Успон (и пад?) АИ империја

За свега неколико година, Кина и Сједињене Америчке Државе изградиле су свака за себе нешто што би будући историчари могли препознати као нову врсту царства. Њихова власт не простире се само над територијама, трговачким путевима и ваздушним простором већ и над самим знањем.

Контролом над великим језичким моделима, чиповима, физичком инфраструктуром и капиталом – темељима на којима почива напредна машинска когниција – Пекинг и Вашингтон не достижу само нове врхунце економске успешности и способности пројекције моћи, већ одређују и услове под којима ће се одвијати целокупан будући научни и интелектуални напредак.

Израз „суперсиле у области вештачке интелигенције“ не успева да дочара размере утицаја и домет које ови супарници данас имају. Чак и без активног склапања савеза или примене принуде, у стању су да све друге земље које желе приступ напредној вештачкој интелигенцији учине зависним од себе.

Начини пропадања

Историја царстава носи једно упозорење. Ако изостану други чиниоци, царства ретко пропадају зато што их надвлада супарник или зато што варвари закуцају на њихове капије. Много чешће пропадају зато што их одбрана огромних поседа исцрпљује до крајњих граница – било да је реч о материјалним ресурсима, пристанку оних којима владају или оданости елита.

Царско средиште напослетку увиђа да више не може да одржи контролу над периферијом, односно областима које су му се некада покоравале. Слом може бити финансијске природе, као у случају Британског царства после 1945. године, када су дугови нагомилани током два светска рата приморали Лондон да распрода своје империјалне поседе како би подмирио цену победе: изградњу државе благостања за грађане саме империјалне метрополе. Слом може бити и институционални, као у случају царства Ћинг крајем XIX века, које није успело да се индустријализује, реформише своју бирократију и обнови легитимитет династије Манџу.

Слом може бити и технолошке природе. Британска краљевска морнарица је 1906. године поринула брод Дреднот (Dreadnought), први бојни брод наоружан искључиво топовима великог калибра, чиме је Уједињеном Краљевству донела технолошку предност, али истовремено учинила застарелом читаву његову постојећу бојну флоту.

Тај искорак је готово преко ноћи отворио простор супарницима попут Немачке и избрисао предност коју је Британија стицала током читавог једног века. Трка у наоружању која је уследила приморала је Уједињено Краљевство да готово удвостручи издвајања за морнарицу између 1900. и 1914. године, што је дошло у сукоб с новим обавезама либералне владе у погледу социјалних издатака, попут оних предвиђених Законом о старосним пензијама из 1908. године. Стога је могуће да одлучујуће питање у надметању Пекинга и Вашингтона неће бити ко ће први развити општу вештачку интелигенцију, већ ко ће моћи да финансира ту трку.

Вештачка интелигенција има империјални карактер из два разлога. С једне стране, Кина и Сједињене Америчке Државе имале су обележја царстава и пре почетка трке у развоју вештачке интелигенције. Вашингтон, као постојећа водећа сила, спаја глобалну војну надмоћ са системом савезништава каквом ниједан супарник не може да парира. Уз то, обезбеђује валуту у којој се обавља највећи део међународне трговине и финансијских трансакција.

Пекинг, који се често описује као изазивач постојећег поретка, обједињује индустријску надмоћ и доминацију у ланцима снабдевања са највећом морнарицом на свету, уз све чвршћу контролу над физичком и дигиталном инфраструктуром земаља широм Африке, Азије и Латинске Америке. За обе силе, вештачка интелигенција представља средство за проширење моћи којом већ располажу.

Међутим, вештачка интелигенција је и сама по својој природи империјални ресурс. Ко год буде стварао и контролисао најнапредније моделе стећи ће глобалну полугу утицаја на иновације, производњу, науку, културу и, коначно, на саму способност напредног мишљења. Као што је сребро било темељ моћи хабзбуршке Шпаније, а нафта обележила „амерички век“, тако ова нова роба неће само доносити богатство силама које њоме доминирају већ ће постати и основни оперативни систем од којег ће сви остали морати да зависе.

Оно што империје вештачке интелигенције разликује од њихових претходница није амбиција, већ брзина. Познати империјални циклус – ширење, прекорачење сопствених могућности, пренапрезање и распад – некада се одвијао током читавог века, па чак и миленијума. Данас се тај процес одвија брзином машина. Питање је да ли ће нови хегемони успети да своје специфичне предности – америчка тржишта капитала, водеће истраживачке лабораторије и транзисторе, односно кинеско државно усмеравање, јефтину енергију и огромне енергетске капацитете – претворе у трајне империјалне поретке или ће, покушавајући да то учине, доживети слом.

Надмоћ и оскудица

Царство је нешто више од велике силе. Оно је политичка творевина чија се власт и утицај простиру над огромним територијама и бројним народима, без њиховог изричитог пристанка. Током историје, царства су се готово у свему међусобно разликовала: по облику унутрашњег уређења, врстама ресурса које настоје да ставе под контролу и начинима на које одржавају своју власт. Могу бити аутократије или републике; могу се ослањати на војску и колонисте, или на државне службенике и компаније којима су додељене посебне повластице.

Ипак, основни образац испољавања моћи увек је исти: средиште издаје наређења, а периферија се покорава. У пракси, најдуговечнија царства ослањала су се на неформалну сарадњу са локалним елитама, док су она која су почивала на суровој принуди по правилу кратко трајала. Наравно, сваки облик државне власти мора, не само да успостави монопол над употребом силе, већ и да буде способан да ту силу примени.

