички мотиви, како би се од њих начинио не само субјекат који не завређује емоцију, већ лажно оличење друштва уопште.

Да све ово није сувише далеко од истине, говори нам и забрињавајућа антиципација насиља на улицама пост-изборне Србије, коју је у наведеној емисији, заиста, експлицитно, изнео овај лажни пацифиста. Целоживотно збринут баш на име свог намишљеног пацифизма и активизма, прогнозирао је јавно да је насиље на улицама – неминовност која нас чека.

Оно што посебно узнемирава дух у овим Арсенијевићевим сведочењима, није питање да ли ће он бити у праву или не са својим прогнозама – већ његово апсолутно, бесрамно, исувише очигледно одсуство наде да тог насиља не буде, одсуство које се граничи са ликовањем над могућношћу крвопролића. Сав тај вишедеценијски агресивни пацифизам показао је своје право лице првом приликом када се наговестила реална, а не некаква измишљена могућност, за политички мотивисаним сукобима.

Сваки човек, наиме, није оно што о себи мисли да јесте, оно што о себи говори да јесте, већ оно – што иза себе оставља и ствара својим животним позивом. У својој суштини, у наведеном смислу учинака свог рада, Арсенијевић је био и остао туристички водич који је себи у задатак ставио да шаље разгледнице-извештаје са политички ”опасних” дестинација у Србији, да те опасне дестинације тражи и производи – а када околности напокон постану напете – да славодобитно потврди како је то реалност коју ми овакви – управо и заслужујемо.

Али, шта друго и може – тај тужни листопад од човека.

Владимир Табашевић је књижевник. Ексклузивно за Нови Стандард.