Танасковић: Меандри бошњачке политике – од Бећировића до Дудића
Дарко Танасковић
ШТА се може рећи о начину на који је Босна и Херцеговина била представљена на овогодишњем, 81. заседању Генералне скупштине УН?
Иза табле са именом ове државе у сали су седели члан и тренутно председавајући трочланог Председништва Денис Бећировић, министар спољних послова Елмедин Конаковић и стални представник у ОУН, амбасадор Златко Лагумџија.
Бећировићево петнаестоминутно излагање у оквиру опште дебате било је слабо и неуверљиво, како садржински тако и формално. Председавајући трочланог Председништва БиХ као да је био импресиониран тренутком и за говорницом у великој дворани Светске организације приступио је са приметном тремом.
Говорио је школски тврдим енглеским језиком, равно и неизражајно. Запажено је да су многи присутни у полупразној сали зевали и забављали се мобилним телефонима, што им је, додуше, манир који нема везе само са занимљивошћу онога шта слушају и значајем онога кога слушају. Но, ваља по ко зна који пут приметити, иако се на ту примедбу бошњачки политичари систематски и рутински оглушују, да је Бећировић, који се у више наврата заложио за поштовање међународног права, и овога пута огрешио о Устав државе коју је номинално представљао, а у име које није имао право да говори, јер у вези са његовим иступањем није постојао обавезни консензус унутар Председништва, као предуслов за доношење важних спољнополитичких одлука и заузимање истински репрезентативних ставова.
Шта би било да је, којим случајем, председавајући члан Председништва у овом тренутку Жељка Цвијановић и да је њој пало у део да се обрати највишем планетарном политичком форуму? Да ли би она изговорила нешто слично отворено антисрпским тврдњама за које је Бећировић рекао да су ставови већине грађана БиХ, изричито нагласивши да их политички представници БиХ у међународној заједници „једнодушно заступају“?!
Спољна политика БиХ одавно се претворила у фарсу и тешку злоупотребу, односно узурпацију функција на којима се сада налазе бошњачки политичари, тако да је, без обзира на привид легалности, оно што и билатерално и мултилатерално дипломатски заступају суштински ирелевантно, јер не одражава расположење и уверења великог дела становништва заједничке државе трију конститутивних народа.
Варају се Бећировић, Конаковић, Лагумџија и дружина, ако мисле да ова чињеница њиховим иностраним партнерима и саговорницима није позната. Питање је само да ли некима од њих у датом тренутку одговара да се у овом погледу праве луди, колико им одговара и докле ће им одговарати. Заувек свакако неће. Зато им и не поклањају већу пажњу.
Обрнуто пропорционално својој реалној безначајности, поготово с обзиром на заокупљеност Уједињених нација великим и врућим темама које оптерећују међународну заједницу, а што је снажно одјекивало и на Ист Риверу, сарајевски функционери се нападно труде да домаћој јавности, посебно у предизборној грозници, продају представу о некаквом изузетном уважавању на које њихове поруке наилазе код најутицајнијих међународних чинилаца.
Уз Лагумџију, коме је искривљавање истине већ одавно професионална рутина, наметљиво је у том погледу гласан министар спољних послова Елмедин Конаковић. У „поклону“ који је њему и њему сличнима својом сахраном учинио генерал Ратко Младић овај естрадни политичар препознао је шансу да за кратко време преостало до избора поправи свој прилично неповољан рејтинг у јавности и прикаже се као одлучан бранитељ наводно угрожених бошњачких интереса и достојанства нације.
Постао је, за једног високо рангираног дипломатског посленика, вербално непримерено агресиван и прост, што је лепо приметио и искусни Фахрудин Радончић.
Конаковић, поред осталог, мангупски најављује „шамарчину“ Србима, коју ће памтити док су живи, неувијено им и тобоже духовито прети да се Бошњаци, које повампирени великосрпски пројекат гура у деведесете године, неће вратити у деведесетдругу, већ у деведесетпету итд.
