НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ: РЕЛИГИЈА ГЕРМАНИЗМА
Николај Берђајев (Фото: Wikipedia)
I
Ми сувише поједностављено замишљамо нашег непријатеља, слабо познајемо и разумемо његову душу, његово осећање живота, његово гледиште на свет, његову веру. А с правом каже Андреј Бели да је душа народа у време рата његова позадина, од које много тога зависи (в. његов чланак „Савремени Немци“ у „Берзанским вестима“). Код нас се обично или сасвим раздваја дух и материја германизма или се лажно и поједностављено представља њихово јединство. За једне не постоји никаква веза између старе Немачке, Немачке великих мислилаца, мистика, песника, музичара – и нове Немачке, Немачке материјалистичке, милитаристичке, индустријалистичке, империјалистичке. Веза између Немца – романтичара и сањара – и Немца насилника и освајача остаје неразумљива. За друге, немачки идеализам је на крају морао у пракси породити жудњу за светском моћи и владавином, од Канта води права линија ка Крупу. Друго становиште врши разобличавајућу дедукцију која не обухвата сложеност живота и ствара поједностављену полемичку схему, али је у принципу исправније. Потребно је установити везу између германског духа и германске материје. Све материјално ствара духовно, симболизује духовно и не може се посматрати као самостална стварност. Материјализам је само један правац духа. Оно што називамо германским материјализмом – њихова техника и индустрија, њихова војна сила, њихова империјалистичка жудња за моћи – јесу појаве духа, германског духа. То је инкарнирана германска воља. Немци су најмање материјалисти ако под материјализмом подразумевамо прихватање света споља као материјалног по свом објективно-реалном саставу. Целокупна немачка философија има идеалистички правац и материјализам је у њој могао бити само случајна и безначајна појава.
Немац није ни догматичар ни скептичар, он је критичар. Он почиње тиме што одбацује свет, не прихвата споља, објективно дато постојање као реалност. Немац је физички и метафизички северњак, и споља, објективно, свет му се не чини обасјан сунчевом светлошћу као људима југа, као романским народима. Праосећање постојања за Немца је пре свега праосећање сопствене воље, своје мисли. Он је волунтариста и идеалиста. Он је музички надарен и пластички ненадарен. Музика је још субјективни дух, унутрашње стање духа. Пластика је већ објективни дух, ваплоћени дух. Али у сфери објективног, ваплоћеног духа Немци су се показали способним да стварају само необичну технику, индустрију, милитаристичка оруђа, а не лепоту. Немачки недостатак укуса, који погађа чак и код њихових највећих људи, чак и код Гетеа, повезан је са преношењем тежишта живота у унутрашње напрезање воље и мисли. Са становишта чулности као естетске категорије Немци су сасвим неприхватљиви и неподношљиви. У животу осећања они могу бити само сентиментални.
Прави, дубоки Немац увек жели да, одбацивши свет као нешто догматски наметнуто и критички непроверено, поново га створи из себе, из свог духа, из своје воље и осећања. Тај правац германског духа одредио се већ у мистици Екхарта, присутан је код Лутера и у протестантизму, и снажно се испољава и утемељује у великом немачком идеализму, код Канта и Фихтеа, и другачије код Хегела и Хартмана. Погрешно би било назвати тај правац германског духа феноменализмом. То је својеврстан онтологизам, онтологизам оштро волунтаристичке боје. Немац је по природи метафизичар и своја физичка оруђа ствара са метафизичким патосом; он никада није наивни реалиста. И сама немачка гносеологија јесте посебна врста метафизике. Немац је ипак успео да мисаона, идеална оруђа претвори у реална оруђа борбе.
Фауст је прешао од идеалних трагања, од магије, метафизике и поезије ка стварном земаљском делу. „Im Anfang war die Tat!“ [У почетку беше дело!“ – то је цитат из „Фауста“ Гетеовог ( нап. В.Д.) ] У почетку је био вољни чин, чин Немца који је призвао у постојање читав свет из дубине свог духа. Све се рађа из таме, из хаоса безобличних доживљаја, кроз чин воље, кроз чин мисли. И Немац није склон да ишта прихвати пре него што изврши свој Tat. У њему нема никаквог пасивно-женског примања света, других народа, нема братских ни еротских осећања према космичкој јерархији живих бића. Све мора проћи кроз немачку активност и организацију. Немац је по својој природи нееротичан и није склон брачном сједињењу.
