НАЗАРИЈЕ ГОЛОВКО: ЗАШТО БИ САСТАНАК НА ФАНАРУ МОГАО БИТИ РАЗГОВОР О УКРАЈИНИ
© rs.sputniknews.com
Дана 4. септембра у Будимпешти, обраћајући се учесницима конгреса Друштва за право источних Цркава, патријарх Вартломеј је позвао поглаваре Цркава Александрије, Антиохије и Јерусалима да се састану у Фанару на празник Светог Андреја Првозваног. Наведени циљ је био широк и узвишен: четири „преостала древна апостолска престола“ треба да „саборски размисле о изазовима са којима се данас суочава народ Божји у свету који се брзо мења“. У истом говору, патријарх је опширно говорио о пентархији – древном систему пет главних седишта хришћанског света, „петожичаној лири“ која је обављала саборску улогу током првог миленијума ( Рим, Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим ).
Међутим, данас ова „лира са пет жица“ може служити другачијим циљевима. Већ смо писали о опасностима ове идеје: пентархија, у свом садашњем тумачењу, лако постаје механизам који омогућава „древним“ Црквама да одлучују о судбини „новијих“.
Другим речима, постоји опасност да неке Цркве, делујући заједно, преузму власт над другима. Те забринутости нису нестале. Па ипак, упркос нашем неслагању са начином на који је Цариград решио „украјинско питање“, једну ствар треба признати: иницијатива за окупљање патријаршија је, сама по себи, добра. По први пут после много година, предстојатељи са огромним бројем нерешених питања и проблема између себе сешће за истим столом. А када погледамо ко ће тачно тамо седети, постаје јасно да покушај оживљавања пентархије не би могао постати суђење било коме, не трибунал, и не само још једно управно тело, већ нешто што православном свету недостаје бар од 2018. године – место за нормалан, отворен и искрен дијалог.
КО ИДЕ НА ФАНАР?
Од тројице позваних предстојатеља, двојица нису признала расколничку ПЦУ. Антиохијски патријарх Јован не помиње Епифанија и од самог почетка је инсистирао да украјинско питање требало решити саборно. Ово није једнократна реакција – Антиохијска Црква, трећа у диптисима, захтева још од Крита да се све спорне теме изнесу на свеправославну дискусију.
Патријарх јерусалимски Теофил не само да је одбио да призна ПЦУ, већ је 2020. године покушао да окупи у Аману оне који се нису слагали са одлукама Фанара о Украјини.
Патријарх Теодор Александријски признао је Епифанија у јесен 2019. године – само годину дана након што је позвао вернике у Одеси да остану уз митрополита Онуфрија. И за то признање платио је већу цену од било кога другог, изгубивши део своје пастве у Африци. Стога никога не би изненадило да сазна да ставови према украјинском питању унутар Александријске цркве остају знатно уздржанији него што би се могло очекивати из њених званичних изјава.
Дакле, за преговарачким столом биће Цариград, који је издао Томос ПЦУ, и три Цркве за сваку од којих Украјина представља озбиљан проблем. Разумно је опрезно претпоставити да би се, у таквим околностима, пентархија могла развити од инструмента суда или управљања у оно што је првобитно била: сабор у којем ниједан глас није „незаблудив“.
Узгред, управо о томе је патријарх Вартоломеј говорио у Будимпешти, о саборности. По том питању је тешко не сложити се са њим. Једино питање је да ли ће неко бити спреман да први изговори реч „Украјина“. А постоје сви разлози да се верује да неко хоће.
ПУТ ПАТРИЈАРХА ЈЕРУСАЛИМСКОГ
Ако се погледа дипломатска активност јерусалимског патријарха Теофила 2026. године, његови сусрети представљају нешто више од пуког скупа протоколарних догађаја.
Доналд Трамп га је примио 4. јуна у Овалном кабинету. Разговарали су скоро сат времена о хришћанима на Блиском истоку, статусу кво светих места и томе што су израелске власти затвориле Стари град чак и за свештенство током пролећа. Али, према званичном саопштењу Патријаршије, разговор је завршен дискусијом о руско-украјинском рату и Патријарховој понуди да помогне у његовом решавању. Све је то речено у контексту Патријархове планиране посете Москви.
Два дана касније, патријарх Теофило је већ био у Атини, где је одржао неколико састанака – са председником, премијером и министрима. Грчки званичници су отворено говорили о „новом духовном каналу“ за решавање рата. Раније, у новембру 2025. године, јерусалимски патријарх је примио Орден пријатељства у Москви, а у руској амбасади у Израелу говорио је о нападима на свештенство УПЦ и одузимању цркава у Украјини – односно о ономе што УПЦ изјављује годинама.
Све ово је праћено радом на јачању односа са владама православних земаља. Тако је грчко Министарство спољних послова у септембру потписало меморандум о сарадњи са Јерусалимском патријаршијом, којим је предвиђено финансирање од милион евра годишње. Кипар помаже јерусалимске подухвате преко свог специјалног представника за верске слободе на Блиском истоку. Патријарх Теофил је 15. септембра примио градоначелника Никозије и основао комисију за кипарска питања на челу са митрополитом Тимотејем из Бостре – формално се бави непокретностима Егзархата Светог Гроба, али сама жеља Патријаршије да среди све своје послове, од земљишта до дипломатије, говори много о томе. А ове недеље у Јерусалиму је најављена посета бугарског патријарха Данила, још једног поглавара који није признао ПЦУ.
