ХЕРОЈИ ИЗ СЕНКЕ И СРЦА ПУНА СВЕТЛОСТИ: „ТИХИ ЈУНАЦИ“ ДЕЈАНА ТОДОРАНОВИЋА
др Владимир Димитријевић
ЕПИКА И СВАГДАШЊИЦА
Дејан Тодорановић из Градишке је аутор и водитељ емисије „Завјетник“, која је покренута са циљем представљања традиционалних вредности, заједништва и идентитета српског народа. Води разговоре са различитим говорницима о темама које чувају историјско и духовно наслеђе за оне који ће доћи.
Недавно је изашла његова књига „Тихи јунаци“ (Завичајни музеј Градишка, Градишка 2026.)
На самом почетку књиге, Дејан Тодорановић истиче да неће писати о већ канонизованим јунацима историје, него о онима који су остали „мање познати“ и чија дела нису ушла у уобичајене ризнице националног или планетарног памћења. Тодорановић, још од детињства храњен епским причама, временом је увидео да поред великих, опеваних имена постоје и други, скрајнути примери људске величине који „заслужују да буду знани и обједињени на једном мјесту“. Зато ова књига није пука збирка занимљивих биографија, већ покушај да се пред читаоца изнесу живи примери људи који су „посвједочили да има нешто веће од живота“ и чије приче треба да буду „свјетионици у тренуцима таме“: јер, јунаштво се не мери славом, него спремношћу на жртву, саосећањем и верношћу вишем смислу.
НОВИ ЛАЗАР
Прича, насловљена „Косовски завјет“, поставља једно од темељних питања целе књиге Дејана Тодорановића: „Шта човјека покреће да чини жртву ради других?“ Одговор је живот и смрт Драгана Цигана. Он је био обичан човек из Републике Српске који је отишао у Италију „како би својој породици обезбиједио бољи живот“, радећи тежак зидарски посао. Када је на плажи у Језолу 23. јула 2007. видео двоје деце како се боре са морем, а „нико од присутних није смогао храбрости“ да им притекне у помоћ, он „није ни тренутка оклијевао“. Иако није био „нарочито вјешт пливач“, баца се у подивљало море, спасава дечака, потом стиже и до девојчице, коју задржава на стени док је не извуче пријатељ из Марока. Сам Драган, међутим, страда под таласом и бива одвучен у дубину: нико на обали није скочио да спасе човека који је управо спасао друге, а родитељи спасене деце побегли су без речи. Тако се подвиг Драгана Цигана појављује као оштар контраст према равнодушности и стиду савременог света.
Драганову жртву начин на који је принета уздиже на ниво духовног и заветног чина: то је избор подвига уместо себичности и стида. Тодорановић га смешта и у јеванђеоски оквир, закључујући да је својим делом посведочио Христове речи: „кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“. Драган после смрти добија почасти, италијанско цивилно признање, улицу са својим именом и помоћ породици, сууштина је да је човек од тридесет и једну годину, отац двоје деце, показао да у пресудном часу постоји нешто важније од биолошког страха, а то је спремност да се сопствени живот положи за друге.
ЛЕКАР СИРОТИЊЕ
Следећа прича, „Љекар сиромашних“ указује на служење др Мухамеда Машалија које се показује као деценијама дуга верност страдалницима. Он је лекар који је више од пет деценија посветио збрињавању потлачених и сиромашних у египатском граду Танти. Машали својој скромној ординацији није давао само медицинску помоћ, него је ближњима показивао љубав и даровао наду. Његов животни преокрет настаје када као млад лекар присуствује смрти дечака чија породица није могла да купи инсулин. После тог догађаја он доноси одлуку да „сиромаштво неће одређивати ко ће живјети, а ко умријети“. Машали је у сваком пацијенту прво видео човека који „заслужује саосјећање и поштовање“. Његова ординација је отворена за све: за сељаке, старце, децу, људе без новца. Преглед је наплаћивао симболично, пет египатских фунти, а многе је лечио бесплатно. Он лечи неухрањену децу, говори о доступности здравства, и остаје одан уверењу да нико не сме бити лишен неге због сиромаштва. Чак и после његове смрти 2020. године, Тодорановић подвлачи да његов утицај „и даље снажно одјекује“, јер нас подсећа да „саосјећање, доброта и посвећеност другима могу створити трајан утицај“.
