Анатолиј Шариј: ЈЕФТИНА, ОДВРАТНА ПРОПАГАНДА

Одгледао сам филм „Минотаур“ Андреја Звјагинцева.

Овде баш и не може одмах да се каже: „редитељ је срање, па је и филм срање“.

У ствари, Звјагинцев има дивне филмове – дубоке, смислене, квалитетне. Штавише, сматрам да људима и те како требају филмови које је Звјагинцев направио.

Али овај филм очигледно се издваја из списка његових досадашњих остварења.

Чуо сам да неки паметњаковићи кажу: ово је антиратни филм. Не, ово је пропагандистички спин, који уопште не личи на оно што је Звјагинцев раније радио.

Да, и раније је могло бити са претеривањима, али се све уклапало у уметнички контекст. А ово – ово је обична пропаганда.

Укратко, пријатељи, он је узео филм „Неверна“, онај са Ричардом Гиром, и пресликао га на стварност, дословце, тако што је за љубавника узео фотографа, а преварени муж га је такође нечим ударио по глави, можда не лоптом са вештачким снегом, али нечем сличним, можда фотоапаратом – нисам уочио.

Међутим, није у томе ствар. Ствар је у томе што овај филм изгледа тотално глупо.

Приказана је група људи које треба мобилисати. И ево, мобилишу их. А у суштини – то су самоубице, покупио их је војни одсек, па јасно је, више их нећемо видети живе. Све је веома тужно. Али.

У том тренутку се окрећем према Олги и кажем:

„Па ови бар имају велику, стварно велику плату и ротацију, а наши уопште ништа. Ови које су покупили на самом почетку, они ће као војници још 20 година седети на фронту.“

Наравно, ту су гротескни ликови свештеника, па гротескни лик оног који наступа пред војницима и прича им да ће сад ратовати против хомосексуализма, и сличне бесмислице.

Сви су такви, знате, примитивни. Сви су глупи. Покорни. Уплашени. Једноћелијски.

И све то на фону апсолутно пренаглашених пејзажа и ужасних ентеријера. Питам се: где су нашли такав град са таквим збрканим кућама, ужасним ентеријерима, кошмарним улицама и уопште – у чистом виду депресије из мог детињства?

Ах, па то је главни град европске Летоније!

Звјагинцев, наравно, не знајући како да се извуче, каже: „Ја сам то посебно снимао, да буде нејасно, а да личи на Русију“.

Па то је Летонија, дођавола. Мислим да чак и у Русији овако нешто треба дуго тражити. Рига, бре! Европа, момци!

Углавном, филм почиње тако што четири минута траје набрајање продукцијских кућа и разних фондова који су радили овај филм.

Звјагинцева можемо разумети: ко наручује музику, тај и игра. Али ово је заиста пропагандистичко смеће. Пропаганда је одвратна без обзира на то ко је наручује и на чију воденицу улива воду.

(Телеграм канал А. Шарија; превео Ж. Никчевић)