Ричард Семашков: МА КАКАВ ТАМО „ОСКАР“…
Да, „Оскар“. Да, досадно. Да, и даље пратимо. Да, непријатељска награда. И да, још је занимљиво. Филмови могу бити изузетно занимљиви, што да се лажемо.
И да, наше постсовјетско кино – искушење, не за оне са слабим живцима.
Али док поново учимо да ходамо (снимамо), увек можемо да се вратимо уназад 60–70 година и сетимо се да смо тада све умели. Да смо схватали човека. И уопште, да смо се према уметности односили пажљиво. Не због новца, преводећи на савремени језик.
Био сам недавно на пројекцији филма „Јесење свадбе“ у питерском Дому кино (програм Михаила Трофименкова и Марине Кронидове „Кино о љубави“). Снимио Борис Јашин, 1967. године.
Сиже: трудна сеоска жена обилази разне установе, тражећи да буде венчана с оцем будућег детета, трагично страдалим од експлозије мине, заостале на колхозном пољу још од рата…
Како је то лепо урађено! Колико љубави, колико усамљености, колико полутонова, колико свега сложеног у једноставном и једноставног у сложеном. Како је то професионално!
Ни трага лажи, кича и кринџа, као да тада све то није ни постојало.
Гледаш ове живе и прецизне ликове и мислиш: „А шта, тако се могло живети? Или бар тако снимати?!“
Па још једном: како је могуће да се то чак не ни изгуби, не прода, не прокоцка, него просто заборави?
Заборавити да смо умели да правимо кино. Не спотове и клипове. Већ кино. Да смо умели да израђујемо дијаманте, да увезујемо кристале. Да смо познавали човечност. Књижевност. Психологију.
После пројекције седели смо у друштву са извођачицом главне улоге Валентином Теличкином и причали о кинематографији.
И знате, могао бих ја у теорији да поверујем оним мутним момцима који нам причају о томе да је „совок“ само у филмовима од људи правио људе. Као: само на филму је било чистоте, племенитости, државности, мудрости, сложености. Али сам неколико сати посматрао ту седамдесетдеветогодишњу народну уметницу, и све поменуто је, након толико година, остало у њеним очима, у гласу, у манирама.
Такви филмови су – истина. Ти људи су живели и радили у овој земљи. Били смо кул, опрости господе, више од Холивуда. Били смо суптилнији од европског филма. Били смо стара Италија. Били смо прогресивна Француска.
Били смо Русија.