БЛИЖЊИ
Прича „Да ли бисте да свратите на шољицу чаја?“ уводи сасвим другачији тип дискретног херојства. Аустралијанац Дон Ричи, бивши морнарички војник и касније агент осигурања, живео је преко пута литице The Gap, места познатог по самоубиствима. Ту се његова биографија претвара у непрекидну службу. Када би кроз прозор видео човека на ивици, прилазио би му смирено, са осмехом, и питао: „Могу ли некако да Вам помогнем?“ Потом би уследио његов чувени позив: „Да ли бисте жељели да свратите на шољицу чаја?“ Много пута је то било довољно да људи одустану од намере да себи одузму живот. Дон Ричи је званично спасао 160 људи, а његова породица сматра да је тај број близу четиристо. Он је, дакле, не само пример доброте, већ доказ да пажња, осмех и тихи разговор могу имати снагу која обуздава самоубилачки нагон. Херој може бити свако ко притекне ближњем у помоћ.
ПРИГОВОР САВЕСТИ
Приповест „Одбио да убије, а спасао 75 живота“, враћа нас теми рата, али из потпуно неуобичајене перспективе. Дезмонд Дос није херој зато што је победио непријатеља, већ зато што је остао веран заповести „Не убиј“ чак и усред Другог светског рата. Из религиозних разлога, одбијао је да носи оружје, али није одбио да служи својој земљи. Напротив, себе је називао „приговор сарадник“, човек који хоће да спасава, а не да одузима животе. Дос је био изложен исмевању, претњама и злостављању током обуке, али да је „остао вјеран својој вјери и понашао се као примјеран војник“. На Окинави, под страховитом ватром, спасава рањене, не одступа чак ни када је наређено повлачење, и са врха литице извлачи и спушта седамдесет петорицу војника. Његова храброст тиме постаје двострука: он истовремено пркоси непријатељској ватри и логици рата која подразумева да је спасавање секундарно у односу на убијање. Касније ће добити одликовање, али је он сматрао да само испуњава своју хришћанску дужност.
Човек је највећи онда када не прихвата нужност себичности, страха или насиља, него се држи вишег закона чак и по цену страдања. Зато Тодорановић и завршава ову причу позивом читаоцу да „преда поуздање своје у Господа“ и „не боји се“.
ЉУБАВ „ЛОВЦА НА ПАЦОВЕ“
Поглавље „Љубав никада не престаје“ посвећено је Дашрату Манџију, припаднику мусахар заједнице, крајње маргинализоване далитске групе у Индији и Непалу, познате као „ловци на пацове“. Тодорановић уводи овај социјални контекст да би показао да се подвиг није родио у удобности, него у беди, дискриминацији и историјској одбачености. Дашрат је рођен 1934. у селу Гехлаур у Бихару и читав његов живот био је унапред обележен сиромаштвом и надничењем. Међутим, кључни преокрет настаје у тренутку када се лични губитак претвара у друштвено дело. Његова супруга Фалгуни Деви, трудна, креће да му донесе ручак, пада на тешком терену и, због немогућности да на време стигне до лекара, умире: између села и болнице стајало је брдо које је становнике одвајало од света, приморавајући их да пешаче и до седамдесет километара. Дашрат, „савладан болом и бијесом“, одлучује да нико други не страда због „непроходне планине“.
Наоружан само чекићем и длетом, Дашрат 1960. почиње рад на пробијању пута кроз стену, а алат купује тако што продаје три козе од којих му је породица живела: од раног јутра пробијао је стену, потом обрађивао њиву, па се до мрака поново враћао раду. Пуне двадесет и две године, морен сунцем, глађу, исмевањем и сиромаштвом, не одустаје. Дашрат се „није предавао снагом воље која је била тврђа од самих камених громада“. Његов рад до 1982. резултирао је путем дугим око 110 метара, широким око 9 метара и високим око 7,5 метара, чиме је опасна рута скраћена са 70 на 15 километара. Повезавши Гехлаур са оближњим местима, Дашрат није само надишао лични бол, већ је изменио животе многи. Тодорановић с разлогом закључује да је „љубављу једног човјека“ савладана препрека која је многима изгледала непремостиво.