Оно што царства издваја јесте њихова способност да изнуде покорност на огромним удаљеностима. А чињеница да се царства јављају током читаве историје није случајна: захваљујући предностима економије обима, она могу да остваре превласт и обезбеде сигурност ефикасније од алтернативних облика политичког организовања, било да је реч о конфедерацијама или савезима градова-држава. Национална држава појавила се релативно касно.

Царства су често ширила своју моћ захваљујући технолошкој надмоћи. У античко доба, римски аквадукти, као и кинески канали и системи заштите од поплава, представљали су инфраструктурне темеље вишевековне хегемоније. Империјалне силе ране модерне Европе предњачиле су у свету у штампарству, поморској технологији и артиљерији. Супарници у Хладном рату били су нуклеарне суперсиле. Ипак, вештачка интелигенција могла би Кини и Сједињеним Америчким Државама да омогући већи империјални домет него било која од тих ранијих технологија, и то у далеко краћем року.

Неколико особености издваја вештачку интелигенцију као империјалну, а не тек комерцијалну технологију. Прва је повратак оскудице који она доноси. У својој суштини, царство је систем за контролу ограничених стратешких ресурса: радно способних људи, обрадивог земљишта, житарица, метала и минерала. Од седамдесетих до друге деценије XXI века, софтвер је измакао тој логици, јер се могао масовно производити уз готово никакве трошкове, захваљујући обилно доступним и јефтиним силицијумским чиповима. Вештачка интелигенција окончала је тај период.

Према такозваним законима скалирања у овој индустрији, успешност модела расте сразмерно броју параметара које садржи, количини података на којима се обучава и рачунарској снази, односно капацитету обраде (compute), уложеном у његову обуку. Напредак стога зависи од огромних количина енергије, критичних минерала, напредних чипова и капитала. Чим развој најнапредније технологије почне да зависи од великих количина оскудних ресурса, њена производња постаје питање геополитике.

Захваљујући предностима економије обима, царства могу да остваре превласт и обезбеде сигурност ефикасније од алтернативних облика политичког организовања

Вештачка интелигенција има инхерентну структуру центар-периферија. Контрола над најнапреднијим моделима вештачке интелигенције и користима које они доносе концентрисана је у неколицини компанија у Кини и Сједињеним Америчким Државама. Сви остали остају зависни корисници – било да је реч о влади која јавне службе заснива на моделу чији рад не може да прати и испитује, било о компанији која развија производе на основу интерфејса чија се цена може променити или који се може укинути преко ноћи.

Истовремено, ресурси неопходни за развој вештачке интелигенције, и материјални и људски, несразмерно се црпе из периферије. Ту спадају минерали из Демократске Републике Конго и Индонезије, као и „невидљиви радници“ из Кеније и Филипина, плаћени свега неколико долара на сат да означавају и филтрирају податке на основу којих се обучавају модели у Силицијумској долини. То је плантажна економија у добу четботова. Сировине се извлаче са периферије, прерађују и склапају у метрополи, а затим продају назад, уз увећану цену.

Уска грла

Попут многих царстава, и екосистем вештачке интелигенције организован је око стратешких уских грла – тачака чија контрола омогућава надзор над читавим системом. Није свака империјална моћ последица освајања, нити су сви они којима се влада колонијални поданици. Успон Британског царства у XIX веку није првенствено почивао на огромним територијалним поседима, од којих су многи имали малу економску вредност, нити на контроли над фабрикама и интелектуалном својином, која је била толико слабо заштићена да је у пракси била доступна свима.

Британска надмоћ проистицала је, уместо тога, из контроле над физичким, технолошким и финансијским артеријама светске привреде: станицама за снабдевање бродова угљем, стратешким поморским путевима као што су Суецки канал и Малајски мореуз, подморским телеграфским кабловима и финансијским системом заснованим на фунти стерлинга, чије је средиште био лондонски Сити.

Поредак предвођен Сједињеним Америчким Државама после 1945. године можда је био „царство по позиву“, како га је назвао историчар Гејр Лундестад, али се и он ослањао на долар и институције Бретонвудског система, међународни банкарски систем под америчком доминацијом, глобалну мрежу америчких војних база и нуклеарни кишобран Вашингтона. Данас производња и дистрибуција вештачке интелигенције образују још гушћу империјалну мрежу, чији центри моћи могу, према потреби, да укључују или искључују њене различите елементе – чипове, минерале и моделе.

Између два империјална система вештачке интелигенције постоји бар једна кључна разлика. Кинески је резултат свесно осмишљене државне стратегије, док амерички то није. Кинески Државни савет објавио је 2017. године свеобухватан план којим је предвиђено да Кина до 2030. године постане светски лидер у области вештачке интелигенције. У плану је изричито наведено да Кина треба да развије „водеће светске компаније које ће представљати окосницу вештачке интелигенције“ и обезбеди широку примену својих решења у десетинама земаља обухваћених иницијативом „Појас и пут“.

У остваривање тих циљева укључена су министарства, покрајине и државне банке, а кинески лидер Си Ђинпинг наставио је да подстиче тај напор, између осталог и иницијативом из 2026. године да Пекинг преузме водећу улогу у обликовању глобалних стандарда за вештачку интелигенцију.

Америчка доминација у овој области, насупрот томе, проистекла је из приватног капитала, регулаторног приступа заснованог на немешању државе и накнадно увођених извозних ограничења. У том смислу, америчко царство је конвенционалније од ова два: ранија царства ретко су настајала као резултат потпуно осмишљених подухвата.

