Владимир Коларић: Шта се (у ствари) десило и шта ће се дешавати

У претходним текстовима сам говорио о „фактору икс“, односно могућности постојања „позадинског шума“ у предизборним, изборним и постизборним процесима. Тачније речено, о договорима и утицајима који нису били јавно видљиви, а који су знатно, можда и пресудно, могли утицати на исход избора.

Изузетно брзо признавање пораза од стране бившег председника, уз извесност сукоба уколико владајућа странка прогласи чак и легитимну победу и уз, и даље мистериозан, мотив за расписивање избора у овом тренутку и давање оставке на место председника без да је на то био обавезан, сугеришу како је руководство претходне власти припремало терен за повлачење, односно прецизније, препуштање „врућег кромпира“ у туђе руке.

Ово се свакако није десило без учешћа различитих структура, пре свега безбедносних, које су процениле да је у интересу и земље, али и бивше власти и структура које су је одржавале, било да се нађе компромисно решење. Тиме се не негира од свих актера потврђена знатна разлика у гласовима у корист Студенске листе, самим тим и легитимност њене изборне победе, али оставља многа питања отвореним.

Студентска листа је добила власт, али са њом и одговорност за судбину државе у тешким, што локалним, што глобалним, околностима, односно већ помињани „врућ кромпир“ повезан са императивом одржања економске и енергетске стабилности, као и међународног позиционирања које нашој земљи не би донело више штете него користи.

Будућност СНС-а

Бивша власт је, с друге стране, болно поражена, на начин неочекиван за све оне кадрове који нису били упућени у езотерију потенцијалног „фактора икс“, али уз могућност да се (с обзиром на то да и даље држи власт у покрајини и на локалу, велики број посланика у парламенту и утицај у институционалном и медијском пољу) у догледно време консолидује и… небо је граница.

СНС свакако може да рачуна на претерану разноликост и упитну координацијску способност изборног победника, на ефекте неизбежне, макар и краткорочне, економске дестабилизације и, коначно, на изазове који ће новим властима поставити страни фактори, а на које ће она свакако морати да одговори, овако или онако. А тешко да можемо имати добру претпоставку како ће на њих одговорити с обзиром на идеолошку нефокусираност, непостојање јасног, па чак и било каквог, политичког програма, и кадровску замагљеност.

Укратко, доскоро владајућа странка ће чекати тренутак када и ако нова власт наиђе на препреку која би довела до видљивије економске и институционалне дестабилизације, успут прочистити своје редове и обновити обећања страним факторима, захваљујући којима је својевремено и дошла на власт, али сада са новом спремношћу да их с речи преведе на дело.

Мислим да СНС озбиљно рачуна на повратак на власт, чак и у веома кратком периоду, пре него што нова владајућа структура буде уопште успела да се консолидује.

Ипак, једно су жеље, а друго могућности. Најпре, победници ће у наредном периоду дати све од себе да што је брже могуће дезинтегришу СНС, укључујући и „убеђивање“ локалних и покрајинских руководилаца да поднесу оставке и тако изазову превремене локалне изборе, сменама у руководствима институција и мотивисањем власника капитала и медија да преусмере своју некадашњу лојалност.

Друго, велико је питање да ли би страни фактор био заинтересован да бившој власти понуди још једну прилику да до краја изврши оно што се од почетка тражило од ње, а у чему је она и досад била веома, али очито недовољно, кооперативна. Можда само ако се нова власт покаже као апсолутно некооперативна, а не буде другог решења. У апсолутну некооперативност нових власти са западним центрима моћи за сада немамо повода да верујемо и она у овом тренутку тешко да је замислива ко год да води државу.

Наравно, можемо тврдити да западни центри моћи нису тако јединствени као што мислимо да су били некада, али верујем да ће се око политике према Русији, пре или касније сложити, и да нам у томе неће дати довољно простора за избор. Такође, можемо тврдити и да је недавно смењена власт способна да убудуће своје услуге понуди неком другом међународном и геополитичком субјекту, конкретно Русији, али тешко је замислити да би то у догледно време могло да утиче на нечији долазак на власт, као и одржање на њој.

Приоритети власти

Они који тврде да ћемо после ових избора коначно добити како-тако стабилан двопартијски систем, можда имају добре намере, али њихово остварење зависи најпре од тога да ли ће СНС опстати и у ком облику, као и на колико независних целина ће бити подељена садашња Студентска листа, односно структура коју она оличава. И, што је најважније, какве ће то последице имати на стабилност институционалног система, пре свега економског и безбедносног.

Пред носиоцима нове власти је, дакле, да у што краћем времену покажу способност за одржање институционалног система, као и за што брже и ефикасније превладавање неизбежне економске дестабилизације. Јер без свега тога неће бити ни обећане „слободе“ ни онога „живети као сав нормалан свет“, шта год то уопште значило.

Иако је процесирање оних који су у претходном периоду били одговорни за кршење закона и противправно стицање добити неизбежно, па и неопходно, не би се смело предуго задржавати искључиво на томе. Не само због жеље да се избегне реваншизам и „револуционарна правда“, са свим последицама и непредвидивостима које они доносе, већ пре свега зато што морају да се знају приоритети.

А приоритети су економска и безбедносна стабилност, јер без тога је опстанак нове власти веома неизвестан, или ће бити одржаван по исувише високу цену, која, између осталог, нимало не би допринела демократичности и стварању бољег и праведнијег друштва, које нам је нова власт обећала, а ми смо, притиснути бандитизмом и осионошћу претходне, у то одлучили да – макар и привремено и условно – поверујемо.

Уз то да привременост и условност у политици не зависи само од воље грађана, него и од спремности власти да на ту вољу утичу, односно да је прихвате или не прихвате, па се тако оно што буде прихваћено као привремено и условно лако може претворити у дуготрајно стање, како год да његови резултати буду реално утицали на живот већине становника, а о стању институција да не говоримо.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.