Приметно је да се у Републици Српској, а и шире у српском корпусу, овакви и слични Конаковићеви испади углавном игноришу, а за њега је више него довољно оно чиме га у домаћој чаршији часте, рецимо, поменути Радончић, Бакир Изетбеговић или Џемал Смајић. И многи други, укључујући и неке који би с њим требало да буду коалиционо солидарни.
Бећировић је за говорницом Генералне скупштине излагање започео и закључио истицањем јединствености Босне и Босанаца, земље и народа који су претрпели најтежа страдања, укључујући и геноцид, па ипак и даље стреме напретку, стварању и унапређивању позитивне климе у међународним односима.
Опсесија мантром те измистификоване изузетности, карактеристична за бошњачки политички дискурс и целокупан великодржавни наратив, већ је постала до комичности отужна, а самим тим по ефектима и контрапродуктивна.
Свету је дозлогрдио и концепт америчке „изузетности“ (exceptionalism), а тек бошњачки… Да не буде забуне, исто вреди, кад се претера, и за хрватски, српски, турски, мађарски, руски (јер сви су му народи ендемски склони)… А бошњачки митомани су баш претерали.
Поносан је, вели Бећировић, на оне које има част да представља, при чему, изгледа, не мисли само на Бошњаке, већ на све грађане БиХ, са чиме тешко да би се многи међу њима сложили, па чак и неки сународници ротационог председавајућег највишим држаним органом дејтонске БиХ.
Њега то као да не брине, а морало би, јер је ова непостојећа, фиктивна репрезентативност за спољну употребу темељ велике преваре на каквој се државне творевине не могу трајно одржавати, а поготово оне вишеструко сложене, попут Босне и Херцеговине.
Понашајући се тако, илузионистички, а објективно систематски криминализујући већину припадника српског и делом хрватског конститутивног народа, шехерски унитаристи далекосежно најделотворније раде у корист неминовне пропасти државе за чију се добробит декларативно и „поносно“ залажу.
Просто је невероватно како им то, и емпиријски, а и логички (чак и на основу примене куранске аналошке логике кијаса) још увек није допрло до свести. Или, пак, немају инвентивности и снаге да се на том путу без повратка зауставе, замисле и усмере неком изгледнијом политичком стазом, а таква увек постоји. Уосталом, није ли таква и изворна дејтонска?
Бећировићево излагање на заседању Генералне скупштине УН белодано је потврдило да су он и његови истомишљеници (бар за сада) безнадежно удаљени од узимања у обзир могућности промене курса.
Док се према израелском поступању у Гази, рату против Ирана и руској „специјалној војној операцији“ у Украјини ипак конкретније негативно одредио, што се и могло очекивати, с обзиром на део унутрашњеполитичке констелације о којој један социјалдемократа на босански/муслимански начин мора водити рачуна, иако је иначе такво постављање спољнополитички дубиозно, Бећиревићев говор био је скуп општих места, сем у вези са оштром прозивком Србије због „величања осуђеног ратног злочинца“ (тј. београдске сахране) Ратка Младића и стереотипног указивања на деструктивни сецесионизам Републике Српске.
И, наравно, неизоставно озбиљно упозорење „међународној заједници“ да се мора одговорно позабавити тим опасним аберацијама. Као да узбуркани свет нема паметнија посла од бављења таквим нереалним локалистичким тлапњама.
Тужно је осведочење у то како један балкански политичар није кадар да драгоцену прилику обраћања са трибине УН осмисли на конструктиван и иновативан начин, већ наставља да се креће у зачараном кругу једног стерилног погледа на себе, непосредно окружење и свет око тог задатог окружења, са „геноцидом“ у Сребреници као јединим концепцијским упориштем.
Бећировић, нажалост, није позитивно изненадио, али је индикативно да је и наступ хрватског премијера Пленковића био крајње блед и бесадржајан. Као чланица ЕУ и НАТО-а, чији премијер гаји несумљиве амбиције у контексту бриселског естаблишмента, очекивало би се да Хрватска, која себе у извесном смислу сматра регионалним лидером, свету из Њујорка пошаље и неке поруке дубљег смисла и ширег значаја. Али не, и Пленковић се усредсредио на гибећење Београда и Србије због одавања почасти „једном ратном злочинцу“, као да Хрватска у том погледу искуствено оскудева.