Уједињено Краљевство је, како је приметио историчар Џон Роберт Сили, „изгледа освојило и населило половину света у наступу одсуства ума“. Ипак, обе силе које предводе развој вештачке интелигенције приближавају се истој структури моћи, коју намећу закони скалирања. Испод одређеног прага расположиве енергије, капитала и рачунарске снаге, нека земља није тек слабији учесник, она уопште није део игре.

Вати против транзистора

Велике корпоративне државе европског империјалног доба – холандска и британска Источноиндијска компанија – ковале су сопствени новац, имале приватне војске, убирале порезе и преговарале с краљевима као равноправни партнери. Империјалну доминацију успостављале су стварањем трговинских монопола, њиховом одбраном војном силом и немилосрдним искоришћавањем периферије.

Њихови савремени пандани јесу компаније које развијају најнапредније моделе вештачке интелигенције, попут OpenAI-ја и Anthropic-а, а које располажу људским талентом, подацима, моделима и капиталом од којих зависи развој напредне вештачке интелигенције. Оне нису само посредници у прикупљању и усмеравању капитала већ и арбитри знања, који у све већој мери одређују шта ће бити откривено, којом брзином и у коју сврху.

Сличност се протеже и на вођење државне политике. Попут својих претходница из доба Источноиндијских компанија, челници највећих лабораторија за развој вештачке интелигенције преговарају с председницима држава и члановима влада. Они склапају споразуме и са владама које немају сопствени најнапреднији модел, нудећи приступ моделима, рачунарске капацитете и улагања у дата-центре у замену за земљиште, енергију, државни капитал и повољнији регулаторни третман.

Реч је о споразумима између компаније и државе, или компаније и привредних субјеката унутар те државе, чије услове у великој мери одређује сама компанија. Посматрани из тог угла, договори склопљени током посете америчког председника Доналда Трампа Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима у мају 2025. године, када су америчке компаније из области вештачке интелигенције и производње чипова понудиле приступ својим најнапреднијим технологијама у замену за петродоларе и јефтину енергију, представљају уступке империјалног карактера, ма како их називали.

Ова пракса, међутим, није ограничена само на америчку страну. Док се Кина надмеће са Сједињеним Америчким Државама за превласт у области вештачке интелигенције, Ројтерс извештава да кинеска компанија Moonshot AI преговара са компанијама Amazon, Microsoft и Alphabet о подели прихода које те компаније остварују пружајући услуге хостовања њеног модела Kimi K3.

Колико год ове компаније деловале суверено, оне не могу да преместе ниједан чип нити да изграде дата-центар без одобрења државе, а послују у оквиру режима извозне контроле који их у сваком тренутку може ограничити по вољи власти. Попут Источноиндијских компанија и банака породице Ротшилд, које су на крају биле подређене владама својих матичних држава, лабораторијама које развијају најнапредније моделе дата је изузетна слобода деловања у замену за јачање положаја метрополе.

Трампова администрација је за сада избегавала озбиљније регулисање модела вештачке интелигенције, спречавала државе чланице федерације да доносе сопствене прописе у тој области и поједностављивала процедуре за добијање дозвола за изградњу дата-центара. Истовремено, међутим, власт очекује да одбрамбене и обавештајне службе имају привилегован приступ моделима, захтева стриктно поштовање извозних ограничења и полаже право да другим земљама одобри или ускрати приступ америчким технологијама, користећи их као инструмент спољне политике.

У Кини, држава обезбеђује оно што тржиште само не нуди: земљиште, енергију, субвенционисану производњу чипова, јавне набавке на покрајинском нивоу и, све више, капитал. Заузврат, модели морају да прођу безбедносну проверу и идеолошку процену Управе за сајбер-простор Кине, а њихов развој усмерава се ка употреби домаћих чипова. Свака држава одабрала је другачији поводац којим држи под контролом своје водеће компаније.

Импеијална стратегија

Царства пружају јавна добра – поредак, стандарде, безбедност, резервну валуту и приступ технологији – очекујући заузврат не само приходе, већ и политичко сврставање на њихову страну или покорност. Савезницима и партнерима Вашингтон нуди целокупан технолошки систем вештачке интелигенције: напредне чипове, скупе најсавременије моделе, развојне алате и безбедносну сарадњу која уз њих иде. Заузврат очекује да те земље поштују америчка извозна ограничења, рестрикције у погледу кинеског хардвера и података, а у појединим случајевима и царине или потпуну забрану кинеских технологија.

Пекинг делује суптилније. Његови модели са отвореним кодом могу се бесплатно преузимати и прилагођавати. Усвојите их, поручује Пекинг државама које се ослањају на Кину, заједно са кинеским хардвером, услугама рачунарства у облаку и инжењерима, и стандарди ће доћи с њима. За обе метрополе, ово је империјална стратегија у свом најчистијем облику, а не пука трка за тржишним уделом.

Владе широм света морају да изаберу страну – чије ће чипове користити, чије услуге рачунарства у облаку и ком ће се табору приклонити. Тај избор своди се на две могућности, што је за све већи број земаља непријатна дилема. Кина нуди јефтина и углавном отворена решења, док Сједињене Америчке Државе нуде скупе и углавном затворене технологије. Империја изграђена на јефтиним компонентама, без препрека за приступ, вероватно ће стећи приврженост већине светских привреда. Насупрот томе, империја заснована на врхунским, али ограничено доступним технологијама привући ће само оне који могу да их приуште и којима је приступ одобрен.

