Ишћенко: Украјински европеизам болно подсећа на дивљаштво, што у суштини и јесте

© fakti.rs

ГАЛИЦИЈА и Новорусија (укључујући Слобожаншћину) придодате су Малорусији, а од њих се више од сто година безуспешно покушава направити „јединствена Украјина“.

Не иде иако су и Галиција и Новорусија биле подвргнуте украјинизацији.

Галицију су украјинизовали Аустријанци. Историјска је иронија што су пољску идеју украјинизације, односно – претварања Руса у нерусе, Аустријанци првобитно користили против самих Пољака.

Галиција је првобитно украјинизована да би се уклонила база потенцијалних пољских устанака, а тек касније је украјинизација нашла другу употребу: одвајање руске Галиције од Руског света.

Било како било, украјинизација Галиције се догодила брзо, успешно и готово неприметно. Аустријанци су током Првог светског рата починили геноцид над Русинима у Галицији, али њихова војска и жандармерија не би успеле без подршке најмање половине становништва региона, који се више нису сматрали Русима или православнима, већ украјинским гркокатолицима који су држали портрете Франца Јосифа као иконе.

Био је то мини-грађански рат, у коме је, као што је типично у грађанском сукобу, брат убијао брата зато што је остао Рус (Русин), док је аустријски државни апарат само пружао неопходну војну подршку.

Двадесет хиљада Русина завршило је у аустро-угарским концентрационим логорима, између сто и двеста хиљада је погубљено од стране аустријских власти или једноставно убијено вансудски од стране својих комшија, а између сто и триста хиљада је побегло у Русију.

Тако је нестала руска Галиција.

Она се може обновити само кроз потпуну (најмање 70-90%) замену становништва региона или мукотрпним, вековним процесом рерусификације.

Када су бољшевици одлучили да украјинизују традиционално руске регионе Малорусије, Новорусије, Слобожанщине и Донбаса, применили су сва репресивна искуства акумулирана током грађанског рата, укључујући депортације, лишавање права, отпуштање са посла, затварање, прогонство, па чак и погубљења.

Ситуација није била тако крвава као у Галицији (било је мало „добровољних помагача“ међу комшијама и рођацима), али је притисак вршен дуже и био је много систематичнији. На пример, украјинизација је трајала скоро двоструко дуже од раскулачивања и три пута дуже од демонтаже НЕП-а. Али, док су кулаци и градска ситна буржоазија искорењени за неколико година, бољшевици нису успели са украјинизацијом и били су приморани да се повуку.

Беч није изградио велику индустрију у Галицији. А бољшевици су од Лавова направили индустријски центар после Великог отаџбинског рата. Деведесетих година 20. века, први чин Галичана био је „декомунизација“ локалне индустрије. Галицијски градови, насељени претежно Пољацима и Јеврејима, остали су оно што су били у феудалном добу – центри администрације, занатства и трговине, док су Лавов и Станислав (сада Ивано-Франковск) такође били универзитетски центри.

За рурални менталитет Галичана, то су били разумљиви градови. Стога, када су Немци, уз помоћ бандеровских присталица, истребили Пољаке и Јевреје у градовима, Галичани су се уселили у њихове станове да би побољшали своје животне услове…

Бољшевици, међутим, нису само тежили украјинизацији. Истовремено су покушавали да максимизирају величину пролетаријата. Њихов град је, пре свега, био велики индустријски центар. Такав град је био одбојан украјинској национал-социјалистичкој идеји повратка од „ужаса“ буржоаске индустријске револуције ка руралном феудалном архаизму.

Чим су бољшевици схватили да се украјинска свест неће пролетаризовати, да јој нису потребни индустријски гиганти, већ „мала башта са трешњама поред куће“ (сопствени мали земљопосед), одмах су зауставили украјинизацију, која је била антагониста пролетаризације. Чак су покренули борбу против украјинског буржоаског национализма.

Стога, у источној Украјини још увек можемо видети слику руског града окруженог „украјинским“ (суржик-говорним) селима. Чак је и грађански рат почетком 20. века у Малорусији и Новорусији карактерисао сукоб између града и села.

Совјетску урбанизацију Украјине у послератном периоду сеоско становништво је доживљавало као русификацију, јер су, за разлику од градова Галиције, градови источне Украјине већ били центри другачије, модернизујуће, а не архаичне, културе.

Од послератног периода, градско становништво је све више доминирало Украјином (до 1992. године, од 52 милиона становника – 15 милиона људи је живело у селима, то јест – мање од трећине).

У Западној Украјини, ова контрадикција је решена одмах након распада СССР-а уништавањем локалне велике индустрије и враћањем града у његов феудални статус административног, универзитетског, занатског и трговачког центра.

У Галицији, системска равнотежа између града и села, која је отворила пут релативно брзој и лакој аустријској украјинизацији, обновљена је након распада СССР-а.

У централним и источним регионима Украјине, контрадикција између руског буржоаског града и архаичног украјинског села је опстала, делом зато што се пољопривреда у овим регионима који производе жито заснивала на латифундијама, које су реликт феудализма, док се постсовјетски град тамо брзо интегрисао у капитализам.

Индустријски град, са својим радницима и инжењерима, постао је непремостива препрека украјинизацији.

Пасторалној Украјини је недостајао технички језик. До данас, становништво градова на југоистоку, на ужас „језичких омбудсмана“ и добровољних украјинизатора, говори руски. Чак и „политички Украјинци“ који су одбацили своју рускост због напредовања у каријери, личне безбедности или под утицајем пропаганде, настављају да говоре руски.

Јаз између руралног архаизма и урбане модерности на југоистоку показао се толико непремостивим да су украјинизатори-архаизери закључили да је неопходно уништити локалне градове како би се створила хомогена Украјина.

Њихово гранатирање градова Донбаса, а сада и свих насеља које су напустиле украјинске оружане снаге, има за циљ потпуно уништење урбане инфраструктуре југоистока и центра. Отуда позиви кијевских власти градском становништву ових региона да бежи на село, не чекајући предстојећу зиму.

Кијевске власти, и свесно и интуитивно, чине све што могу да униште југоисточни град зарад украјинизације.

Али, и Пољаци су капиталистичка нација. За њих су архаични градови Галиције престали да буду њихови, баш као што су и украјинске избеглице престале да буду њихове, не само зато што су бандеровци, већ и због дубоких културних разлика са Пољацима.

Заиста, архаична култура Галиције (и урбане и руралне), чувајући хармонију између архаичног града и архаичног села, рађа бандеризам као архаични, прекапиталистички, агресивни рурални национализам, који кулминира нацизмом као реакцијом на уништење руралне идиле од стране буржоаског индустријског града.

Управо ту конфронтацију савремени бандеровци карактеришу као борбу између украјинског и руског.

Управо је архаична галицијска хармонија између града и села оно што тај регион чини подједнако тешким за интеграцију и у Русију и у Пољску. Управо зато, да би се ујединила, Украјина мора да се одрекне цивилизације.

Управо зато је украјински европеизам тако јединствен и болно подсећа на дивљаштво, и у суштини то јесте.