Др Душан Достанић: Руши се Мерцова кула од карата

Избори одржани прошлог месеца у три немачке покрајине на истоку земље, још једном су показали слабост Савезне владе у Берлину, а још више канцелара Мерца и његове Демохришћанске уније (ЦДУ). У све три покрајине, Саксонији-Анхалт, Мекленбургу-Западној Померанији и Берлину, ЦДУ је прошла више него лоше.

У Саксонији-Анхалт највише гласова освојила је Алтернатива за Немачку (АфД), док је ЦДУ дошла на друго место са тек 17,2 одсто гласова. У односу на изборе из 2021. године ова странка је преполовила свој резултат, тачније остала је без 19,9 одсто гласова. Када се погледају мандати ствар за ЦДУ стоји још горе. Наиме, са само 15 места у земаљском парламенту, ова странка ће имати чак 25 посланика мање у односу на прошли сазив. У једномандатним изборним јединицама ниједан кандидат ЦДУ-а није успео да освоји већину. Највећи део њихових некадашњих гласача, око 83.000, окренуо се управо Алтернативи што је за Мерца и ЦДУ посебно тежак ударац.

Они који прате политичку ситуацију у Немачкој сећају се његовог обећања да ће са врха ЦДУ-а преполовити резултат АфД-а. Испоставило се да не само да Мерц и његова странка нису успели да осујете раст свог конкурента са деснице, него су у једној источној покрајини преполовили резултат сопствене странке.

Међутим, пораз и непопуларност политичари изгледа да више не сматрају препреком за останак на власти. Тако је досадашњи шеф ЦДУ-а у Саксонији-Анхалт и одлазећи председник земаљске владе, Свен Шулце, уместо да преузме одговорност за тежак изборни пораз дошао на место шефа посланичке групе своје странке.

По свој прилици Шулце се нада да ће му постизборна комбинаторика и аранжмани са другим странкама омогућити да у наредном периоду остане део извршне власти. Када би се то догодило демократија би била сведена на апсурд, јер би се испоставило да грађани никако не могу да се отарасе непопуларних политичара који као да су залепљени за функције. Штавише, у њиховом одржавању на власти пресудну улогу играју извесни спољни чиниоци, док питање легитимитета пада у други план. Чињеница да се врло сличан сценарио припрема и у Србији не чини немачки случај ништа мање скандалозним.

Дебакл ЦДУ

Уз тежак изборни пораз ЦДУ у Саксонији-Анхалт је оптерећена и унутрашњим конфликтима. Наиме, један од посланика овде странке, Гвидо Хојер, одбио је послушност Шулцеу као шефу фракције и остао у сали у време првог гласања за Улриха Зигмунда (АфД) за функцију председника земаљске владе. Зигмунд у првом покушају није изабран, али је занимљива Хојерова изјава да не жели да се правда ни пре, ни после тајног гласања.

У читавој ствари вероватно извесну улогу игра и околност да је у прошлом сазиву Хојер од 2022. године био председник фракције ЦДУ-а, да би га сада заменио Шулце. Сасвим би било разумљиво да Хојер у томе види сопствену деградацију, односно да му се чини да је Шулце за себе приграбио позицију која му не припада. За сада није лако рећи да ли ће овај у основи лични конфликт прерасти у нешто више оног момента када се постави питање формирања владе и да ли ће Хојер сам, или са можда још неким колегама, пружити подршку Алтернативи и тиме сломити позицију ЦДУ-а у Саксонији-Анхалт.

Мора се, ипак, нагласити да у питању није само пораз ЦДУ-а. Шулце је ипак водио коалициону владу у којој је његова странка доминирала, али су у коалицији учествовали и социјалдемократе (СПД) и либерали (ФДП). И док се резултат СПД-а није превише променио и остали су на око девет одсто подршке уз минималан раст, либерали су са 2,6 одсто остали испод цензуса од пет процената. И њихови бивши бирачи, њих око 17.000, отишли су Алтернативи за Немачку.

Ово значи две ствари. Прво, либерали се на истоку Немачке налазе у егзистенцијалној кризи и велико је питање да ли ће та странка у будућности преживети. Друго, ЦДУ је у Саксонији-Анхалт остала без малог, али важног потенцијалног партнера, што подразумева да им на располагању остају једнино некакви аранжмани са левичарским странкама будући да Шулце ни не размишља о сарадњи са Алтернативом. До сада се показало да је ЦДУ која се прилагођава левим странкама ЦДУ која остаје без бирача. Мерц на савезном нивоу би то морао да има на уму.

Резултати избора у Мекленбургу били су још гори по демохришћане. И ту је ова странка доживела дебакл изгубивши 8,4 одсто гласова. Иако је пад мањи него у Саксонији-Анхалт испоставило се да је фаталан. Наиме, то је било довољно да са 4,9 одсто гласова остану испод цензуса, а тиме ван парламента. Ово је први пут од пада Зида да им се овако нешто догодило. И овде је странка успела да саму себе осакати и да највећи део својих бивших бирача препусти Алтернативи за Немачку. Њих 32.000 гласало је за АфД.