Пекинг је надоградио успех који је остварио захваљујући јефтиној опреми за 5G мреже, електричним возилима и другим производима, помоћу којих је брзо стекао доминантан положај у многим деловима света. Вашингтон се ослонио на добро познати модел Силицијумске долине – приватне компаније надмећу се међусобно, а победници настоје да око својих технологија подигну што непробојније зидове заштите интелектуалне својине – али је тај модел потом преусмерио ка остваривању националних циљева.

Док комерцијална верзија ове стратегије на крају доводи до универзалног ширења технологије по монополским ценама, њена империјална верзија завршава се тако што метропола одлучује ко ће шта добити.

У јуну је америчко Министарство трговине наложило компанији Anthropic да обустави приступ своја два најспособнија модела свим страним држављанима, а ти модели су за свега неколико дана постали недоступни широм света. У оба случаја, пословне културе карактеристичне за две суперсиле у области вештачке интелигенције, које су у почетку обликовале њихово пословање, данас су постале саставни део њихове спољне политике.

Ипак, дуготрајно царство не може да се ослања само на добра и услуге које пружа својој периферији. Потребна му је и прича којом ће свој монопол над моћи претворити у легитимну власт. Pax Romana, хришћанске и исламске мисије, mission civilisatrice – „цивилизаторска мисија“ – предодређена судбина, „терет белог човека“, глобални поход комунизма и „блистави град на брду“: сваки успешан империјални поредак прикривао је доминацију плаштом служења човечанству.

Током Хладног рата, Вашингтон се представљао као бранилац слободног света од тоталитарне доминације, док се Москва приказивала као покровитељ националног ослобођења од западног колонијализма. Обе тврдње биле су довољно истините да би биле делотворне, а довољно лажне да би послужиле империјалним циљевима.

Консензус елите

Када је реч о вештачкој интелигенцији, администрације Џозефа Бајдена и Доналда Трампа имале су као заједничку одлику тежњу ка технолошкој надмоћи са настојањем да се та тежња оправда одбраном америчких грађанских слобода, очувањем слободе говора и супротстављањем непријатељским аутократијама, пре свега Кини.

У оквиру иницијативе Стејт департмента под називом Pax Silica, Вашингтон представља технолошки екосистем најнапреднијих модела, предвођен Сједињеним Америчким Државама, као „поуздано окружење“, неопходно за заштиту либералних демократија и отворених тржишта од „принудне зависности“ која, како тврди, проистиче из пекиншког система под државном контролом.

Пекинг узвраћа сопственим наративом: своје бесплатне отворене моделе представља као глобално јавно добро, насупрот власничким моделима америчких лабораторија вођених профитним мотивима, и упозорава да ће неједнак приступ овој технологији учврстити оно што је Си Ђинпинг назвао „новим историјским неправдама“. Тако се у темељу кинеске империјалне стратегије налази и антиимперијална прича, по много чему налик идеологијама двеју империја из доба Хладног рата.

Царство не може да се ослања само на добра и услуге које пружа периферији. Потребна му је и прича којом ће свој монопол над моћи претворити у легитимну власт

У надметању између империјалних средишта вештачке интелигенције, свака страна има другачију упоредну предност. Сједињене Америчке Државе имају малу предност – можда од свега шест месеци – у областима као што су напредни четботови и софтверски алати засновани на вештачкој интелигенцији, док Кина предњачи у примени вештачке интелигенције у физичком свету, укључујући роботику, аутономне системе и аутоматизацију производње.

Амерички систем је изузетно успешан у усмеравању приватног капитала и привлачењу стручњака из целог света ка пројектима са високим очекиваним приносима. Истраживања у области вештачке интелигенције финансирају се претежно америчким капиталом и спроводе у водећим америчким лабораторијама, иако људска домишљатост која их покреће потиче из читавог света. Кинески систем, насупрот томе, успешно користи субвенције и на страни понуде и на страни потражње како би подстакао индустријску производњу великих размера у секторима које Пекинг одабере као приоритетне.

Још од Сијевог позива на „роботску револуцију“ 2014. године, па све до данашњег таласа улагања у производњу засновану на вештачкој интелигенцији и роботе, како на централном тако и на покрајинском нивоу, Пекинг снажно субвенционише жестоко надметање домаћих произвођача. Истовремено настоји да смањи зависност земље од страних технологија, попут компонената из Јапана и Тајвана које се користе у индустријским роботима.

Остаје нејасно који ће облик вештачке интелигенције – когнитивни или онај који се испољава у физичком свету – постати значајнији извор империјалне моћи. Когнитивна вештачка интелигенција могла би да омогући Вашингтону да помери границе научних открића, од науке о материјалима до фармацеутске индустрије.

Вештачка интелигенција примењена у физичком свету могла би додатно да учврсти кинеску доминацију у производњи, прошири је на индустрије са ниским профитним маржама и обезбеди Пекингу водећу позицију у области аутономних система. Ипак, ове предности су мале, а способности двеју империја у одговарајућим областима нису много удаљене једна од друге.

Када је реч о уским грлима која угрожавају њихову доминацију, две суперсиле представљају готово слике у огледалу једна другој. Кина располаже обиљем електричне енергије и готово потпуним глобалним монополом над ретким земним елементима од којих зависи технолошки систем вештачке интелигенције, али није у стању да производи најнапредније чипове.

Сједињене Америчке Државе имају најбоље полупроводнике и најнапредније моделе вештачке интелигенције на свету, али им недостају минерални ресурси, док њихова застарела електроенергетска мрежа не може да задовољи незасите потребе огромне мреже нових центара за обраду података.

