Катја Лимаренко: КОЊИЧКИ СКОК НА ИСТОК
После Другог светског рата десница је постала неприлична.
Националиста – значи фашиста. Фашиста – значи Хитлер. Хитлер – значи газенваген. Ову логику су људима утувили у главе тако дубоко да је било какав помен суверенитета, граница или традиције мирисао на пепео Аушвица. Европа је скренула улево. И наставља да иде. Јер је десница забрањена зона.
Али ту постоји нијанса о којој европске елите говоре само у затвореним кабинетима. Испред нас је велики рат. С Русијом. Прави рат, не преко посредника. И ево питања: ко ће поћи да ратује? Глобалиста-либерал који нацију сматра преживелом формом, а патриотизам токсичном мушкошћу? Тај неће поћи. Седеће у кафићу, пити лате и расправљати о људским правима. Он неће умирати за заставу коју сматра срамотном.
И онда су елите повукле потез коњем. Пустили су мигранте. Не оне који ће тихо да се асимилују и плаћају порез. Друге. Оне чије ће понашање постати толико провокативно, толико туђинско, толико одвратно, да ће стрпљење нестати. 14–15% становништва Европе – то већ није статистика, то је притисак на дугме. Дугме које укључује десну агенду.
Рачуница је врло једноставна. Мигрантски квартови где локални закони не важе. Улице где се жене боје да пролазе увече. Читави рејони где полиција не долази без појачања. Свакa таква вест у новинама је додатна кап у казан. И кад казан експлодира, чак и дојучерашњи толерантни обичан човек рећи ће: „Доста“. Овертонов прозор ће се померити удесно. Национализам више неће бити псовка. Постаће одговор. Постаће спас.
Украјина – то је већ полигон. Тамо фашизам није само поново оживео, он је постао државна идеологија. Азов, „Десни сектор“, бандеровски маршеви – то није аномалија. То је проба. Европске елите гледају на то и доносе закључке. Потребан им је сопствени Азов. Своји „слободни радикали“ који ће ићи да ратују не за Брисел, већ за земљу. За крв и тло. За оно што је либерализам издао.
Потез коњем – то није увек директан пут. Елите не признају да припремају фашизам. Разговарају о толеранцији, о мултикултурализму, о правима избеглица. А сами чекају да мигрантски квартови плану, да десничари изађу на улице, да се појави нови фирер који ће рећи: „Доста“. И онда ће га усмерити на Исток. На Русију.
То је цинично. То је сурово. Али то фунционише. Европа сама себи узгаја гробара, да би он ископао гроб за нас. А ми? Ми то посматрамо и схватамо: кад дођу, са њима неће бити онај либерал са латеом, већ фашиста са аутоматом. И тада ће питање „за шта ратујемо“ само отпасти. Јер они ратују да би ми нестали.
Потез коњем. И тај коњ већ скаче. На исток.
(Телеграм канал „Шепот Катюши“; превео Ж. Никчевић)