И после Дашратове смрти 2007. године, Тодорановић наглашава да његово дело није остало само успомена. Основан је добротворни фонд са његовим именом, пут је званично назван по њему, снимљени су документарни и играни филмови, издата је поштанска марка, а у његовом селу подигнут је спомен: ми зазиремо и од ситне неудобности, док је Дашрат из љубави урадио оно што делује надљудски: јер, љубав је сила која се материјализује у делу, постаје историјски стварна и после смрти онога ко је носи.
О ЖРТВИ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ
После Дашрата, следи потресно поглавље „Продала бубрег, не и своју част“, у коме Тодорановић прелази на пример женске жртве и моралне постојаности у крајњем сиромаштву. Тодорановић, позивајући се на реченицу Светог владике Николаја да је „мајка биће најсличније Богу“, унапред каже: ово није само прича о социјалној беди, него о мајчинској снази која одбија да се понизи чак и онда када је тело изложено крајњој жртви. Бахија Али Сулејмани живи у египатском региону Бени Суеф, мајка је троје деце, из веома сиромашних прилика, са мужем инвалидом који не може да ради. Она је неписмена, без образовања, без економске сигурности и без друштвене заштите: Бахија „није знала ни да чита ни да пише. Али знала је да ради.“ Она носи „бреме које би сломило и мушкарца“.
Да би уопште могла да се запосли, почиње да се облачи као мушкарац и под мушким именом Бакар ради више од четири године на грађевини. Поред тога вози и тук-тук како би донела кући још неки приход, све док јој полиција не заплени возило. Но ни такав крајњи напор није довољан: због сиромаштва, дугова и болести мужа, она продаје један бубрег за око 25.000 египатских фунти. По Тодорановићу, то је прикмер „крајње борбе сиромашне мајке која нема никакву друштвену заштиту“, али је „много Бахија широм свијета“. Бахија је симбол скривене, ненаграђене женске храбрости, оне коју не препознају институције, али која је „пред Господом знана“.
ИЗВОР ЗДРАВЉА ЗА БЛИЖЊЕ
Џејмс Херисон, из поглавља „Човјек са златном руком“, је као четрнаестогодишњак преживео велику операцију грудног коша захваљујући тринаест трансфузија крви. Када му је отац објаснио да је опстао захваљујући крви непознатих људи, обећао је да ће и сам давати крв чим буде довољно стар. То обећање испуњава четири године касније, али убрзо открива како његова крв садржи ретка антитела неопходна за прављење Anti-D терапије, која се даје трудницама у ризику од Rh болести: без интервенције ово стање може бити смртоносно, а пре развоја Anti-D терапије „једна од двије бебе“ са тим стањем је умирала. Тако Херисонов лични завет захвалности прераста у спасавање огромног броја живота.
Херисон почиње да даје плазму са осамнаест година и наставља „сваке двије седмице“ све до осамдесет прве године живота. За више од шездесет година дао је крв 1.173 пута, доприносећи производњи 2,4 милиона доза Anti-D за аустралијске бебе. Тодорановић га с правом назива човеком чији „ланац има преко два милиона карика“. Херисонова сопствена реченица, којом се завршава ова прича („Спасити једну бебу је добро. Спасити два милиона је тешко уопште појмити“) савршено показује и његову скромност и размере његовог дела.
ЈЕДАН СРПСКИ ЈУНАК
После ових прича, прелазимо у свет српског четовања у Старој Србији. Мицко Крстић Павловски, познат као Мицко Поречки, био је човек који је спреман да не изда себе ни по цену најтежих последица. Рођен 1855. у Латову, повезан пореклом са Поречем, он улази у српско-турске борбе као добровољац, учествује у Брсјачкој буни, потом бира скривање по планинама и пећинама уместо предаје. И када најзад падне у турске руке, остаје веран себи. Мицков пример је показао „шта је човјек спреман урадити да не изда себе“, у времену у коме се људи често правдају да су нешто „морали“.
Он је био човек „по срцу осјетљив и правичан, по темпераменту бујан и бунтован“. Та црта постаје видљива већ после повратка из Скопља, када затиче зулум Џемаил-аге над својим оцем и народом. Од тог тренутка његова лична биографија постаје нераздвојна од националне борбе. Он одлази у Србију и као добровољац учествује у Српско-турском рату 1876–1878, а потом улази у герилске борбе у Поречу, укључујући и Брсјачку буну 1880–1881. године. Мицко је лик човека који није могао „хладнокрво гледати“ неправду, него је на њу одговорио читавим животом.