Једној империји недостају мегавати, другој транзистори. Ипак, капитал је ресурс који би највероватније могао да ограничи обе силе и одреди колико ће дуго опстати. Империја је трајна онолико колико је одржива њена способност да сама финансира своје постојање.

Терет обиља

Свака империја пре или касније достиже границу свог раста, а ту границу најчешће одређује доступност кључног ресурса на којем почива. За империје вештачке интелигенције тај ресурс је капитал – темељ на којем се, у крајњој линији, заснивају сви материјални предуслови њиховог развоја.

Сједињене Америчке Државе и Кина надмећу се за исти плен, али на различите начине: САД кроз компаније које дисциплинују тржишта капитала, а Пекинг кроз компаније које дисциплинује држава. Упркос томе, водеће кинеске лабораторије које развијају најнапредније моделе подједнако су предузимљиве као и њихове америчке супарнице, а Пекинг им је омогућио да се међусобно надмећу. У обе земље, онима који развијају најнапредније велике језичке моделе потребан је капитал – и то у огромним количинама.

Као што су фунта стерлинга и лондонски Сити финансирали Британско царство, тако долар и Волстрит обезбеђују финансијску основу америчког поретка вештачке интелигенције. Захваљујући томе што поседује водећу светску резервну валуту, Вашингтон може да финансира изградњу мреже дата-центара не ослањајући се на сопствену штедњу, већ на штедњу остатка света. Кина, насупрот томе, мора да обезбеђује средства изнутра, посредством банкарског система којим управља држава и валуте изоловане од глобалних токова капитала.

У Сједињеним Америчким Државама, дуг повезан са развојем вештачке интелигенције углавном је на приватном сектору. Највеће технолошке компаније обавезале су се да ће током 2026. године уложити више од 600 милијарди долара у капиталне инвестиције, а значајан део тих средстава прибавиће на јавним и приватним кредитним тржиштима.

У Кини, насупрот томе, финансијски терет развоја вештачке интелигенције преузима држава. Према нацрту плана о којем је Блумберг писао у јуну, Пекинг намерава да током пет година уложи 295 милијарди долара, углавном финансираних дугорочним државним обвезницама, у изградњу националне мреже дата-центара. Њима би управљали државни телекомуникациони оператери, а користили би домаће чипове.

Иако су фирме попут DeepSeek-а и Moonshot AI-ја у приватном власништву, држава их надзире у свакој фази њиховог рада, а све више их и финансира.

Упркос овим разликама, и Кина и Сједињене Америчке Државе већ су нагомилале огромне дугове из других разлога. Некадашњи империјални режими обилато су се задуживали како би финансирали ратове. Данашње империје вештачке интелигенције носе упоредив терет дуга, али он је последица издатака који нису војне природе.

У Сједињеним Америчким Државама, дефицит савезног буџета од два билиона долара одражава неспремност политичке класе да уведе порезе и фискалну дисциплину неопходне за покривање све већих трошкова програма социјалног осигурања и здравственог осигурања „Медикер“. У Кини су, пак, билиони долара дуга који се не приказује у званичним билансима, нагомилани на локалном, а не на националном нивоу: локалне власти позајмљивале су јавна средства како би улагале у некретнине и инфраструктуру. У обе земље, пад наталитета и продужење животног века додатно погоршавају стање јавних финансија.

Закон опадања

Свака империја која на отплату дуга троши више него на сопствену одбрану ризикује да изгуби империјални статус. Историја хабзбуршке Шпаније, Француске у времену старог режима, Османског царства, Аустроугарске и Уједињеног Краљевства потврђује увид политичког теоретичара из осамнаестог века Адама Фергусона да велики дугови на крају воде у опадање.

У сваком од ових случајева, како је све већи део пореских прихода одлазио на плаћање камата, средства доступна за одбрану империје бивала су ограничена, а потом и смањивана. Понекад се јављао и образац поновљених банкрота или обезвређивања валуте, али је исход неизбежно био исти: територијално и политичко сужавање, а потом и коначни распад империје.

Сједињене Америчке Државе су 2024. године прешле границу коју је један од нас (аутора овог текста, прим. НС) назвао „Фергусоновом границом“: на камате су тада потрошиле више – око 881 милијарду долара – него на одбрану, за коју је издвојено приближно 874 милијарде. Ако влада настави да троши досадашњим темпом, до 2036. године ће издвајање за камате бити двоструко веће од буџета за одбрану.

Кина се вероватно суочава са сличним проблемом. Иако многи подаци нису јавно доступни, економиста са Универзитета Ћингхуа Ли Даокуи је указао на то да се многе локалне власти – чија су обимна улагања у инфраструктуру донедавно била један од кључних покретача кинеског привредног раста – сада задужују искључиво како би рефинансирале старе дугове.

Иако раст продуктивности захваљујући вештачкој интелигенцији пружа могућност изласка из ових фискалних замки, ти добици можда неће бити остварени довољно брзо да повећају пореске приходе пре него што терет дуга постане неодржив. У случају Сједињених Америчких Држава, потребе за капиталним улагањима у вештачку интелигенцију већ подстичу раст каматних стопа, чиме се проблем задужености додатно продубљује.

Однос између финансијских криза и империјалне стратегије више од једног века заокупљао је марксистичке научнике. Данас заслужује да буде поново размотрен. За обе империје вештачке интелигенције, ова нова технологија представља се као чаробно решење које ће их избавити из невоља – противотров за растући дуг, демографски пад и привредну стагнацију.

