„ОсвРТ са Врзићем“: Путиново упозорење, гас и Урсулина подвала, Лордан Зафрановић и избори
Шта је Путин поручио на Валдају, о енергетској кризи у Европи и гасном аранжману с Русијом, новој подвали Урсуле фон дер Лајен, лову на Србе на Косову и Метохији и српским изборима, анализира у ауторској емисији „ОсвРТ“ уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Путиново упозорење на Валдају
Кад председник најмоћније нуклеарне силе на свету обавести остатак света да се налази на одлучујућој прекретници, после које ће свет или бити праведан или га неће бити, мудрост налаже да се о том његовом обавештењу поразмисли с одговарајућом пажњом.
Не зато што Владимир Путин хоће да уништи свет, већ зато што може да одбрани Русију средствима која има на располагању ако буде нападнута.
Управо зато је НАТО звецкање оружјем око Калињинграда сад нарочито опасно. Јер оружје којим ће се одговорити ако до тога дође укључује и нуклеарно оружје; то је она Чеховљева пушка која виси на зиду у првом чину па ће опалити у последњем. Можемо само да се надамо да ова драма неће бити толико предвидљива.
Путин је на Валдају објаснио зашто је све почело НАТО агресијом на нашу земљу. То значи да су текући рат, и наш рат, исти рат. И да смо ми и Руси – баш као што и осећамо – с исте стране фронта.
Победа у овом рату за праведнији свет отуда ће бити и наша победа; утолико више ако успемо да се у међувремену, на самој прекретници, не окренемо сопственим непријатељима који су уједно и непријатељи Русије.
Нови поредак сигурно ће бити другачији од пређашњег који је био заснован на њиховим правилима, успостављаним и њиховом агресијом на нашу земљу. Управо зато што ће нови поредак бити другачији од таквог, има шансу да буде и праведнији. Они су своју шансу да буду праведни пропустили када су успостављали своја правила па су, уместо правде, само показали своје право лице.
Но, и да не верујемо Владимиру Путину и искуству које смо осетили на сопственој кожи, исто је ово што каже Путин већ признао и Марк Карни. Садашњи премијер Канаде а претходно гувернер централне Банке Енглеске.
Уосталом, једном колонизатори – увек колонизатори. Експлоатација свих осталих у корист сопствених себичних интереса. Док им се може. Више им се не може, па стога свет и јесте на прекретници.
Наравно да својих привилегија они неће да се одрекну добровољно. Зато Путин и опомиње да је у овом тренутку, пре успостављања правила праведнијег светског поретка, најважнији задатак очување светског мира и безбедности; да немир не ескалира у мери технолошких могућности да се то догоди. Жалосна је истина да се то неће догодити тако што паметнији попушта, јер свако попуштање они доживљавају као знак слабости, и зато је неопходно исказивање снаге. Укључујући оружане сукобе који су, предвиђа Путин, на жалост, неминовни.
До коначне победе, пошто искуство учи да се страни која мора да буде поражена у другачијим условима не сме веровати.
А до тада, и ми да се наоружамо. Не само оружјем, него и мудрошћу. Јер нам се боља прилика од ове неће указати.
Енергетска криза у Европи и гасни аранжман с Русијом
Признао је, или је тек сад схватио, чак и Емануел Макрон: Европа је суочена с енергетском кризом и има озбиљан енергетски проблем. Што због тога што се одрекла јефтиног руског гаса, што због ни рата ни мира на Блиском истоку одакле стиже и вест да Катар – услед оштећења на својим постројењима – продужава стање више силе. Тако да, све и кад би Ормуски теснац био одблокиран, Европи неће бити испоручене пошиљке течног гаса планиране за децембар.
Очигледно је да ће ово додатно погоршати ситуацију с попуњавањем складишта гаса у Европи из простог разлога што ће га бити доступно (још) мање, а то ће додатно утицати и на његову још већу цену.
Цена гаса на европском тржишту креће се између 70 и 80 евра по мегават-часу. Више него дупло више у односу на ово доба прошле године. И седам до осам пута више него пре но што су се одрекли јефтиног руског гаса па се сад Макрон на то жали као да је и за то крива виша сила а не он лично.
Није ни чудо што се „Политико“ брине услед „мрачне енергетске реалности Европе“ а европски министри који су се тим поводом окупили у Даблину пре неки дан „имају мало нових идеја како да се заштите од зиме подивљалих рачуна за енергију“.