Са висине повољнијег међународног положаја своје државе, уз уобичајену примену двоструких стандарда, строго и злурадо је поручио да у евроунијској породици нема места за оне који глорификују пресуђене починитеље најтежих злочина, па чак и геноцида (што је квалификација ратног злочина у Сребреници са којом се, рецимо, председник Хрватске Зоран Милановић не би сложио).
Дакле, ни за Пленковића није било значајније светске теме од српског „греха“, што је потврда нимало ласкаве опседнутости Србијом у суседној држави која објективно нема никаквих ваљаних разлога да се њоме баш толико бави, поготово ако јој није нарочито симпатична.
А свакако би неупоредиво боље било да се искрено посвети трагању за путевима и начинима унапређивања билатералне сарадње у разним областима, као и успостављању рационалног односа према прошлости, у чијој интерпретацији два народа и две државе никада неће постићи сагласност, али би се морали сусретно изборити за то да им будућност и живот не буду пресудно заробљени тим конфликтним наративима.
Иако тако не изгледа, у Хрватској је свакако више но што би се рекло оних који ту обострану потребу схватају. Све би вероватно лакше ишло кад антисрпство не би било једна од носећих саставница хрватског националног идентитета. Овако је, нажалост, и Пленковић пропустио шансу да се пред светом и лично, а и као премијер Хрватске, боље и видљивије представи, за шта би требало да је премала сатисфакција то што је нанео одређену (не превелику) штету Србији.
Свакако мању од бриге коју њему задаје штрајком блокирани јавни превоз на загребачким улицама и трговима.
У светлу стања и кретања на простору бивше Југославије, а и у контексту створеном излагањима Бећировића и Пленковића, трећи занимљив наступ у Њујорку био је и онај Вучићев. Одлазећи председник Србије се на Босну и Херцеговину уопште није осврнуо, а Пленковићу је реплицирао подсећањем на тешка хрватска огрешења о Србе, посебно током Другог светског рата, а и деведесетих година, поручивши да прозивке, придике и оптужбе из званичног Загреба немају морално покриће.
Највише пажње посветио је цинизму и двоструким ставовима моћника у међунарподној заједници у вези са отимањем Косова и Метохије од Србије, с једне стране, а енергичном одбраном суверенитета и територијалног интегритета Украјине, са друге. С обзиром на то да му је неколико дана после заседања Генералне скупштине предстојало најављено подношење оставке на дужност председника Републике, за Вучића је говор у Њујорку имао и додатни смисао, свођење биланса спољне политике Србије током последње деценије и упућивање закључне председничке поруке међународној заједници, усклађене са актуалном турбулентном ситуацијом у свету.
Пленковић га је практично „прозвао“, па му је морао одговорити, али првобитно по свој прилици није имао намеру да се, као и у случају БиХ, посебно осврће на српско-хрватске билатералне односе.
Бећировићу је касније одговорио у интервјуу CNN-у, где је подсетио на џеназу генерала Расима Делића са свим државним почастима, као илустрацију двоструких аршина који се у комшилуку константно примењују на Србију.
Оно што је Вучић нарочито и вишекратно истакао са говорнице Генералне скупштине УН и што стално чини последњих година и за шта нема баш много разумевања у делу српског јавног мњења, јесте да Србија свима пружа руку и да јој приоритети морају бити очување регионалног мира и стабилности, као залог привредног и укупног развоја и просперитета у све тежим и неизвеснијим светским приликама.
То се, наравно, у Сарајеву, а донекле и у Загребу, не чује или сматра лицемерним, а паралелно развија теза о обнови великосрпских планова, неки безочно кажу и „фашистичких“, са могућим новим агресивним посезањима према суседима, као наставку насртаја с почетка деведесетих година.