У референдумској атмосфери која се створена око 25.000 бивших бирача ЦДУ-а сада је свој глас дало СПД-у како би тим потезом спречили да АфД постане појединачно најјача странка. То се није догодило и Алтернатива је ипак добила више гласова од социјалдемократа, али је ЦДУ на крају остао ван парламента јер су обе водеће странке успеле да себи привуку део њихових бирача.

Није потребно посебно наглашавати да је ово још један тежак ударац за Фридриха Мерца, који не само да није у стању да заустави раст Алтернативе, него је странка дошла у незавидну позицију да се на регионалним изборима бори за цензус. Канцелар има још један разлог за забринутост, јер је у Мекленбургу настала ситуација у којој је у тамошњем парламенту створена јасна подела на десницу и левицу. Са једне стране је АфД као једина десна странка, а са друге СПД, Левица и Зелени, што значи да Алтернатива остаје једина опозициона странка. Отуда се може закључити да оваква ЦДУ више никоме није потребна.

Поразан биланс

Канцеларовој партији не иде у прилог ни избор првог човека странке у Мекленбургу. Тренутни вршилац дужности шефа ЦДУ, Филип Амтор, више изгледа као бледи страначки бирократа, него као човек који је у стању да консолидује Унију. Његови покушаји да критикује планиране мере будуће црвено-црвено-зелене коалиције једноставно не делују убедљиво. За политикологе нема сумње да се у Мекленбургу ЦДУ налази у дубокој кризи коју неће бити једноставно превладати.

Мерц би требало да се плаши да се криза не прошири и ван Мекленбурга. Наиме, у Саксонији-Анхалт се показало да успех ЦДУ зависи превасходно од старије популације и да је ова странка натпросечно добро прошла у групи бирача старијих од 65 година. По логици ствари странка која жели да врши власт не може се дугорочно ослањати на подршку пензионера. Алтернатива за Немачку је успела да мобилише апстиненте, али нема изгледа да би демохришћанима то могло поћи за руком. Дакле, ако ствари остану какве јесу Унији се лако се може догодити да и у другим покрајинама изгуби статус парламентарне странке.

Напослетку и избори у Берлину су морали деловати разочаравајуће за ЦДУ. На први поглед резултати и нису били толико лоши. Са 18,8 процената странка је у бољем стању негу у две поменуте покрајине. Међутим, и овде се десио пад. Можда не катастрофалан, али губитак од 9,5 одсто гласова и 19 посланичких места свакако није занемарљив.

У неким деловима Берлина као што су Штеглиц-Целендорф, Шпандау, или Шарлотенбург-Вилмерздорф странка још увек може да рачуна на релативну већину, али то не мења чињеницу да се и у главном граду Немачке 60.000 гласова ЦДУ прелило на рачун Алтернативе. Овакав резултат значи да је ЦДУ у Берлину остала без места у извршној власти. Наиме, Берлином је до сада владала коалиција ЦДУ и СПД, док сада, уз раст Левице, ЦДУ испада из комбинација те врсте, јер је могућа још једна црвено-црвено-зелена коалиција.

Када се подвуче црта изборни биланс на истоку је поразан за ЦДУ и Фридриха Мерца. У две од три покрајине ЦДУ ће извесно остати без позиција у извршној власти, док је у трећој улазак у владу несигуран и подразумева болне компромисе од којих се странка можда неће опоравити.

Мерц би требало да се плаши да се криза не прошири и ван Мекленбурга

У једној покрајни Унија је изгубила статус парламентарне странке. Њихово бирачко тело је старо, на младе не могу да рачунају и бирачка база им је свуда окруњена. Што се резултата тиче подршка коју су некада имали је у две од три покрајине преполовљена. На крају, али не и најмање важно њихови гласови су у највећем броју у све три покрајине отишли АфД-у, иако је Мерц себи поставио циљ не само да спречи раст ове странке, него и да себи привуче део њихових бирача. У томе је очигледно пропао.

Убрзо после избора на истоку анкете су показале да ЦДУ изузетно лоше стоји и на савезном нивоу и да је странка у даљем лаганом паду. Према једном истраживању које је објавио институт ИНСА ЦДУ би на у случају савезних избора могао да рачуна са тек око 18 одсто подршке, док је АфД дошла на рекордних 30 процената. Друго истраживање показало је да је чак 87 одсто Немаца незадовољно владом коју предводи Фридрих Мерц. За ово незадовољство постоје бројни разлози: привредни проблеми и изостанак обећаних реформи пре свега.

Странка центра

Сасвим очекивано, ово је довело до нових трзавица у оквиру коалиције између демохришћана и социјалдемократа, да би на крају министарка рада и социјалних питања Бербел Бас поднела оставку. Њена страначка колегиница из Мекленбурга, Мануела Швезиг, оптужила је Мерца да се према Басовој односио на „нехуман начин“. Тиме је постало очигледно да су односи у коалицији далеко од узорних. Заправо тензије су толике да се све више чују гласови који спомињу крај коалиције и формирање мањинске владе.

