Дарко Димитријевић: Косово није смело да буде цена Вучићевог опстанка

Док на друштвеним мрежама и улицама још увек траје еуфорија због изборне победе Студентске листе на парламентарним изборима у Србији и политичког пораза Александра Вучића, СНС-а, СПС-а и дела опозиције, за Србе на Косову тек почиње најважније питање: шта ће се заиста променити? И да ли ће се променити ишта?

Пад једне власти није аутоматски и пад система који је та власт годинама градила. Нарочито не на Косову, где је Београд успоставио политичку контролу над готово свим сегментима живота српске заједнице, од институција и запошљавања до дела медија и свакодневног преживљавања.

Ако нова власт у Србији жели да покаже да је заиста другачија, Косово не може да буде фуснота у њеном програму, нити још једна тема коју ће се сетити пред следеће изборе. Мора да буде једно од првих места на којем ће доказати да се држава може водити у интересу грађана, а не у интересу партијских руководстава.

Прво, убиство Оливера Ивановића мора коначно да добије одговоре које његова породица, пријатељи и јавност годинама чекају. Ко је организовао убиство? Ко су налогодавци? Ко је знао шта се спрема? Да ли је било пропуста, опструкција или заштите људи који су морали бити предмет истраге? Нико не сме бити унапред проглашен кривим, али нико не сме бити ни заштићен политичком функцијом, везама или партијском припадношћу.

Друго, време је да се испита порекло имовине функционера Српске листе и људи који су годинама управљали политичким животом Срба на Косову уз подршку Београда. Ако су појединци у време опште несигурности, исељавања и економског пропадања стицали значајну имовину, јавност има право да пита како су је стекли. Потребне су независне финансијске истраге, провера сукоба интереса и процесуирање сваког за кога се утврди да је прекршио закон.

Није довољно да се промени име странке, замене директори или уклоне поједини људи са функција. Ако је систем функционисао тако што су лојалност партији и послушност центру моћи били важнији од интереса грађана, онда се мора променити сам систем.

Посебно питање је одговорност директора јавних институција који су годинама ћутали, чак и онда када су били свесни да се одлуке доносе на штету људи које су морали да заступају. Многи од њих нису смели ни да писну, јер су своје функције дуговали партијским структурама, а не поверењу грађана и професионалним резултатима. Ћутање је постало услов опстанка на положају, док су јавне институције у српском систему све више претваране у продужену руку страначких интереса.

Треће, Канцеларија за Косово и Метохију не сме остати недодирљива институција само зато што у свом називу има Косово и Метохију. Њена улога, начин трошења новца, избор кадрова и резултати морају бити предмет озбиљне, независне контроле. Трагичана је чињеница да је она служила пре свега за политичко дисциплиновање Срба и одржавање партијског утицаја, одговорни морају сносити последице.

Уместо Канцеларије, потребно је формирати нову, професионалну и транспарентну институцију за помоћ српском народу на Косову, али неће бити партијски сервис ниједне власти. Њена сврха мора бити да штити права људи, пружа правну, социјалну и економску помоћ, подржава образовање, здравство, културу и опстанак српских средина, као и да јавно и редовно полаже рачуне о сваком утрошеном динару.

Српском народу на Косову потребна је институција која ће му помагати, а не институција од које ће зазирати због уцена. Потребни су транспарентни конкурси, доступна правна и социјална помоћ, подршка локалним срединама и јавно доступни подаци о томе где одлази новац намењен Србима. Ако постојећи модел то не може да обезбеди, мора бити замењен другачијим, одговорнијим и професионалнијим системом.

Четврто, мора се отворити питање медијског система који је финансирањем и политичким утицајем годинама обликовао информативни простор на српском језику на Косову, хвалећи само власт без критике и простора за оне који власт критикују.

Хибридни портал Вучићеве власти Косово онлајн и други медији који су имали значајну институционалну или политичку подршку морају бити предмет јавне расправе о транспарентности финансирања, уређивачкој независности и односу према локалним редакцијама.

Није проблем у томе што постоји још један медиј. Проблем настаје када се јавни новац, медијски конкурси и политички утицај користе тако да се привилегују подобни, док локалне редакције које годинама извештавају из српских средина остају без стабилних услова за рад. Они су често једини који су присутни када се затвори школа, када породица остане без помоћи, када неко буде приведен или када се у неком селу појави проблем за који нико у великим центрима моћи не жели да чује.

Али, можда је најважније питање оно које се тиче самих Срба на Косову.

Како је могуће да су људи који су годинама осећали последице политичких одлука Београда на крају великом већином подржавали управо оне који су те одлуке доносили? Док је студентска листа, према прелиминарним подацима који су изнети током изборне ноћи, на Косову освојила мање од 20 одсто гласова, власт која је годинама управљала односима Београда и Срба на Косову задржала је снажну подршку.

То није разлог да се грађани вређају или проглашавају кривима. Напротив, то је разлог да се постави много озбиљније питање: у каквим околностима људи доносе политичке одлуке када им посао, плата, социјална помоћ или будућност породице зависе од система чији представници од њих очекују политичку лојалност?

Када директор институције истовремено постане политички ауторитет, када се запошљавање доживљава као награда за послушност, а другачије мишљење као ризик за егзистенцију, слобода избора не нестаје формално, али постаје много тежа у пракси.

Годинама је косовским Србима продавана прича о националним интересима, док су им се простор за самостално одлучивање и могућност да политички мисле другачије сужавали. Од њих се очекивала безусловна лојалност, а заузврат су добијали обећања, саопштења, конференције за медије и политичке пароле. У међувремену, многи су одлазили, институције су се празниле, а страх је постајао саставни део свакодневице.

Највећа политичка трагедија није само у томе што су људи поверовали обећањима. Трагедија је у томе што су многи доведени у положај да бирају између политичког достојанства и сопствене егзистенције. То је систем који не производи слободне грађане, већ зависне бираче.

Зато нова власт у Београду не сме да се задовољи променом имена на вратима канцеларија. Мора да раскине са праксом у којој се Косово користи као политички ресурс, а Срби који тамо живе као гласачка машина. Не сме да настави исту политику са новим људима, новим слоганима и другачијим саопштењима.

Ако је победа студентске листе заиста победа против страха и политичке самовоље, онда ће се њена вредност мерити и по томе да ли ће Срби на Косову коначно моћи да гласају, говоре, раде и живе без осећаја да за сваку одлуку морају да траже дозволу партијског центра.

И још нешто: не смеју се поновити грешке претходних власти које су Косово посматрале као тему за политичку трговину, а не као простор на којем живе људи. Срби на Косову нису ничија својина. Нису дужни да буду захвални за новац који им припада кроз законску и институционалну подршку. Нису дужни да ћуте зато што се неко представља као њихов заштитник.

Они имају право да питају где је новац, ко доноси одлуке, ко је одговоран за политичке поразе и ко је профитирао док је заједница слабила. Имају право да траже одговорност и да одбију да буду таоци било које странке.

Зато је прва обавеза нове власти да отвори све досијее који се могу законито отворити, провери све сумње које се могу доказати и обезбеди да институције раде у интересу грађана. Без селективне правде, без реваншизма и без недодирљивих.

Јер ако се после свега промени само власт у Београду, а на Косову остану исти механизми контроле, исти страх, иста политичка зависност и исти људи који грађане третирају као своју имовину, онда се није догодила суштинска промена.

Сви наводи изнешени у овом тексту су лични став аутора и не одражавају нужно ставове редакције. КоССев није аутор текста.