Марија Коматовић: О духовном сродству, слободи и позном разумевању љубави – 10. април
Постоји нарочита тежина у човековом накнадном разумевању љубави. Оно што се у једном раздобљу живота примало са природношћу детиње самоуверености, временом се открива као дар чију дубину нисмо умели да измеримо. Сазревање, отуда, носи и извесну трагичност: јасноћа којом данас сагледавамо нечију доброту често долази тек пошто смо својом незрелошћу нарушили оно што нам је било поверено.
Материнство у себи чува тајну такве љубави. Његова духовна димензија открива се у трпљењу које не тражи признање, у бризи која уме да остане скривена и у молитвеном присуству чију стварну меру други понекад разуме тек са временске удаљености. Човек може годинама пребивати у близини нечије доброте, а да притом не познаје њену цену. Тек када се у њему пробуди способност да сопствене поступке сагледа без самооправдавања, почиње да разумева колико је љубави било потребно да се његова слабост поднесе. У хришћанском искуству духовно материнство припада најтананијим облицима одговорности за другога. Оно се остварује кроз расуђивање, молитву и дуготрпљење, у оној скривеној делатности срца у којој се туђа немоћ прима без осуде, а његова слобода поштује чак и онда када постаје извор бола. Таква љубав познаје рану коју може задати управо онај за кога се најусрдније моли.
У том искуству открива се и дубина духовног сродства. Оно човека обавезује на унутрашњу будност, јер близина онога ко нас духовно руководи не укида нашу способност да погрешимо, нити нас ослобађа одговорности за бол који можемо нанети. Напротив, што је дар поверења већи, то сазнање о сопственој непромишљености постаје теже. У православном подвижничком искуству такво самопознање неодвојиво је од смирења: од тихог пристанка да себе видимо без улепшавања, а другога без присвајања његовог праштања.
Духовна мајка у животу човека може остати присутна управо на тај начин: као тихо мерило савести, као сећање на доброту пред којом је сопствена недораслост постала видљива, као молитвени траг који не ишчезава ни онда када се промени непосредност односа. И у томе се открива једна од најдубљих тајни материнства, способност да се у другом пробуди живот који ће тек касније разумети из какве је љубави израстао. Човеку, међутим, не припада право да ту љубав подразумева, нити да њоме оправдава своје слабости. Припада му одговорност да оно што је примио не обесмисли сопственим поступцима и да, колико му је дато, научи да чува другога од своје непромишљености. У том смислу, духовно сазревање понекад почиње тек онда када престанемо да тражимо да нас разумеју и сами постанемо способни да разумемо бол који смо нанели. А можда се најискренија захвалност исказује животом који ће сведочити да примљена љубав није остала бесплодна. Јер има људи пред којима наше најдубље покајање остаје неизговорено, али којима бисмо, када би нам било дато да поново започнемо, приступили са мање самоуверености и неизмерно више љубави.
Посвећено оној чије је духовно материнство остало дубље од мог разумевања љубави. (Мадреусу)