У украјинском сегменту интернета, патријарх Теофил је назван „Шредером у мантији“ и, предвидљиво, оптужен да „ради за Москву“. Кратковиде украјинске „патриоте“ које прекоревају патријарха због „проруске оријентације“ некако превиђају чињеницу да га примају у Вашингтону док грчка влада издваја милионе Јерусалимској патријаршији.
Да, патријарх Теофил се састаје са званичницима и у Москви и у Софији. Али то указује на једну ствар: у православном свету где првосвештеници могу годинама да се не сретну једни са другима, он остаје једина личност коју сви и даље примају – црквени вође и политичари из веома различитих табора.
Посредник није неко кога сви воле. Посредник је неко кога сви примају и са ким су спремни да разговарају.
А 30. новембра, јерусалимски патријарх ће бити на месту где ће га људи слушати.
СТАВ О КАНОНСКОЈ УКРАЈИНСКОЈ ЦРКВИ
Да бисмо разумели став који ће Јерусалим донети за преговарачки сто, нема потребе за нагађањима. Довољно је послушати митрополита Тимотеја Востријског, егзарха Јерусалимске патријаршије. Грк из Патраса, он је на челу Егзархата Светог Гроба у Никозији од 2005. године, и током свих тих година његов став о Украјини је остао доследан.
На пример, у септембру 2018. године, када је Томос још увек био у припреми, изјавио је да је митрополит Онуфрије једини канонски поглавар православне Украјине кога признају све Цркве и да ће став Јерусалима по овом питању остати непромењен.
Лета 2019. године, када је Томос већ био потписан, обратио се вернима Украјине са позивом да остану у Цркви под омофором митрополита Онуфрија и додао речи које данас звуче као програм за састанак у Фанару: „Молимо се за свеправославно јединство, али за праву врсту јединства – јединство око канонске Цркве. Желимо да Украјинска Православна Црква настави своје спасоносно дело без политичког мешања.“
А крајем августа 2026. године, када је монах Варсонофије убијен у Свето-Успенској Свјатогорској лаври, егзарх Гроба Господњег био је међу првима ван Украјине који је ствари назвао правим именом. „Друштво које убија монахе је беспомоћно“, насловиле су грчке публикације његову изјаву.
Јерарх је написао да годинама прати шта се дешава са УПЦ и да се надао да ствари никада неће доћи до ове тачке – али јесу. Позвао је да се истрага спроведе до краја и апеловао да се не дозволи да политичка прагматика одређује њен ток. Што се тиче узрока трагедије, говорио је јасно: године оштре реторике против УПЦ навикле су друштво на непријатељство, а када непријатељство постане уобичајено, границе онога што се сматра прихватљивим постају све теже одржати.
Вреди нагласити да ове речи не долазе од спољног посматрача, већ од јерарха Цркве који је четврти у диптисима, има свој став о „украјинском питању“ и може себи да приушти да говори отворено.
Подједнако је показателно то што митрополит Тимотеј говори ове ствари са Кипра – острва чија је Црква признала ПЦУ. Он саслужује са кипарским епископима, проповеда у кипарским манастирима и истовремено не крије свој став о Украјини.
То значи да Јерусалимска патријаршија заиста јесте способна да разговара са другима – без скандала, али са тежином и ауторитетом.
УЛОГА ПЕНТАРХИЈЕ
Мора се признати да, долазећи из Фанара, идеја о пентархији звучи као захтев за посебна права древних патријаршија. И овај захтев је тешко прихватити, јер у Православљу не постоје Цркве „првог и другог реда“.
Али идеја има и другу, далеко важнију димензију.
Пентархија првог миленијума није функционисала зато што је пет патријаршија било „супериорније“ од других, већ зато што ниједна од њих није могла сама да одлучи ништа, без саветовања са осталима.
Рим није могао да делује без Цариграда, Цариград без Александрије и Антиохије, док је Јерусалим, најмања од њих, имао исти глас као и најмоћније Цркве. То је био систем међусобног ограничавања, а не хијерархија супремације. Управо је то механизам који је недостајао 2018. године.
„Украјинско питање“ је одлучено од стране једне патријаршије, без консултација. Резултат је свима познат: раскол се само продубио и сада је поделио не само Украјину већ и цео православни свет.
Дакле, ако патријарх Вартоломеј заиста намерава да врати древне патријаршије саборском разматрању данашњих изазова – а његове речи у Будимпешти дају основа за наду да то чини – онда ће све ићи лакше.
Четири патријаршије, од којих две никада нису сматрале „украјинско питање“ решеним – то је управо она врста сабора која је недостајала пре осам година.
Пентархија замишљена као инструмент против једних могла би постати инструмент за одбрану других.
Али само у мери у којој сами учесници то желе.
ШТА ОЧЕКИВАТИ
Подсетимо се да су грешке у историји Цркве исправљане не анатемама већ саборима. А састанак четири поглавара на Фанару – упркос опрезу са којим му треба приступити – прва је прилика после много година да се говори о грешци Томоса ПЦУ.
Очигледно је да нико од нас не очекује да ће Томос бити повучен 30. новембра. Али имамо право да очекујемо да ће се „украјинско питање“ барем разматрати.
Јерусалим има све што му је потребно за ово: ауторитет Мајке Цркава, искуство Амана и патријарха који је примљен у Белој кући, у Атини, Цариграду и Москви.
Управо патријарх Теофил може постати посредник у овом болном и тешком питању за све нас.
И ако се православни свет икада врати саборском разговору о Украјини, тај разговор може почети тамо где четири Цркве седну заједно и сете се да су једно Тело, у коме „ако један уд страда, сви удови страдају с њим“.
Верујемо да ће се 30. новембра указати таква прилика.
И верујемо да ће га неко преузети – јерусалимски патријарх.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