Живописни министар одбране БиХ Зукан Хелез оглашава се са улице у Бањој Луци, док иза њега нека мајка гура колица са бебом и пролазе аутомобили, а он мртав озбиљан обзнањује како је, ето, мирно прошетао једним од најлепших босанскохерцеговачких градова, да је свуда љубазно примљен, да је имао задовољство да клања џуму намаз у Ферхадији, али и да сецесионистима поручује да ће Босна заувек остати јединствена, а да ће, ако нешто покушају, добити бруталан одговор! Идилично, нема шта!
Конаковић би да лупа шамарчине и обећава деведесетпету, а овај, пак, бруталан одговор!
Да не добију они тако нешто на предстојећим изборима, али од својих?
Какво бесмислено и неодговорно вербално јуначење и призивање сукоба од политичара наводно проевропског грађанског и демократског опредељења, док нико са српске стране, ни у озлоглашеном „Ересу“ – Републици Српској – ни у „фашистичкој“ Србији сукобе нити помиње, нити прижељкује, нити припрема…
Иста матрица као и у случају хистеричне узбуне у Европи због могућег руског напада, са лицитирањем која ће земља бити следећа Путинова мета, док се истовремено посредством Украјине води тзв. прокси рат против Русије. Али, Русија је бар повела „специјалну војну операцију“ на територији свог западног суседа. А кога је напала и кога би уопште данас могла, све и да хоће, напасти Србија?
Могла би се, евентуално, ефикасно одбранити од напада, а и то је, како изгледа, за неке недопустиво и реметилачки… Србија чак није у стању да делотворно помогне свом народу грубо малтретираном на „Косову“.
Бошњачке мешетаре чије је ставове пред Генералном скуштином исказао Бећировић реалност не занима, јер им не одговара, а требало би да размисле неће ли својим сталним и произвољним измишљањем „српске опасности“ у једном тренутку навући беду на врат. Јер, лаж где руча, тамо не вечера, каже народна мудрост.
Мале промене у времену се не примећују, док се у једном трену стубоком све не промени, речи су Меше Селимовића, а он је понешто од токова историје разумевао. Можда је и зато својевремено из Сарајева прешао у Београд…
Из модела Бећировићевог, Конаковићевог или Хелезовог „тројкашког“ понашања, које би да се представи као општебошњачко, погрешно би било закључити да је бошњачки корпус политички монолитан, како у БиХ тако и ван матице.
Линији бошњачког/муслиманског политичког хабитуса у трансисторијском континуитету ендемски је својствено противсрпско, готово рефлексно опредељивање. То, међутим, не значи да се оно увек тако праволинијски и јасно испољава и актуализује.
Постоје времена и ситуације који су условили да се између Срба и Бошњака/муслимана привремено, па чак и трајније успоставе блискост и одређени степен присности, што је олакшано чињеницом да је реч о етнички сродним народносним скупинама у много чему подудрног менталитета и супстратне културе.
Ова сложеност, далека од Бећировићевог обмањујућег интересног поједностављивања и великобосанског дискурса, нарочито је видљива у односима унутар бошњачке популације у Србији.
У условима предизборног раслојавања и сврставања у ходу, а на позадини покренуте иницијативе и потписане „Повеље за јединство ИЗ“ на територији Србије и позива бошњачким политичким партијама да у свом деловању следе тај уједињујући импулс и заједнички изађу на изборе, живо се испољава тактичка разноликост приступа верских и политичких актера у бошњачкој средини.
Лидери политичких странака јесу за јединство, али ипак одлучују да наступе одвојено. Ветеран Сулејман Угљанин (СДА) заоштрава реторику на Бећировићев начин, говори о повратку у деведесете и опасности од новог геноцида над санџачким Бошњацима/муслиманима, истичући при томе историјско бошњачко-албанско савезништво. Он, заправо, те ставове, сем мимикријски, никада није ни напуштао.