Упркос обећању да ће бити поштеђен, ухапшени Мицко бива одведен у битољску тамницу на „сто једну годину робије“, изложен понижавању управо због свог отвореног српског изјашњавања. Нуде му да се одрекне Српства па да га пусте, али он, у околностима у којима су други прихватали амнестију и одлазили, одбија да изађе из затвора под туђим именом и каже: „Ја сам у овај затвор ушао као Србин и само као Србин могу из њега изаћи.“ У тој реченици аутор препознаје „невјероватну моралну снагу човјекову“, достојну дивљења и онда када је јунак „заборављен и од најближих“.Јунаштво је у одбијању да се цена спољашње слободе плати одрицањем од себе.
Српски конзулат настоји да издејствује његово ослобађање, што се коначно догађа 1901. године, после две деценије робије. Потом живи скромно од помоћи конзулата, да би се касније поново вратио у Пореч. Али његова историјска судбина завршава мученички: 26. октобра 1909. године код села Ижишта бива убијен. Убијен је као Србин који се није одрекао себе.
Запамтимо његове златне речи, једном и заувек:“Господине управниче, ја сам у овај затвор ушао као Србин и само као Србин могу из њега изаћи. Ја нисам Бугарин, нити хоћу да изађем такав. Захвљујем вам, али понваљам, као Србин сам овдје ушао, само ћу као Србин изаћи, ако икада изађем, макар и кости овдје оставио!“
ЈУНАЦИ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ
И данас има правих хероја. Један од доказа је јунаштво при пожару у клубу „Пулс“ у Кочанима 16. марта 2025. године, у коме је живот изгубило 59 људи. Тодорановић издваја деветнаестогодишњег Јована Костадинова, који је утрчао у запаљени клуб и спасао 21 особу. Тодорановић отворено примећује да се често говори како су млади „полупани“ и изгубљени, али је јасно да овакви примери показују колико је друштво брзо да отписује младост. Јованов чин зато постаје доказ да „ми не знамо у коме чучи јунак“ и да јунаштво није ствар година, већ „унутрашњи такт душе“.
У овом пожару, родио се и подвиг возача хитне помоћи Иле Гоцевског, који је „цијелу ноћ и дан превозио повређене“, да би после тог напора отишао кући, заспао и „отишао у вјечност“. Његово срце, пише аутор, није издржало све што је видело у тој смени. Јунаци су свуда око нас – међу радницима комуналних предузећа, трговина, бензинских пумпи, међу мајкама и очевима који без великог признања носе тежину живота.
КОНОБАР КАО ХЕРОЈ
Пред нама је и прича о Бојану Марчети, конобару хотела „Јелена“ у Бањалуци. Он је представљен као витез који, без велике буке, подсећа шта значи бити човек. Његово дело је на први поглед скромно: годинама скупља ситне кованице, „кованицу по кованицу“, верујући да ниједан новчић није без значаја. Већ је једном сакупио 7.400 кованица од по пет фенинга и тиме отплатио рату кредита, али онда одлази и корак даље. За свој четрдесети рођендан не жели поклон за себе, већ после четири године штедње дарује 20.000 кованица, тешких 54 килограма, деци оболелој од тешких болести преко Удружења „Искра“.
Бојанов живот није био лак: као избеглица из Дрвара морао је да почиње испочетка, а онда је изгубио супругу и лично искусио борбу са тешком болешћу и губитком. У част супруге, али и подстакнут причом своје кћерке о оболелом другару, он своју уштеђевину дарује деци која воде „битку за живот“. Када се наведе и његова мисао ( „Мој мото у животу је да помажем другима, другачије не знам“ ) постаје јасно да је Бојан пример преображаја личне туге у општу доброту. Јунаштво овде, како изричито стоји, долази „и у радној кецељи, са осмијехом конобара и џеповима пуним ситних кованица“.