„Мрачну реалност“ „Политико“ описује на следећи начин: цене природног гаса су уочи зиме надомак четворогодишњег рекорда, притом су „европске резерве гаса неуобичајено ниске, а текући конфликт на Блиском истоку значи да Ормуски теснац остаје затворен на неодређено време“. А поврх тога услед раста цене дизел горива Америка разматра забрану његовог извоза, „што би Европу погодило диспропорционално“.
Ројтерс јавља и да је из Вашингтона у Берлин и Париз стигла уцена: извуците 120 милиона барела дизела из својих стратешких резерви, или ће Америка увести ембарго на извоз. „Политико“ је још раније открио да Европска унија уопште и не зна колико има у својим резервама.
Из америчких стратешких резерви ове недеље је испуштено још 40 милиона барела, чиме је укупна количина пала на нови историјски минимум. Тако да им не преостаје још много за будуће интервенције.
Дан Јоргенсен, европски комесар за енергетику, изнашао је очекивано решење проблема за који је надлежан: трошите мање енергената.
Можете да се смрзавате, али зато немојте да возите. Какав прогрес у светлу европску будућност. Или ће ипак бити мрачно као што предвиђа „Политико“, пошто би комесар морао да посаветује поданике Европске уније и да не пале сијалице.
Дотични комесар Јоргенсен открио је, међутим, и цену тога што поданици Европске уније горива немају довољно али је зато прескупо. Ове године, казао је – а тек што смо ушли у четврти квартал, па ће се потрошити и још више ако не пређу на таљиге и воловске запреге – Европа је „већ потрошила више од 100 милијарди евра на додатне енергетске трошкове, а да није увезла ни један једини додатни молекул гаса или нафте. Сто милијарди евра.“ Каже европски комесар за енергетику. Крај цитата. И сваке даље расправе око тога да ли им се исплати то што раде.
Кад смо већ код тога, исто зло намеравају да нанесу и нама. „Као земља кандидат, од Србије се очекује да своје политике усклади са циљевима Европске уније, укључујући енергетску и спољну политику, и да буде поуздан партнер који тежи истом стратешком правцу“, поручио је извесни портпарол Европске комисије Гијом Мерсије поводом разговора који су председници Русије и Србије водили и о продужењу гасног аранжмана с Русијом. Па је додао и да „европске институције јачају подршку земљама Западног Балкана у области енергетске безбедности“, и да је циљ да се „подржи диверсификација праваца снабдевања“ јер Србија више од 80 одсто гаса добија из Русије. Безмало на поклон, имајући у виду и цене и снабдевеност европског тржишта.
Што значи да је европски план за Србију да се смрзне, наравно, скупо, иако не мора ни једно ни друго. С таквим (европским) пријатељима, шта ће нам непријатељи.
Мора да бар неко ту није нормалан; или они што нам то нуде, или ми који се над тиме згражавамо. Као да већ нисмо закључили с ким имамо посла и шта од њих можемо да очекујемо.
У функцији председника Надзорног одбора „Србијагаса“ Александар Вулин је указао и на егзактну рачуницу ове понуде Европске уније Србији. По тренутним ценама и увезеним количинама, неруски гас би Србију на недељном нивоу коштао 12 милиона евра више него руски. Годишње би то било скоро 650 милиона непосредног губитка по тренутним ценама и количинама, и приде све пропратне последице по становништво и привреду услед излагања скупој несташици енергената као у остатку Европе.
Бар још три месеца, за колико је поново продужен гасни аранжман с Русијом – уз цену испод свих сем белоруске, и скоро три пута нижу него што је сад на тржишту – о томе не морамо да бринемо.
Док у остатку Европе не морају да брину само о енергетској кризи. Јер она производи и политичку и економску кризу.
Пре свега, „Фајненшел тајмс“ јавља да су Немачка и још пет чланица Европске уније – Аустрија, Холандија, Данска, Шведска и Финска, који пуне око 40 одсто буџета Европске уније – упутили ултиматум Бриселу да потрошњу у наредном седмогодишњем буџетском оквиру скрати за „стотине милијарди евра“, иначе неће гласати за то. Траже да се смањи финансирање пољопривреде и сиромашнијих региона, на шта традиционално одлазе две трећине буџета, како би део тога могли да преусмере у наоружавање.
Европска унија планирала је да буџетски оквир за период од 2028. до 2034. буде усвојен до нове 2027, јер би избори од Француске, Италије и Шпаније надаље само могли да и додатно искомпликују преговоре о буџету. Који су ионако довољно компликовани јер група од 17 земља, предвођена Италијом и Шпанијом, тражи да буду повећана баш она средства која Немачка и наведена петорка хоће да смање.
