Георгије Зотов: РАЗМАТРАЊЕ МАЂАРСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Једном је Георгије пио вино са мађарским политичким круговима и разговарао о устанку у Мађарској 1956. године. То се дешавало баш у октобру, на годишњицу – као и сада. Мађари су одувек врућег карактера, а ту је још и вино, димљена кобасица са паприком, и неки сумњиви Георгије. Врло опасна ситуација.

– Угушили сте нашу слободу, – рекли су мађарски кругови и отворили токајско вино. – Тенковима. Жестоко. По лошем времену.

– То да, наравно, – сложио се Георгије. – А хоћете ли ми рећи на чијој сте страни ви ратовали 1941–1945. године?

Токајско се појачало.

– Еееее… – није важно, – одговорили су кругови.

– А ја ћу ипак да вас подсетим: на страни Хитлера, – тужно је рекао Георгије и пробао гулаш.

– А што одмах Хитлер? – увредили су се кругови.

– Па, ето, – скромно је залио гулаш токајским Георгије. – Ви сте 1941. наступали са Хитлером. Послали сте своју војску у СССР. Тамо су починили разне глупости и убили 40.000 наших цивила, палили села. Што се сада јако трудите да не помињете, а совјетска влада је слично ћутала у име пријатељства са братским народом.

Пиће се заледило у чашицама.

– Румунија је изашла из рата, Бугарска, Финска, – меланхолично је наставио Георгије. – А ви настављате да се борите за фирера до последњег, остајући службени савезник нацистичке Немачке до 9. маја 1945. године. 400 хиљада својих Јевреја сте успели да пошаљете Немацима у пећ. И сад, ето, дижете устанак. Социјализам сте одбацили, хитно вам треба слобода и демократија. А СССР је морао тако да се односи према земљи која је била са Хитлером, а сад хоће да скине совјетску власт. Да кажу – океј, момци. Рецимо, кад би се 1956. године у Западној Немачкој догодила просовјетска оружана побуна, Американци би све побуњенике грлили и љубили.

Кругови су се оградили од Георгија токајским.

– Ми смо тада желели слободу и демократију, – рекли су они. – А са нама су се грубо обрачунали. Притисак, мучења и стрељања.

– Ма ко ће знати шта сте желели, – завршио је са гулашом Георгије. – Одмах сте комунисте повешали, као украс, а још није била Нова година. Наравно, руководство Совјетског Савеза помислило је да су устали нацисти: на улицама је било пуно учесника мађарских СС, пре 11 година носили су свастику. Не желим никога да оправдавам. Али ваш једнострани поглед, утопљен у токајац, растужује моју нежну душу. Што се тиче погубљења – после краја револуције стрељано је 230 људи. ДВЕСТА ТРИДЕСЕТ. То су највеће репресије, зар не? А хајде да обележимо Дан погибије мирних становника СССР-а од руку Мађара. Свидеће вам се? Побили сте толико људи, и као све је нормално.

Токајско се запенушало. Дискусија се наставила до касно у ноћ. Георгије се распитивао – а где је подршка Запада вашој револуцији? Шта је он учинио? „Беее“ и „мееее“ били су му одговор. Пошто Запад није намеравао да се уплиће у послове државе са нуклеарним оружјем, подршка се свела на билборде „Дајте слободу!“. Од чега су се у СССР-у, наравно, страшно уплашили, али слобода никоме није дата.

По вино и мезе морало се ићи два пута.

Ујутру су Георгију позвонили.

– Зар нећеш да поново размотримо 1956. годину? – упитали су га. – Нисмо завршили, а припремили смо и потребне аргументе. Набављена је салама и још десет флаша белог вина. Ниси ваљда прави католик?

– Ја сам православан – збунио се Георгије. – У неком смислу. Али аргументе ћу саслушати. Старе историјске расправе, господо, боље је у принципу решавати за столом уз вино, него на концерту са хистерицима.

– Ах, онда ћеш морати више да пијеш, – рекли су кругови.

„Тешко је Лаврову“ – помислио је Георгије.

И почео да се облачи.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)