Канцелар за сада говори да су такви предлози лоши и да он остаје посвећен одржавању коалиције. Ипак, другом приликом је поручио социјалдемократама да морају престати са блокадом реформи и да његово стрпљење има границе. На крају крајева, мора се знати ко је старији партнер у коалицији. То је звучало као претња.

Према његовим речима неопходно је да странка учини све да поправи економску ситуацију и стабилизује привреду, као и да се покрену реформе социјалног осигурања. Без тога нема говора о добрим резултатима на следећим изборима. Критичари би рекли да Мерц стално говори о реформама, али да њих још увек нема, једнако као ни привредног опоравка. Грађани нигде на свету не живе о прогноза и повољних предвиђања.

Али нису само односи са коалиционим партнером запали у кризу, него се све више чује да и у оквиру саме странке постоје несавладиве тешкоће. Тако је недавно Мерц поручио својим страначким колегама да онај ко размишља о сарадњи са АфД-ом тај више нема шта да тражи у редовима ЦДУ-а. Поред тога Мерц је необично оштро напао и СПД и Зелене, јер ове две странке у Берлину са Левицом преговарају о сарадњи и образовању власти.

У питању је Мерцов покушај да поново своју странку позиционира као странку центра и бранитеља демократије од опасности слева и здесна. Међутим, упркос борбеном тону Мерцовог говора он се морао суочити са непријатним критикама од стране омладине.

Један од омладинских функционера казао је да су Мерцови говори увек добро срочени, али да није питање шта он говори, него шта после тога чини, да би затим од Мерца затражио да одступи. Ако Вам је на срцу Немачка и Ваша странка отиђите и поднесите оставку. До сада није било уобичајено да страначка омладина ово поручује својим шефовима. Ипак, они који дуже прате ситуацију сетиће се да је у време када се кандидовао за шефа странке Мерц у великој мери рачунао баш на подршку партијске омладине.

Замена гласача

Критике су стигле и од Хорста Зехофера бившег шефа баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ). Он је у интервјуу за Билд ам Зонтаг казао да је канцелар је претрпео огроман губитак кредибилитета кршећи предизборна обећања, нагласивши при томе да када се поверење наруши и стално следе нова, неиспуњена обећања, то више не функционише.

На мети је била и Мерцова изјава да људи у Немачкој морају више да раде. Зехофер је упозори да то није начин на који се разговара са људима и да нико из службеног Аудија не може да дели лекције медицинској сестри која већ ради прековремено. Другим речима, Зехофер је скренуо пажњу на ароганцију моћи која није својствена само немачком канцелару него и бившем српском председнику који је такође из удобне позиције другима умео да пребацује лењост. Када би се Зехоферове примедбе сажеле у једну тачку могло би се рећи: удаљеност од стварности. Мерц удаљен од стварности даје празна обећања, а онда верујући у њих другима дели лекције. Паралеле са стањем у Србији се поново намећу саме од себе.

Да и неки други функционери унутар ЦДУ размишљају о Мерцовој оставци може се закључити из понашања Хендрика Виста из Северне Рајне-Вестфалије. Вист који се сматра човеком блиским Ангели Меркел и њеном наслеђу недавно је путовао у државну посету Турској. Тамо се овај наследник Армина Лашета срео са Ердоганом и хвалио допринос турских гастарбајтера немачкој привреди. Реч је о похвалама које су претеране и историјски нетачне.

Немачка привредна обнова после рата није имала никакве везе са турским радницима који су почели да долазе тек 1961. године. Али, о чему је онда реч? Овде су могућа два тумачења која се међусобно не искључују. Прво каже да је Вист ишао у Анкару и хвалио турски допринос Немачкој како би за себе осигурао гласове Турака на изборима у својој покрајини који ће се одржати априла следеће године. Он је очигледно видео да је Левица у Берлину тријумфовала захваљујући гласовима муслимана.

Ако левичари могу да профитирају од турских гласова, зашто не би и његова странка, без обзира на то што је она барем по имену још увек хришћанска. То би значило само још даљи отклон демохришћана од њихових корена и покушај странке да се на власти одржи уз помоћ гласова страног становништва. Ако Немци неће да гласају за нас – заменићемо их. Неко би рекао да ни српској власти нису стране такве идеје. Други пак у томе виде покушај Виста да ступи на међународну сцену и да се препоручи за Мерцовог наследника.

Тако су се Мерц и његова странка наши стешњени и са све мање маневарског простора. Са једне стране је незадовољство народа и изборни неуспеси који се више не могу игнорисати, са друге нарушени односи у коалиционој влади, а са треће тензије у оквиру странке и све гласније критике које долазе изнутра. Тврдоглаво инсистирање да се одржи власт и да се остане на досадашњем курсу може само погоршати и овако тежак положај.

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.