Углађени и политички најзрелији Расим Љајић (СДП) иде на изборе у коалицији са Црногорском демократском партијом и слоганом „Време је за нормалност“, чиме свакако погађа прижељкивања многих грађана, и то не само Бошњака и Црногораца. Његовом наступу стран је, наравно, сваки антисрпски екстремизам, али не и потка санџачко-муслиманске самосвести.
Усаме Зукорлић (СПП) настоји да валоризује очев наслеђени углед, али и позицију министра без портфеља у Влади Србије, тако да су му тежишта у изјавама и порукама променљива, а понекад и противречна. У распону од указивања на вишеструку дискриминисаност санџачких Бошњака до позива на толерантност и консгруктивност, зарад општег добра, с нагласком на потреби већег организационог и акционог јединства у бошњачким/муслиманским редовима, као одзив на подстицаје из ИЗ, односно Бошњачког националног већа.
Премда је, након широко поздрављеног чина потписивања „Повеље о јединству Исламске заједнице у Санџаку и Р.Србији“ (14.08), о конкретним корацима који се предузимају ради остваривања јединства мало шта изашло у јавност, има индиција да тај процес, као што се могло очекивати, не иде баш лако и без трзавица.
На политичком плану, пажњу је привукла и духове усталасала неочекивана (?) изјава председника новопазарског Мешихата и муфтије санџачког Мевлудина еф. Дудића, у којој се, највероватније поводом његовог подношења оставке, о Александру Вучићу позитивно изразио.
„Вучић је у овом свом мандату много пута истицао да је он председник свих грађана, да су му подједнако битни и Срби, и Бошњаци, и Албанци и тако даље. Ја мислим да му то доста добро полази за руком”, рекао је, између осталог, искусни муфтија, а затим објаснио: „Покушавао је да се наметне у сваком погледу. И када је у питању развој овога краја кроз инфраструктуру, да подједнако буду заступљени и Нови Пазар, и Тутин, и Сјеница, и Пријепоље, и Прибој. И мислим да је то врло битно да се истакне“.
Изнео је и разложан начелни став, у Србији веома редак, поготово у садашњој незапамћеној политичкој поларизацији друштва: „Може неко некога да воли или мање да воли, али је евидентно да потезе који су направљени, ствари које су направљене, не може нико оспорити”, поручио је Дудић.
Навео је, потом, као илустрацију, читав низ инфраструктурних и других пројеката реализовних или започетих током последњих година у Санџаку (Рашкој области).
За Бошњака Бећировића на Ист Риверу, дакле, Вучић је бошњачки диндушманин и настављач великосрпске политике, а за Бошњака, па још и муфтију, Дудића, у Новом Пазару, председник свих грађана и иницијатор корисних инфраструктурних пројеката у бошњачким срединама!
Треба ли уопште истицати како су се због овог Дудићевог искорака у осетљиво предизборно време усијале друштвене мреже и ускомешале новопазарске кафечајнице.
Бећировићеви истомишљеници су муфтијину изјаву доживели као највећу издају, готово као псовку, иако су га пре само нешто више од месец дана због потписивања „Повеље за јединство“ ковали у звезде и усхићено клицали да му име треба златним словима уписати у историју санџачких муслимана.
Дудић је са таквим реакцијама свакако рачунао, а ипак је сматрао да баш сада мора рећи то што је рекао.
Без обзира на мотиве којима се руководио, уроњен у стварност свога народа и одговоран за своје џематлије, муфтија Дудић је неупоредиво репрезентативнији Бошњак од испраних политиканата и каријериста Бећировића, Конаковића, Лагумџије и њима сличних „сивих људи“, како је такве ликове својевремено називао Момо Капор, не мислећи тада у првом реду на Бошњаке/муслимане.
У чије име ови уопште говоре и праве штету? Било би занимљиво присуствовати хипотетичкој размени мишљења између двојице Бошњака, Бећировића и Дудића.
На основу свега, може се закључити да стварна Босна и Херцеговина заправо и није била присутна и представљена на септембарском заседању Генералне скупштине УН.