На све то стиже и вест да је француски државни дуг стигао до бројке од скоро 120 одсто БДП-а те земље, уз очекивање да ће буџетски дефицит ове године износити 5,4 одсто, тако да ће наведени проценат ускоро бити још и гори.
Тим више што међу „ретким изводљивим начинима да се потрошачи заштите од пораста цене енергената“ у оном тексту о мрачној енергетској реалности Европе „Политико“ набраја тачно два: исплата кеша по моделу „две хиљаде за госпођу“, па испада да је покојни Палма био европски визионар, и пореске олакшице.
И једно и друго, наравно, има своју цену утолико што две хиљаде за госпођу захтевају исплату новца из буџета, док пореске олакшице подразумевају још слабије пуњење тог истог буџета, што у збиру значи још већи минус, то јест дефицит у буџету.
Дакле, још више задуживања.
И још додатних проблема.
Под један, инфлација. „Блумберг“ ове среде јавља у одвојеним текстовима да је „инфлација у Шпанији неочекивано достигла пет одсто“, те да „инфлација убрзава више него што је очекивано у Француској и Италији“.
Раст инфлације, штавише, бржи од предвиђеног, захтева даље подизање каматних стопа како би је укротили бар донекле. Раст каматних стопа, међутим, значи још скупље задуживање, и још теже отплаћивање нагомиланих дугова.
А Француска већ ове године само на сервисирање дуга троши 65 милијарди евра, односно 25 одсто више него пре годину дана. Дужничка спирала због које „Фајненшел тајмс“ и скреће пажњу на „статус Француске као новог фокуса бриге око одрживости европског дуга“ јер камате на француске 10-годишње обвезнице расту чак и брже него италијанске.
Што уз енергетску и дужничку кризу најављује и нову кризу евра. Ко зна, можда и последњу…
Нова подвала Урсуле фон дер Лајен
Приликом посете Западним Балканцима Урсула фон дер Лајен заобишла је Србију (сем Косова) али Србију (којој би да одузме Косово) нису заобишли њени планови да је осакати још и више.
То се назива стратегија проширења коју ће Европска комисија усвојити и објавити следећег уторка. До тада, до јавности је већ доспело сасвим довољно елемената њихове стратегије да би се дошло до наведеног закључка.
Уосталом, ево и појединих детаља па ће бити јасно зашто је тај закључак неминован. Јер стратегија подразумева умањивање постојећих права постојећих чланица, и још мање права за потенцијалне чланице којима се гарантује другоразредно чланство ако буду потпуно послушне, односно трећеразредно ако се усуде да покушају да поступе у складу са својим интересом.
Што се постојећих чланица тиче, предвиђено је укидање једногласног одлучивања у широком распону, наравно, најважнијих питања живота и смрти (санкција, рата или мира). О томе би убудуће требало да престану да одлучују консензусом, јер би неко могао и да се побуни против новог похода уједињене Европе на Русију, па да заустави и све остале, те се зато о томе има одлучивати лабавијом квалификованом већином у износу од 15 чланица с две трећине становништва Европске уније. Мали неће имати ни теоретску шансу да спрече велике.
Они који буду прегласани мораће у фронт с већином, без права гласа и без изузетака.
Предвиђено је и да буде одузето право свих чланица на свог европског комесара. Убудуће, предвиђа стратегија Урсуле фон дер Лајен, то ће право имати само две трећине чланица, што би у тренутном бројном стању значило да 9 од 27 чланова више нема то право.
Док би заузврат нови чланови имали још и мање права.
Будући чланови Европске уније били би на пробном периоду у трајању од најмање десет година, дакле с перспективом да то буде и дуже, у склопу чега би се налазили под појачаним надзором Брисела. У њиховој европској породици имаће статус деце у поправном дому.
Казна током тог пробног периода чланства укључује одузимање права гласа, али и финансијске казне у случају да нешто не ураде како се од њих захтева. Да, баш тако планира Урсула фон дер Лајен.
А поврх тога нови чланови мораће да се правно обавежу да (на неодређени период) неће блокирати одлуке које усвоје оне чланице Европске уније које имају више права од њих, макар и ако то не учине једногласно него прегласавањем мањих од стране већих.
И још једна подвала, која се тренутно назива Лаура Ковеши а од 1. новембра ће њено место Главног европског тужиоца преузети извесни Немац Андрес Ритер.