II
Немац осећа хаос и таму у изворном, он снажно осећа ирационално у светској датости. То се откривало у немачкој мистици. Али он неће трпети хаос, таму и ирационалност после извршеног његовом вољом и мишљу чина. Где се рука Немца дотакла битија, тамо све мора бити рационализовано и организовано. Свет се Немцу у почетку јавља као таман и хаотичан, он ништа не прихвата, ни према чему и ни према коме у свету не односи се са братским осећањем. Али после извршеног од њега Tat-а, после чина његове мисли и његове воље, све се мења, први пут се појављује прави свет, свет рационалан и уређен, у којем је све постављено на своје место, место које је одредио немачки дух. Обратна страна тог исконски-немачког, у немачкој мистици и философији одраженог првобитног осећања ирационалног, несвесног, хаотичног јесте захтев да све буде организовано, дисциплиновано, обликовано, рационализовано. Пред немачком свешћу стоји категорички императив да све буде доведено у ред. Светски неред мора бити прекинут самим Немцем, а Немцу се све и сва представља као неред.
Светски хаос мора бити уређен од стране Немца, све у животу мора бити од њега дисциплиновано изнутра. Отуда се рађају непримерене претензије, које Немац доживљава као дужност, као формални, категорички императив. Своја насиља над битијем Немци врше са моралним патосом. Немачка свест је увек нормативна. Немац се не присаједињује тајнама битија, он поставља пред себе задатак, дужност. Он боде очи целом свету својим осећањем дужности и својом способношћу да је извршава. Друге народе Немац никада не осећа братски, као једнаке пред Богом, са прихватањем истих у своју душу; он их увек осећа као неред, хаос, таму, и само себе осећа као јединствени извор реда, организованости и светлости, културе за те несрећне народе. Отуда потиче органско културтрегерство Немаца. У држави и у философији поредак и организација могу ићи само од Немаца. Остало човечанство налази се у стању хаотизоване измешаности, не уме да свему одреди своје место.
Немац радо признаје да у основи постојања не лежи разум, него несвесно, Божанско безумље (песимизам, Хартман, Древс). Али кроз Немца то несвесно долази до свести, безумно битије се укида, и настаје битије свесно, битије разумно. За Хегела у немачкој философији и на њеном врхунцу, у философији самог Хегела, Бог коначно постаје свестан себе. У томе се са хегеловским оптимизмом веома слаже хартмановски песимизам, за који се такође процес самосвести Божанства одвија у немачком духу. Исти процес се извршава и код неокантијанаца, мада се другачије изражава. И за њих трансцендентална, нормативна свест уређује и организује хаос светске датости. И постоје велики разлози да се претпостави да је та трансцендентална свест немачка свест, да иза ње стоји чисто немачка воља. Обично се таква свест назива иманентизмом. Али то, наравно, није једини могући облик иманентизма. Та свест је веома затегнута, увек дисциплинована и организована изнутра, из сопствене дубине, у којој је положена немачка воља, снажна воља. Та свест импонује, али естетски не привлачи. И треба рећи да је трагедија германизма пре свега трагедија сувишне воље, сувише претенциозне, сувише напете, која ништа не признаје изван себе, сувише искључиво мушке, трагедија унутрашње безбрачности немачког духа. То је трагедија супротна трагедији руске душе. Немачки народ је изузетан народ, моћан народ, али народ лишен сваког шарма.
III
Немачки народ је дуго времена унутар себе нагомилавао своју енергију, напрезао своју мисао и вољу, да би потом свету показао манифестацију и своје материјалне снаге. Немац себе осећа као организатора изнутра, који уноси ред и дисциплину у светски хаос. Тако је у области мисли, у философији, тако и у практичном животу, у државности, у индустрији, у војној техници, Немац је увек надахнут категоричким императивом, и само себе сматра способним да испуни дужност. У категорички императив, у дужност, Немац верује више него у битије, више него у Бога. На томе стоје Кант и Фихте и многи велики Немци. И то чини саме немачке врлине тешко подношљивим. Нама, Русима, нарочито је одвратан тај немачки формалистички патос, та жеља да се све доведе у ред и уреди.
Немац пре свега верује у своју вољу, у своју мисао, у сопствени изнутра постављени категорички императив, у своју организаторску мисију у свету, духовну и материјалну. Он подједнако добро организује све у гносеологији и методологији као и у техници и индустрији. И наступио је тренутак када је немачки дух сазрео и унутарње се припремио, када немачка мисао и воља треба да се усмере на спољни свет, на његову организацију и уређивање, на читав свет који се Немцу чинио неуређеним и хаотичним. Воља за влашћу над светом родила се на духовној основи, она је била резултат немачког доживљаја света као нереда, а самог Немца као носиоца реда и организације. Кант је изградио духовне касарне. Савремени Немци радије граде материјалне касарне. Немачка гносеологија је исто такво муштрање као и немачки империјализам. Немац се осећа слободним само у касарни. На отвореном простору осећа притисак хаотичне нужности. У разумевању слободе никада се нећемо с Немцима договорити. Немац је утонуо у материју, у материјалну организацију и материјално владање на темељу свог спиритуализма. Из духа је постао материјалиста, створио је моћан материјални свет, и дух његов се излио у материју. Моћна, целом свету претећа немачка материја јесте еманација немачког духа, и немачки дух се у тој еманацији исцрпео, умањио од тог напора ка споља. У немачком духу нема безграничности – то је на свој начин велики и дубоки дух, али ограничен, одмерен дух, у њему нема словенске безмерности и безграничности. Дух Достојевског је неисцрпан.