У Сједињеним Америчким Државама, свака шира промена расположења инвеститора, која би их окренула против компанија што развијају најнапредније моделе и изградње дата-центара који их подржавају, имала би озбиљне последице. Није тешко замислити како би велико распродавање акција на берзи могло да прерасте у рецесију: ефекат раста богатства, који је током успона повећавао расположиви капитал, у периоду пада деловао би у супротном смеру и смањио га. Последица по јавне финансије било би додатно продубљивање ионако огромног буџетског дефицита, уз мало простора за противцикличну потрошњу којом је савезна влада ублажавала последице светске финансијске кризе 2008-2009. године и пандемије ковида 19.

У Кини би кризу у сектору вештачке интелигенције могла да изазове прекомерна производња и оно што кинески коментатори називају неицјуан (neijuan) — исцрпљујућа конкуренција која обара профитне марже. Последица би била раст незапослености, нарочито међу младима, који се ионако већ суочавају са високом стопом незапослености. Тачне размере тог проблема, међутим, није могуће утврдити јер се званични подаци више не објављују. У оба случаја, таква криза поново би поставила стару империјалну дилему: путер или оружје? Социјална заштита или ратовање?

Историја је пуна империја које су постале жртве сопствених најнапреднијих технологија. Римска инфраструктура путева и аквадуката, којој није било равне, показала се савршеном за ширење пандемија. Глобална мрежа лука и паробродова коју је изградило Уједињено Краљевство ради извоза империјалне робе, могла је подједнако лако да послужи за транспорт квалитетнијих америчких или немачких производа, као и јефтиније радне снаге са Кариба и из Јужне Азије.

Вештачка интелигенција могла би да следи исти образац. Ризици су већ видљиви у моделима који користе аутономне агенте способне да заобиђу безбедносна ограничења, побегну из изолованих тестних окружења, варају како би остварили своје циљеве и прикривају трагове да би сакрили превару. Криминалне организације и терористичке групе могле би да делују брже од влада једноставно тако што би прве усвојиле ове алате. Следећу пандемију могао би да покрене патоген осмишљен уз помоћ вештачке интелигенције. А могуће је и да сам интернет постане жртва злонамерног софтвера који су осмислили аутономни агенти.

Залазак сунца

Теоретисање о узроцима пропадања империја ризичан је подухват. Током историје, империје су се толико разликовале по величини и трајању да ниједан модел не може да објасни све њихове судбине. Ипак, могуће је замислити неколико вероватних сценарија за две силе које предводе развој вештачке интелигенције.

Према једном од њих, изазивач престиже дотадашњег предводника. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, Немачка и Сједињене Америчке Државе економски су надмашиле Уједињено Краљевство, не просто опонашајући га, већ идући корак даље од иновација из Британије.

Уједињено Краљевство је, на пример, изумело анилинске боје, али их је Немачка комерцијализовала. Надовезујући се на британску индустријску револуцију, Немачка је развила техничке универзитете, хемијску индустрију и електротехнику, док су Сједињене Америчке Државе донеле масовну писменост, неупоредиве индустријске капацитете и Фордов покретни производни систем.

Пекинг данас следи исти приступ изазивача који касније ступа на сцену, улажући у области у којима Вашингтон заостаје или не може да понуди решења по подједнако ниској цени: енергетику, производну доминацију, роботику и отворене моделе чије су способности на самом технолошком врхунцу или му се веома приближавају.

Засад су Сједињене Америчке Државе принуђене да троше огромна средства како би одбраниле предност у сектору чије производе Кина претвара у робу доступну по све нижим ценама. Али то можда није крај приче. Уједињено Краљевство се, на концу, помирило са тим да су га Сједињене Америчке Државе претекле. Са Немачком је, међутим, Британија водила два светска рата како би зауставила њен успон. Ниједан од та два исхода данас не делује привлачно Вашингтону.

Други могући сценарио предвиђа да доминантна империја исцрпи сопствене ресурсе. Уједињено Краљевство победило је у оба светска рата, али је ту победу платило банкротом. Британци су 1945. године очекивали добит од победе у виду државе благостања – чије је финансирање било неспојиво са трошковима одржавања глобалне империје.

Сједињене Америчке Државе данас имају подједнако растегнуте глобалне војне обавезе, док трошкови социјалних програма у земљи нагло расту. Огромне количине софистициране и скупе америчке муниције потрошене су у ратовима, док програми социјалног осигурања, „Медикера“ и „Медикејда“ заједно троше више од 60 одсто савезних прихода.

У таквим околностима, изградња дата-центара и нових енергетских капацитета захтева дугорочна улагања и непоколебљиву политичку подршку. Сукобљени притисци могли би на крају да ослабе напоре неопходне да се економија заснована на вештачкој интелигенцији снабде капиталом и енергијом који су јој потребни.

Поука британског искуства гласи да империјална сила може да оствари два од три циља – да брани своје поседе, очува технолошку надмоћ или обезбеди издашну социјалну заштиту становништву метрополе – али не може да оствари сва три. То би могли назвати империјалном трилемом.

Побуна изнутра

Трећи могући сценарио јесте застој у иновацијама у једној од империја вештачке интелигенције. Империја може да опстане и када се технологија на којој почива прошири и постане доступна другима, под условом да и даље ствара научне продоре. Међутим, много је лакше извлачити ренту него измишљати нешто ново. Опадање обично почиње када се намерно одржавање постојећег стања поклопи са успоном супарника који је више посвећен технолошким искорацима.