Пре нешто више од 100 година почео је Први светски рат кад нисмо хтели да допустимо Аустроугарима да врше своје истраге по нашој земљи, а сада Немица Урсула фон дер Лајен командује да Немац Ритер спроводи истраге по нашој земљи – њен план, наиме, од кандидата тражи да се подвргну третману главног европског тужиоца и пре пријема у онако другоразредно чланство с перспективом да, одузетог гласа и финансијски кажњени уз то, будемо пребачени и у трећеразредно чланство.
Није тешко замислити шта се на тај начин спрема. Било који новац из европских фондова може да послужи као повод да европски тужилац крене у истрагу по Србији под пригодним изговором борбе против корупције, и, гле чуда, проналази је баш код оних који би се са функције на коју су изабрани усудили да се Бриселу успротиве уместо да га послушају покорно. Или се нико на то и не усуди под оваквом претњом као Дамокловим мачем. Како год, ефекат ће бити остварен у виду дресирања домаће политичке сцене бриселским правосуђем. Кадија те тужи, кадија ти суди. Укључујући финансијске пенале.
А да овако примамљива понуда буде још примамљивија, предвиђено је да кандидати добију приступ јединственом тржишту Европске уније. Додуше, само постепено а и то условно, тако да им приступ може бити и одузет у случају да изостане довољна подршка циљевима спољне политике Европске уније. Дакле, санкције Русији, а осим тога и Кини, јер, како преноси „Политико“, сви морају да стану уз Урсулу фон дер Лајен и Кају Калас „против непријатељских држава“ – то им је Русија – „и индустријских ривала“ у које спада Кина.
Од финансијског кажњавања, преко одузимања права гласа и правосудне окупације до санкција (и прескупих енергената којих нема у потребним количинама), ово је заправо и најбоље што Европска унија има да понуди својим евентуалним чланицама. Није ни чудо што су на такву понуду Исланђани рекли не на референдуму. И шта се нико не усуђује да нама постави исто питање. Јер ми поврх свега побројаног имамо и питање Косова и Метохије.
Лов на Србе на Косову и Метохији
Ако нема проблем с видом, Урсула фон дер Лајен има проблем са Србима. Па је зато у Приштини, на конференцији за штампу поред Аљбина Куртија, саопштила да је видела позитивне кораке у односима са српском заједницом.
Да ли је то хапшење још деветорице Срба, и то на Крстовдан?
Или оптужнице против Срба због барикада на северу Космету које данас представљају само горко сећање на отпор за који више немамо снаге? Оно кад је изговорено пророчанско упозорење да ће нас ловити као зечеве…
Заставу терористичке ОВК, пројектовану преко зграде владе у Приштини, Урсула фон дер Лајен није видела. Биће да ипак нема проблем са видом, него само са Србима.
У сваком случају, Аљбин Курти је Урсули фон дер Лајен обећао да ће бити поуздан партнер, а она је њему заузврат наменила 882 милиона евра из Плана раста.
А биће им укинут и роминг, те је свима добро осим преосталим Србима на Косову и Метохији, али и таквих је све мање, па и то, изгледа, спада у позитивне кораке у односима са српском заједницом.
Или се то о позитивним корацима односи на Београд у коме је обустављена истрага против још једног припадника терористичке ОВК који је сумњичен за злочине над Србима? Већ смо констатовали да је то саставни део нормализације односа Београда и Приштине под надзором Европске уније, док смо приликом боравка Урсуле фон дер Лајен у Приштини обавештени и о награди за то у износу од поменутих 882 милиона евра. Да се број ухапшених Срба не увећава из дана у дан, могло би да се израчуна и колико је то пара по глави (ухапшеног) Србина.
Зато тамо и нема више никога да се побуни; Срби могу само да трпе шта их снађе док им и то не дозлогрди. Али, где ће онда.
А Београд се против тога буни оштрим саопштењима. Значи ли то да нема ефикаснијег средства за заштиту Срба који још преостају на Косову и Метохији?
Или не би било у складу с нормализацијом какву је предвидела Урсула фон дер Лајен, тако да остатак Србије фактички призна (самопроглашену) независност Косова по процедури предвиђеној у Охридском споразуму. Мора да то, ипак, није нормално, шта год да о томе говорио диктат европских интеграција остатка Србије. Илити европске дезинтеграције Србије, како год, тек, Урсула фон дер Лајен у Приштини рече како је „модерном и демократском Косову (…) будућност у Европској унији“, што значи да будућност у Европској унији истовремено може да постоји само за остатак Србије, а не и за читаву Србију у њеним уставним оквирима и границама које признају Уједињене нације. Али их не признаје Урсула фон дер Лајен.