ПРИЧА О РИКУ И ДИКУ
Ту је и велика прича о Дику и Рику Хојту, коју аутор јасно препознаје као сведочанство о „неисцрпном извору снаге што се љубав зове“. Рик је рођен са тешким последицама недостатка кисеоника на рођењу, са спастичном квадриплегијом и церебралном парализом, а лекари саветују Дику и Џуди да га сместе у установу, тврдећи да никада неће бити ништа више од „биљке“. Родитељи то одбијају и одлучују да га одгајају као и свако друго дете. Касније примећују да Рик разуме свет око себе, прикупљају новац да му обезбеде комуникациони уређај, а његове прве „изговорене“ речи гласе: „Go Bruins!“ Преломни тренутак настаје 1977. када Рик пожели да учествује у хуманитарној трци, а Дик га гура свих пет миља. После тога Рик пише чувену реченицу: „Тата, кад трчим, осјећам се као да нисам инвалид.“ За аутора, ту почиње једна од најдирљивијих прича књиге.
Дик и Рик, као „Тим Хојт“, постају симбол заједничког превазилажења граница: учествују у више од 1.100 спортских догађаја, укључујући 255 триатлона, 72 маратона и 32 Бостонска маратона. У почетку их други виде као аутсајдере, али временом њихово заједничко трчање постаје порука да „свако треба да буде укључен у свакодневни живот“. Нема лажног оптимизма: случај Дика и Рика Хојта показује љубав не укида трагедију, али ствара простор у ком човек престаје да буде затвореник своје немоћи. Дикова огромна телесна жртва, његово трчање, гурање инвалидских колица, пливање и бициклизам, нису представљени као спортска егзотика, већ као језик очинске верности.
ЛИПНИЧКИ КУМ
У страшно турско доба окупације, осуђени Липничанин, Петар Гаврил, замолио је свога кума да га накратко замени на стратишту док се он врати кући да се опрости са својима. Кум је на то пристао, сео окружен заптијама и гледао како остале набијају на колац, чекајући или повратак кума или сопствену смрт ако се овај не врати. Но осуђени човек није побегао: отишао је, посаветовао се са укућанима, опростио се и вратио да ослободи кума и сам прими казну. Управо из тог догађаја, како бележи аутор, у санском крају је остала изрека: „Буди од ријечи к’о липнички кум!“ На месту где су та четворица страдала подигнут је и споменик, са уклесаним именима Николе Зеца, Тривуна Микића, Тривуна Вукића и Петра Гаврила, као живо сведочанство да је дата реч у народном и хришћанском искуству схватана као нешто свето. Тодорановић овај пример не користи само као историјску занимљивост, већ као директну опомену савременом читаоцу: „Ријеч је светиња и кумство је светиња“, а ми смо, по њему, почели да обесмишљавамо и једно и друго.
Човек се, уосталом, препознаје не само по ономе што осећа, већ по томе да ли ће остати веран изговореној речи онда када је то најтеже.
НИЈЕ ПОЗДРАВИО ЗЛО
Ту је и поглавље „Нећу да салутирам“, посвећено Аугусту Ландмесеру, које је једно од најупечатљивијих у читавој књизи. Аутор га уводи као причу о човеку који је могао да уради „што сви око њега“, али би тада, кад остане сам са собом, знао да је издао себе. Ландмесер је 1931. приступио Национач – социјалистичкој партији, делом и зато што је Немачка била у тешкој економској кризи и што је веровао да ће му чланство помоћи да пронађе посао. Међутим, 1934. упознаје Ирму Еклер, жену јеврејског порекла, заљубљује се у њу и вери се 1935. године. Управо та веза постаје тачка његовог унутрашњег преокрета: бива избачен из партије, захтев за брак им је одбијен на основу Нирнбершких расних закона, али он и Ирма настављају да живе заједно и исте године добијају кћерку Ингрид.
Најпознатији тренутак његове биографије настаје 1936. године, приликом поринућа војног брода „Хорст Весел“. Док „стотине мушкараца и жена“ око њега дижу руку у нацистички поздрав, на фотографији се види један усамљени човек који стоји прекрштених руку. Тај човек је управо Ландмесер. Наравно, није ту реч само о томе да неко није салутирао, него да је у атмосфери потпуног колективног конформизма постојао неко ко више није могао да учествује у лажи. То је зато што је тоталитарна идеологија за њега престала да буде апстракција оног тренутка када је ударила на његову љубав, породицу и конкретан људски однос. Управо зато ова фотографија, објављена први пут тек 1991. у листу Die Zeit, касније постаје симбол личног отпора појединца тоталитарном режиму.
Трагичан је био исход тог отпора. Ландмесер и Ирма, упркос упозорењу суда, настављају своју вез