Један од кључних разлога коначне америчке победе у Хладном рату био је тај што је Совјетски Савез могао да држи корак у нуклеарној, али не и у информационој сфери. Чак и када је Москва украла полупроводничку технологију, није могла да понови успех компаније Texas Instruments.

Машине настале обрнутим инжењерингом увек су заостајале читаву генерацију, а совјетска цивилна привреда никада није остварила кумулативне добитке у продуктивности које је стварала Силицијумски долина. Један од највећих страхова данашњих америчких „технооптимиста“ јесте да би савезна бирократија, несклона ризику, могла на сличан начин да угуши америчке иновације.

Најзад, све империје суочавају се и са опасношћу од побуне изнутра. У прошлости је главни чинилац распада европских империјалних поседа била све већа неспремност становништва метропола да сноси финансијски и војни терет. Тај терет је непрестано растао, делом зато што су националистички покрети на периферији дизали устанке, нарочито када су их подстицале супарничке империје.

Један од кључних разлога коначне америчке победе у Хладном рату био је тај што је СССР могао да држи корак у нуклеарној, али не и у информационој сфери

За данашње империје вештачке интелигенције опасност се налази много ближе „кући“. Неки предвиђају да ће вештачка интелигенција довести до масовног уништавања радних места, мада многи економисти истичу да ће радници бити преусмерени на друге послове, уместо да буду потпуно замењени. У Сједињеним Америчким Државама, забринутост због друштвених и еколошких трошкова вештачке интелигенције помаже да се објасни отпор изградњи дата-центара, укључујући и у савезним државама попут Тексаса и Јуте, у којима власт држе републиканци.

У Кини, где се званичници већ дуго плаше незадовољства студената, Министарство људских ресурса и социјалног осигурања позвало је технолошке компаније да избегавају отпуштања изазвана увођењем вештачке интелигенције. Али Пекинг има и други разлог за бригу: могућност измене и прилагођавања модела његових отворених модела могла би да наруши систем информативне и друштвене контроле који је држава деценијама усавршавала. Другим речима, једнопартијска држава можда управо гради оруђе сопственог пропадања.

Чен Јишин, челник кинеског Министарства државне безбедности, јасно је предочио шта је на коцки. Кина, каже он, мора као главни приоритет да постави „очување свеукупног руководства Партије пред унутрашњим и спољним непријатељима који би могли да искористе вештачку интелигенцију како би је поткопали“.

За разлику од ранијих империјалних технологија, вештачка интелигенција могла би да изазове и побуну унутар себе саме. Већ постоје назнаке – попут јулског напада на платформу Hugging Face, који су покренуле стотине аутономних агената вештачке интелигенције заснованих на моделу компаније OpenAI – да су најнапреднији модели постали толико моћни да њихови инжењери више не могу у потпуности да их контролишу.

Рој агената вештачке интелигенције који делују и организују се колективно како би појачали сајбер-операцију или се инфилтрирали у критичну националну инфраструктуру могао би катастрофално да подрије моћ земље која их је створила. Теоретичари попут Ника Бострома већ дуго упозоравају да би напредни модел могао да нанесе огромну штету ако људски налог схвати сувише дословно и постављени циљ остварује безобзирно, не обазирући се на последице. Могући су и много гори исходи од производње огромних количина спајалица за папир.

Проба издржљивости

Не завршавају се све империјалне трке у наоружању ратом, али супарници који се надмећу за превласт у новој технологији имају велику склоност ка сукобу. Један од разлога због којих су европски ратови били толико чести у седамнаестом и осамнаестом веку јесу могућности које су отварала узастопна унапређења утврђења, артиљерије и бродоградње. Два покушаја Немачке да постане светска сила била су подстакнута уверењем њених војних вођа да поседују технолошку предност, најпре на копну, а потом у ваздуху.

Данас је опасност у томе што би Сједињене Америчке Државе, у трци за превласт у области вештачке интелигенције, могле непромишљено да уђу у рат који могу да добију једино по неподношљивој цени.

Највероватнији сценарио рата између великих сила се сада уједно поклапа са највећом претњом америчкој империји вештачке интелигенције. Кључни чвор читавог технолошког система вештачке интелигенције – тајвански произвођач полупроводника TSMC – налази се на свега 90 миља од кинеске обале. Све што је Пекингу потребно да би умањио надмоћ америчких најнапреднијих модела и њихов широко представљени потенцијал за употребу као „сајбер-оружја“, јесте да преузме контролу над Тајваном.

Највећа непосредна претња светском поретку, дакле, јесте оно што би се могло назвати тајванском кризом полупроводника: сценарио у којем Пекинг покреће операцију ради преузимања контроле над острвом, а Сједињене Америчке Државе морају да бирају између оружаног отпора и попуштања. Можда ће, као током Кубанске ракетне кризе пре 64 године, једна или обе стране одустати од даље ескалације. Али то није загарантовано.

Рат око Тајвана био би погубан без обзира на то ко победи. Даље забрињава то што трка у наоружању заснованом на вештачкој интелигенцији, уз све веће фискално оптерећење обе силе, чини сукоб све вероватнијим. Све обимније америчке војне обавезе на Блиском истоку и у другим деловима света могле би да наведу Кину на акцију, будући да су умањиле ресурсе САД доступне за рат који би обележио читаву епоху.

Брз напредак вештачке интелигенције додатно повећава могућност да сами модели, ненамерно, гурну две силе у рат. У септембру 1983. године, совјетски систем за рано упозоравање на нуклеарни напад послао је сигнал да је пет америчких интерконтиненталних балистичких ракета лансирано ка Совјетском Савезу. Тада је дежурни официр, потпуковник Станислав Петров, исправно проценио да је систем погрешио.