Па кад је већ тако у њиховом поретку – у коме ми трпимо а они раде шта хоће – зашто се Аљбин Курти не би умешао и у изборе у остатку Србије? У свом је кабинету окупио лидере албанских партија с југа централне Србије, да наступе на заједничкој листи. Претходно их је водио и са собом у Њујорк да се жале на своје проблеме са остатком Србије.
Што значи да немамо право да се изненадимо када нам и тамо поново искрсне проблем. А како и да не искрсне кад смо већ показали како се против проблема које нам направи Аљбин Курти боримо саопштењима. Уз одобрење Урсуле фон дер Лајен која у свему томе види само позитивне кораке.
Лордан Зафрановић и српски избори
Мариника Тепић одлучила је да искаже свој став о санкцијама Русији након што је то учинила Студентска листа која се јавно обавезала да санкције Русији неће уводити (ако добије прилику да о томе одлучује после избора).
Мариника Тепић, напротив, хоће. Штавише, једва чека. Признаје да је коалиција Европска Србија „за потпуно усаглашавање спољне политике Србије са Европском унијом, што значи и увођење санкција Русији… Наш је став недвосмислен по питању истоветне спољне политике са Европом.“
Иначе, и Аљбин Курти се пред Урсулом фон дер Лајен у Пришини хвалио стопроцентном усаглашеношћу своје с њеном спољном политиком. Он је већ постигао оно што би Мариника Тепић тек да постигне.
Осим тога, мимо оних који би да спроводе Куртијеву спољну политику и у остатку Србије, поводом увођења санкција Русији остварен је национални консензус да се то не ради. Досадашњу државну политику би наставиле и досад владајуће странке – СНС и СПС – и опозициона листа која ће сигурно ући у парламент – студентска – и опозициона листа Новог ДСС-а која има ту шансу.
Одлично. Још има довољно и разума и (националне) свести.
Русија се пак јасно определила да жели континуитет блиских односа са Србијом без обзира на исход избора. Председник Русије је након тога пожелео и да доскорашњи председник Србије постане премијер Србије. Вреди приметити да је у медијима наклоњеним власти ова вест добила знатно скромнији простор него што би се очекивало; можда је само промакло…
Што се Србије тиче, консензус је, кажу такође, постигнут и око поштовања Устава Србије, укључујући његову косовску преамбулу, макар и ако је непријатно што то уопште треба да се истиче као постигнуће.
Тако да је збиља жалосно што консензуси, макар и декларативни, о централним питањима од државног и националног значаја неће произвести седативни ефекат на предизборне страсти који би – кад већ постоји слагање око онога што је свима најбитније – омогућио мирољубиво неслагање о свему осталом до миле воље.
Уместо тога, осим што се консензуси (макар и само декларативни) не користе као основа за склапање бар некаквих друштвених договора за превазилажење дубоке поделе, подела се ствара и тамо где не сме да буде никакве поделе сем на жртве и џелате.
Какве везе Лордан Зафрановић и убијена деца Козаре, забога, уопште могу да имају са било каквим ћаци-антићаци поделама кад би и једни и други били деца Козаре само зато што су српска деца? Као да је иједан усташа питао њихове родитеље за кога су гласали на изборима 1938. пре него што их је убијао. Критеријуми су им били другачији, а то није била политичка подобност него национална припадност.
Од недуховитих карикатуриста до љубоморних редитеља, како су се уопште усудили да Лордана Зафрановића и његово дело пробају да увале у блато мањка сопственог талента, не само политичког.
И медији – о чијем се власништву одлучује у Влади Луксембурга – који то промовишу на својим насловним странама, шта заправо промовишу? И са којим циљем? Да једни друге замрзимо још више, кад нам ни деца Козаре нису свети мученици?
Као да поделе већ нису исувише дубоке а уз то и опасне, од оног помахниталог напада секиром у Кули, преко сукоба на Бежанијској Коси до Новог Сада. Нека полиција, тужилаштво и судови одлуче ко је крив за које дело, и ко је први почео, али и без тога се учесницима у предизборном процесу мора поставити питање каква је то политичка кампања која се води физичким обрачунима с противницима?
Зар ће се тако привући додатни гласови? Или ће се само додатно радикализовати најрадикалнији и с једне и са друге стране? Са жалосно предвидљивим исходом. У склопу кога ће сви наши консензуси представљати само пропуштене прилике да прођемо мало боље…
