Никола Петровић: Хијене на рушевинама режима: „тик-ток борци“ и неутралне кукавице
Стари људи су говорили да се две ствари у животу никада не праштају: новац и време. Свима онима који су годинама одбијали да буду део владајућег апарата, поражени режим је одузео и једно и друго, кажњавајући их само зато што су изабрали да остану доследни себи. Међутим, највећи парадокс сваког политичког преокрета лежи у чињеници да стварну победу онима који су поднели жртву ретко одузима сам пали режим; много чешће је обесмишљавају они који су до јуче ћутали, а данас гласно јуришају у прве редове.
На сцени у Србији данас сведочимо масовној психолошкој и социјалној трансформацији: феномену накнадног отпора. Појединци који су годинама уживали директне или индиректне бенефите система, окрећући главу од сваке неправде, прогона и издаје, преко ноћи су доживели „морално буђење“. Овај нагли прелазак из уносне пасивности у радикални активизам представља класичан пример онога што филозофија Жан-Пола Сартра назива „лошом вером“ – лагањем самог себе како би се избегла одговорност за сопствени кукавичлук и заштитио друштвени статус.
Посебну улогу у овој пост-изборној фарси играју такозвани „тик-ток борци“. За њих отпор није етички чин нити ризик, већ перформативни активизам скупљен у неколико секунди запаљивог видео-садржаја. На хиперпродукцију дигиталног радикализација они гледају као на валуту којом се купује амнестија за године ћутања. Друштвене мреже омогућавају овим новопеченим дисидентима да гласношћу надгласају стварне жртве, користећи психолошки механизам пројекције – нападајући друге за пасивност како би скренули пажњу са сопствене прошлости.
Ова појава поприма облике чисте моралне и естетске гротеске. Накнадна храброст ових људи није само закаснела; она је агресивна и популистичка. Особе које су до јуче делиле канцеларије, послове, уговоре и синекуре са репресивним апаратом, данас наступају као самопроглашени „глас народа“ користећи најприземније популистичке технике како би се удварале маси. Они безочно присвајају гнев и фрустрацију јавности, нудећи брза и гласна решења за проблеме које су својим дојучерашњим ћутањем и сарадњом сами продубљивали. Њихов тренутни радикализам и хистерија директно су сразмерни страху да њихова дојучерашња улога не буде потпуно огољена пред јавношћу. Зато је њихов популизам најопаснији: он не извире из вере у промене, већ из очајничке потребе да се манипулацијом масама заштити сопствена кожа.
То је класичан пример „хијенског активизма“. Док је трајала стварна борба – када су се губили послови, трпели притисци и када је егзистенција висила о концу – ови назови карактери су чекали у сигурној сенци, пажљиво калкулишући и чувајући свој комфор. Они на терен излазе тек када је сукоб решен и када је плен већ освојен. Понашају се попут лешинара који без имало стида отимају плодове туђег вишегодишњег страдања и уништених живота.
Изузетно је одбојна лакоћа са којом се друштвене мреже користе за сопствену моралну катарзу. Ова групација верује да неколико патетичних објава, цитата о слободи и праведничких видео-клипова може да избрише године пасивног саучесништва и директног профитирања на грбачи оних који су заиста пружали отпор. Њихова трансформација не долази из унутрашњег покајања, већ из чињенице да они уопште немају идеологију нити вредносни систем. Њихова једина домовина и једина светиња јесте сопствени интерес. Човек који је био спреман да ћути док се пред његовим очима руши друштво ради личне користи, урадиће то исто у сваком наредном систему. Они су трајни, вечити материјал за сваку будућну издају.
Опасност од ове најезде накнадне памети је далекосежна. Када политички прелетачи и неутралне кукавице заузму јавни простор, они са собом у нове друштвене токове доносе управо оне обрасце понашања који су претходни режим чинили деструктивним: опортунизам, полтронизам и логику преживљавања по сваку цену. Код њих су нове вредности само декларативна маска. На тај начин, они потпуно девалвирају стварну жртву људи који су изгубили године и материјалну сигурност, шаљући друштву погубну поруку – да се системи можда мењају, али да морални камелеони и опортунисти увек остају на врху.