Највеће појаве немачког духа, као што су Беме, Ангелиус Силезијус, Балдар или Гете, Хофман, Новалис, излазе изван граница те „немачке идеје“ коју покушавам да окарактеришем…
У сложеном односу према „немачкој идеји“ стоји Ниче, који по свом духу и по крви није био чист Немац. Немачки дух, веома снажан дух, жели на крају да изнедри својеврсну немачку религију германизма, која ступа у антагонизам са хришћанством. У тој религији нема Христовог духа. Данас је Древс веома карактеристичан израз те религије германизма, као и Чемберлен. Рихард Вагнер је био њен пророк. То је чисто аријевска, антисемитска религија, религија глатког и бледог монизма, без безумне антиномичности, без апокалипсе. У тој немачкој религији нема покајања и нема жртве. Немац је најмање способан за покајање. И он може бити врлински, моралан, савршен, частан, али готово не може бити светац. Покајање бива замењено песимизмом. Немачка религија извор зла приписује несвесном божанству, изворном хаосу, али никада човеку, никада самом Немцу. Немачка религија је најчистије монофизитство, признавање само једне и јединствене природе – божанске, а не две природе – божанске и човечанске, као у хришћанској религији. Зато, колико год наизглед та немачка религија уздизала човека, она у крајњој линији, у најдубљем смислу, пориче човека као самобитно религијско начело.
У таквој чисто монистичкој, монофизитској религијској свести не може бити пророчанстава о новом животу, новој светској епохи, о новој земљи и новом небу, нема трагања за новим градом, толико карактеристичних за словенство. Немачка монистичка организација, немачки поредак не допуштају апокалиптичне доживљаје, не трпе осећај наступања краја старог света, они учвршћују тај свет у лошој бесконачности. Апокалипсу Немци у потпуности препуштају руском хаосу, који толико презиру. Ми пак презиремо тај вечни немачки поредак.
IV
Немачки свет јесте пре свега средња Европа. Немачки идеолози сматрају Немце ствараоцима и чуварима средњоевропске културе. Француску, Енглеску, Италију, Русију доживљавају као периферије Европе. Судбина германизма представља им се као судбина Европе, победа германизма као победа европске културе. Религија германизма сматра немачки народ једином чистом аријевском расом, позваном да утврђује европску духовну културу не само напорима духа, него и крвљу и гвожђем. Германизам би желео да заувек учврсти светско првенство средње Европе, тежи да прошири свој утицај на Исток, у Турску и Кину, али му смета прави излазак изван граница Европе и затворене европске културе. Свуда германизам, опседнут идејом своје искључиве културне мисије, носи своју затворено-европску и затворено-немачку културу, ничим се не обогаћујући, никога и ништа у свету не признајући… И те претензије германско-европског централизма представљају велику препреку на путевима спајања Истока и Запада, тј. решавања основног задатка светске историје.
Те искључиве претензије немачког духа не може поднети остатак света. Немачки идеолози су чак расну антрополошку теорију о искључивим предностима дугоглавих плавокосих претворили у нешто налик религиозном немачком месијанизму. Уместо „Аријеваца“ увели су у употребу термин „Индо-германи“. Дух тевтонске гордости прожимао је целокупну немачку науку и философију. Немци се не задовољавају инстинктивним презиром према другим расама и народима, они желе да презиру на научној основи, да презиру уређено, организовано и дисциплиновано. Немачка самоувереност је увек педантна и методолошки утемељена. Ми, Руси, најмање можемо поднети владавину претензија религије германизма. Морамо јој супротставити свој дух, своју религију, своја очекивања. То нам не смета да ценимо велике појаве немачког духа, да се њима хранимо, као и свим великим у свету. Али гордости немачке воље мора бити супротстављена наша религијска воља. Средњој немачкој Европи не може припадати светско господство, њена идеја није светска идеја. У руском духу садржан је већи хришћански универзализам, веће признање свих и свега у свету.
Објављено у јуну 1916.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