Међутим, данашње аутономне операције одвијају се у року од неколико секунди. Можда делује умирујуће помисао да је за употребу нуклеарног оружја и даље неопходно људско одобрење, али то не важи за нека од најнапреднијих конвенционалних оружаних система.

На пример, америчка морнарица користи системе „Фаланкс“ за непосредну одбрану бродова и „Иџис“, који су пројектовани да откривају непријатељске претње и отварају ватру на њих. Штавише, како истичу неки стручњаци за нуклеарну стратегију, халуцинација система вештачке интелигенције могла би да наведе неког будућег председника САД да нареди непотребан нуклеарни противудар.

Историја империја указује на два могућа излаза из ове ситуације. Свака империја чији опстанак зависи од једне једине, изложене провинције или војне базе налази се у ризику. Тако је, на пример, до 1941. године британска империја у Азији постала опасно зависна од Суецког канала и Сингапура, што ју је чинило рањивом на нападе сила Осовине. Посебно је јапанско освајање Малаје и Холандске Источне Индије довело до хроничне несташице гуме, неопходне за савезничке ратне напоре.

Данашњи еквивалент томе јесте америчка зависност од напредних тајванских чипова. То објашњава грозничаве напоре САД да изграде постројења компаније TSMC у Финиксу, у Аризони, Кумамоту у Јапану и Дрездену у Немачкој. Ти пројекти би били делимично финансирани јавним новцем и оправдавани позивањем на националну безбедност. Иста несташица због које се Тајван сматра вредним ратовања подстиче и трку да се свет ослободи зависности од њега.

Ако Вашингтон успе у томе, тајвански монопол у производњи полупроводника почеће да слаби, а разлози којима Кина оправдава војну акцију изгубиће на снази. Међутим, свет се сада налази управо у периоду када је Тајван и даље незаменљив, па се самим тим сматра и вредним рата. Да ли ће Кина и Сједињене Државе склизнути у рат пре него што се тај временски прозор затвори, биће једно од кључних питања наредних година. Као и у многим другим аспектима овог надметања, одговор зависи од тога могу ли институције да делују брзином коју намеће сама технологија.

Могућ договор?

Друга могућност је да данашње империје вештачке интелигенције покушају да учине оно што су њихове претходнице из доба Хладног рата учиниле пре пола века: да успоставе нешто што је Хрушчов називао мирољубивом коегзистенцијом, а амерички државници радије детантом, односно попуштањем међународних тензија.

Како је трка у нуклеарном наоружању постајала све опаснија и скупља, Москва и Вашингтон преговарали су о низу споразума. Међу њима су били Споразум о неширењу нуклеарног оружја, чији је циљ био да се очува готово искључиви монопол суперсила над атомском бомбом, као и Уговор о противбалистичким ракетама и споразуми о ограничењу стратешког наоружања. Две стране су, уз то, успоставиле протоколе за смиривање кризних ситуација.

Кина и Сједињене Америчке Државе поступиле би мудро када би настојале да постигну сличне договоре ради ограничавања трке у наоружању заснованом на вештачкој интелигенцији. На пример, могле би да се сагласе да не објављују моделе који превазилазе унапред утврђени праг способности у областима као што су офанзивне сајбер-операције или биолошки дизајн, као и да установе граничне вредности за објављивање отворених модела.

Попут Конвенције о биолошком оружју из 1975. године – још једног споразума који је допринео очувању равнотеже током Хладног рата – и овакве договоре било би тешко надзирати и спроводити. Ипак, сваки споразум који јасно одређује за које се примене вештачке интелигенције сматра да су недопустиве био би бољи од садашњег поретка, у којем ниједна примена није забрањена. Таква конвенција могла би да послужи као уверљив темељ за успостављање детанта у области вештачке интелигенције.

Изазов је у томе како убедити Кину да прихвати ограничења у тренутку када њени модели вештачке интелигенције заостају за најнапреднијим америчким моделима и када је већ стекла навику да спроводи сајбер-нападе уз помоћ вештачке интелигенције.

Империјама су за опстанак потребни огромни ресурси и капитал. Оне најпре користе предности политичке и војне моћи засноване на обиму, а на крају се исцрпљују бранећи своје „домене“. Вештачка интелигенција представља капитално најзахтевнији империјални подухват у историји, у који су се упустиле две суперсиле већ оптерећене дуговима.

Поука из историје империја није да сукоб или пропадање морају бити неизбежни. Она је у томе да су услови који воде и једном и другом већ присутни: неконтролисана трка у наоружању око оскудног ресурса, прекомерно оптерећене јавне финансије, све снажније незадовољство унутар друштва и елите које, настојећи да извлаче ренту, пате од стратешке кратковидости.

Одлуке о томе која ће империја вештачке интелигенције своју моћ претворити у легитиман и трајан поредак, а која ће поновити вековима старе грешке које воде пропадању, доносе се управо сада. Оно што је сасвим ново јесте брзина којом се тај процес одвија: о овим питањима одлучује се темпом који превазилази способност оба политичка система да задрже контролу.

Мирољубива коегзистенција била је довољно тешка и у нуклеарном добу, а на крају је једна од суперсила ослабила и пала. Такав повољан исход биће далеко теже поновити у свету којим све више управљају моћне машине које неуморно усавршавају саме себе.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Foreign Affairs

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард