Александар Вујовић: Рингишпил колонијалне демократије (1)
Студентски протест у Београду одржан 15. марта 2025. (Фото: depositphotos)
Када би ме у претходном периоду понеко – ко зна да сам се на постдипломским студијама бавио датом темом – упитао за оцену да ли је ово што се у Србији дешава од пада надстрешнице обојена револуција, одговорио бих му са: „Обојена јесте, али револуција није“. Ова формула је најлакши начин да се укратко сублимира закључак који настаје кад се укрсте теорија о датој теми и специфична ситуација коју имамо у нашој земљи.
Другим речима, утицај страних актера у поменутим дешавањима је присутан и видљив, али њихов циљ ни у једном тренутку није био смена режима, већ дестабилизација државе зарад повећања кооперативности политичких актера према спољним чиниоцима. У политиколошкој терминологији таква ситуација се не назива обојеном револуцијом, већ стратегијом контролисаног хаоса.
Оно што протестима у Србији недостаје да бисмо их могли сврстати у школски пример обојене револуције јесте управо политичка подршка спољних актера. Стручна литература – домаћа и страна – до данас није забележила обојену револуцију коју није пратила снажна, отворена и недвосмислена дипломатска подршка западних земаља опозиционим снагама у таргетираној земљи. Подршка коју – поред претњи и осуда – често прате и персоналне санкције ка кључним личностима режима.
У Србији није било ни трага свему томе, напротив: шефица ЕК Урсула фон дер Лајен и други западни званичници јавно су се, док су трајали протести, састајали са Александром Вучићем, пружајући му на тај начин индиректну подршку или, у најмању руку, посредни легитимитет. Присталице теорије о обојеној револуцији на ово одговарају тезом да у западним престоницама знају да нису популарни, па због тога скривају своју подршку студентском покрету. Остаје дилема зашто такву подршку нису скривали приликом протеста у Белорусији или Републици Српској – да не говоримо о арапским земљама – премда ни у тамошњој јавности нису претерано популарни.
Дуготрајан процес
Иако оно што се у Србији дешавало у претходних две године одиста у много чему методолошки подсећа на технике обојених револуција, у суштинском смислу се ради о превасходно унутрашњем политичком процесу у којем један дотрајали режим покушава да одржи власт у судару са врло агилним и атипичним студентским покретом који има отворену подршку не само (про)западних медија, невладиних организација и њихових кадрова специјализованих за технике „грађанске непослушности”, већ и кадрова етаблираних у домаћим институцијама, а готово извесно и неких делова западног и регионалног обавештајног естаблишмента.
Таква ситуација није просто производ некаквог хокус-покус социјалног експеримента масовног испирања мозга који се догодио преко ноћи, као што нам упорно објашњавају режимске апологете, већ је у питању много дуготрајнији, па и спонтанији процес. У вишепартијским системима, питање успеха или неуспеха масовних протестних покрета усмерених на обарање власти не зависи само од типа и количине спољне подршке, већ га у пресудној мери одређује начин на који се управља политичким животом државе, као и стабилност и идеолошка хомогеност њеног институционалног апарата. Чињеница да је студентски покрет оборио чак две владе и у једном тренутку довео државу у стање озбиљне друштвене и институционалне парализе сведочи да политички поредак који је у протеклих 14 година изградила Српска напредна странка није био заснован на стабилној основи.
Тежња да се изборна борба за свако село претвори у Стаљинград, где се на путу до победе не бирају средства – од црних џипова до помало заборављених врањских Мађара – ствара ситуацију у којој опозиционо оријентисани грађани осећају да њихов глас нико не чује, док око себе виде да њихове ставове дели далеко већи број људи него што то приказује састав локалних представничких тела или Народне скупштине. Тим људима протест постаје једини начин да неко на њих и њихове примедбе уопште обрати пажњу.
Ако огроман број људи константно тражи разлог да политичке процесе пренесе на улицу – користећи за повод било какав догађај, чак и масакр у основној школи за који власт није крива – онда то није случајност, већ поуздан весник да је земља претворена у претис лонац без вентила, а такво стање не може бити каузално редуковано искључиво на деловање спољног фактора. Нити чињеница да полазници курсева о „грађанској непослушности” и њихови спољни финансијери ову ситуацију користе да политички процес артикулишу у правцу остварења својих интереса сме да аболира од одговорности представнике власти, који су најодговорнији за њено стварање.
Неки су склони да дешавања у Србији припишу и бунџијском карактеру српског народа, чија модерна историјска свест је добрим делом обликована устаничким традицијама, односно оним што је Леополд фон Ранке 1829. године назвао „Српском револуцијом”. Али Срби и њихове устаничке традиције живе и у Републици Српској, а сигурно ни тамошњем народу није пријатно да гледа истог човека на власти већ 20 година.
Додатно, ни тамошњој владајућој странци не фали ни корупције, ни бахатих кадрова, поготово на локалном нивоу. На све то, потпуно је јасно да странка која Републиком Српском влада већ 20 година и њен председник Милорад Додик изузетно иритирају оне центре моћи за које се тврди да стоје иза обојене револуције у Београду. Па зашто онда у Републици Српској не избијају масовни протести сваке године нити се масовно доводи у питање легитимитет владајуће партије?
Иако су све аналогије у одређеној мери депласиране – у супротном не би биле аналогије – тешко је не приметити да контраст у политичкој пракси двојице дугогодишњих лидера у Србији и Републици Српској не може бити оштрији. Док је Вучић спреман да потроши милионе евра и мобилише комплетан страначки и парадржавни апарат због избора у Кули, да случајно не изгуби једну од 10 локалних самоуправа у којима је тога дана одржано гласање, Додик без проблема допушта да његова странка изгуби контролу над два највећа града, Бијељином и Бањалуком, свестан да такви успеси опозиције уносе преко потребну дозу стабилности и поверења грађана у изборни и политички систем, а тиме и у легитимитет његове власти.
Обрнуто огледало
Са пркосним карактером и политичким ставом који се своди на отворено бацање рукавице у лице перципираним непријатељима, Додик као у неком обрнутом огледалу показује и другу кључну ману Вучићевог типа владавине која је директно утицала на то да студентски протести добију масовни и системски карактер – жеља да се по сваку цену избегне сукоб са кадровима и структурама које представљају полуге западног утицаја.
Јасно је да мудра политика власти у Србији тешко да подразумева отворен, фронтални сукоб са Западом, који још увек има довољно моћи да нам загорча живот. Али зар смо неодговорни примедбодавци из фотеље ако упитамо због чега се кадровима невладиних организација и бившег режима препуштају места од утицаја у државном апарату?
Да су невладине организације и амбасаде кадрирале по институцијама – пре свега полицији и тужилаштву – Републике Српске, тешко да би њено руководство 2018. године успело да изађе на крај са масовним протестима поводом смрти Давида Драгичевића, који су несумњиво имали одлике обојене револуције у покушају, након које се друштво у врло кратком року вратило нормалном режиму функционисања.
Додик можда нема најсавременије саветнике за политички маркетинг, нити у малом прсту држи технике истраживања јавног мњења као Вучић, али му се готово никада не дешава да од дрвећа изгуби шуму из вида, односно да поверује да ће ситним диловима са трећеразредним политичким крупијеима успети да превари казино. Јер искусном државнику није потребан било какав саветник да му скреће пажњу како држава не може функционисати уколико је њена кадровска политика лишена било каквог идеолошког принципа. А тамо где не постоје ни принцип ни идеологија – и где се кадрови невладиних организација рутински постављају на највише државне функције – ту пре или касније престаје да постоји и држава. Можда баш после неке трагедије.
Улично насиље
Вучић је од првог дана добро знао да би суверена кадровска политика у Србији подразумевала темељну демонтажу петооктобарског колонијалног апарата – што би Запад доживео као стављање прста у око. Процењујући да би такав потез био сувише ризичан, одлучио се за покушај корумпирања и кооптирања кадрова невладиних организација и бившег режима у своје редове. Резултат је систем владавине који данас више контролише Вучића, него што он контролише њега, што је током протекле две године избило пред очи целокупне јавности, укључујући и присталице власти, у почетку крајње резигниране оваквом ситуацијом.
Тако је немогућношћу – или невољношћу – кључног носиоца политичке моћи да се у пуној мери ослони на институције државе – напуњене кадровима које и он сам доживљава као нелојалне – створен образац владавине који се своди на својеврсни покушај успостављања система ванинституционалне репресије, у којем људи са сумњивим биографијама добијају слободу да заводе ред на улицама, што нарочито долази до изражаја у друштвено-политичким кризама.
Испоставило се, међутим, да такве методе владања имају своју цену, што видимо и по чињеници да су у протеклих 10 година у Србији два од три протестна покрета која су попримила масовни карактер иницијално покренута због уличног насиља присталица власти: Покрет „1 од 5 милиона“ настао је након што је у акту уличног насиља разбијена глава опозиционом политичару, а прва факултетска блокада крајем 2024. године покренута је након напада на студенткињу београдског Факултета драмских уметности.
Задатак државе није да на улично насиље одговара истом мером
Тако је систем ванинституционалне репресије постао кључни покретачки мотив актуелне побуне, за коју се из власти с правом тврди да нема превасходно економски карактер, али се занемарује чињеница да човек није само економско, већ и друштвено биће.
Присталице власти на ово одговарају да се и опозициони активисти служе насиљем, што је бизаран аргумент, јер задатак државе није да на улично насиље одговара истом мером, већ да омогући да институције попут полиције и тужилаштва свако кршење закона третирају на исти начин, без обзира на политичко опредељење починиоца. А ако институције ни након 14 година готово неограничене парламентарне власти једне странке и даље нису под контролом државе већ, како нам саопштава сама власт, спољних центара који подржавају студенте, зар то не отвара питање политичке одговорности за такво стање?
Питање идеолошке хомогености институција је нарочито важно данас, док улазимо у циљну равнину изборне кампање, у којој обе стране најављују да она друга неће признати евентуални изборни пораз. Премда је тешко замислити да се након ових избора понови сценарио отказивања послушности институција изабраним представницима власти, утисак је да би неизвестан исход избора и евентуално оклевање западних адреса да признају његове резултате представљало најјачи институционални тест са којим се наша држава суочила у претходних четврт века.
Дух побуне
Вучић је више пута доказао да га у политичком смислу не треба потцењивати или прерано отписивати, али чак и ако након предстојећих избора његова странка обезбеди комотну парламентарну већину, дух побуне тешко да ће бити трајно враћен у боцу из које је изашао давно пре пада надстрешнице. Чекаће се нови повод за протесте, који ће пре или касније доћи.
Прошло је чак 11 година од када смо на Новом Стандарду први пут описали механизам деловања глобалистичке мреже у Србији. Велико је питање да ли је у овом тренутку за актуелни режим уопште могуће да нагло повуче ручну кочницу и заузме другачији курс, који би подразумевао вишак компромисности у приступу ка политичким противницима и опозицоно настројеним грађанима, а мањак ка деловима државног апарата чија лојалност није домаћег порекла.
Прогнозирање у друштвеним наукама је незахвалан посао, поготово у хаотичним епохама попут ове у којој живимо, где на средњи рок ништа није сигурно, па ни одсуство трећег светског рата, а камоли развој српске политичке ситуације. Но, под условом да макро-услови остану слични, и полазећи од претпоставке да Вучић неће показати храброст да изврши темељан заокрет у начину вођења државе, његова власт у евентуалном трећем премијерском мандату ће остати изразито политички рањива, без обзира на однос снага у Скупштини.
У настојању да избегне отворену конфронтацију са Западом у којој се нашао Милошевић, Вучић ће наставити да попушта пред притисцима који се односе на наше виталне државне интересе, што ће бити све теже прикривати медијским димним завесама. То ће додатно појачавати фрустрације национално опредељених бирача (довољно фрустрираних бродоломом државне политике на косовском питању), који ће у све већој мери бити спремни да подрже било кога не би ли му видели леђа.
Увидевши ту рањивост, западњаци ће наставити да траже нове политичке фаворите на српском политичком хоризонту, који неће изазивати толико трења у спровођењу њихове агенде. На крају ће се пре или касније појавити неки српски Петар Мађар, патриотски кандидат по мери Брисела, и тада ће контура обојене револуције добити свој завршни, недостајући акорд, а Србија недуго потом новог колонијалног намесника чији ће задатак бити да боље симулира демократију од свог претходника.
***
То нас доводи до питања како би у пракси могао изгледати демократски процес у нашој земљи једном кад напредњачком режиму дође крај и кад се стандарди понашања у јавном и политичком животу бар мало подигну са врло ниских грана на којима се налазе већ 14 година. Хоће ли први постнапредњачки режим успоставити тако високе стандарде демократије који би омогућили његову лаку смењивост уколико буде повлачио непопуларне потезе?
Треба имати на уму да је Србија од увођења вишестраначја 1990. године имала само три политичка режима (Милошевићев, ДОС-ов у свим инкарнацијама и Вучићев), и да је сваки од њих трајао дуже од једне деценије и у много чему оставио земљу неповратно промењеном. Само ова чињеница је довољна да нас опомене како су национални улози у таквим преломним моментима сувише високи да бисмо их олако сводили на магловите фразе о демократији и успостављању принципа смењивости власти.
Други део једначине је то што суштина проблема – дефицит истинске демократије – превазилази границе Србије, пратећи тактове епохе у којој живимо. Ако је демократија замишљена као поштена утакмица на тржишту политичких идеја, онда се тим именом не може без ироније називати политички систем савремене Европе, чији је централни императив да се не повреде интереси бриселских близанаца (НАТО и ЕУ). Па ако демократско гласање угрожава те интересе – као што се десило у Румунији – тим горе по демократију, јер избори просто бивају поништени.
Одговарајући на питање о потенцијалној победи АфД-а на парламентарним изборима у Немачкој, комесар Европске комисије Тјери Бретон је изјавио да ЕУ има механизме да и у тој земљи поништи изборе по румунском моделу. Ако се тако односе према Немачкој, не треба много маштовитости да би се разумело како у тим круговима гледају на Србију, односно на неприкосновеност демократски изражене воље српског народа.
Но чак и ако занемаримо ове драстичне примере отвореног поништавања изборне воље – јер савремени западни колонијализам не воли да буде видљив за свако око, па се оваквим методама не прибегава често – треба бити свестан да се фина подешавања, уз помоћ којих се врши тиха контрола политичког живота земаља на периферији колонијалног система, усавршавају деценијама.
Ово никако не значи да треба ширити дефетизам како у политичком животу наше земље ништа не зависи од воље српског народа. Напротив, политички писмен електорат је можда и највећа препрека свим врстама спољних мешетара. Али није згорег повремено „одзумирати“ слику Србије, па са хипотетичке дистанце од неколико деценија сагледати светско-историјски тренутак у којем се тренутно налази наша земља јер се, речју Милорада Екмечића, „у том лонцу кува и наша чорба”.
Дакле, ако је јасно да Европа данас напушта сваку илузију демократије, отворено се спремајући за рат са Русијом, зар неко заиста мисли да ће Србима у том тренутку бити дозвољено да доведу на власт било кога ко се неће у сваком важном питању беспоговорно саглашавати са налозима Брисела? Пошто знамо да су ти налози најчешће директно супротстављени нашим националним интересима, а тиме и вољи већине бирачког тела, истинска демократија у нашој земљи данас једноставно није могућа, и то није ствар Вучића или било ког другог потенцијалног лидера, већ структуре политичког система као директне последице односа наше земље и Европске уније.
Тај однос подразумева да кроз процес евроинтеграција и отварања поглавља ви заправо добровољно притежете неоколонијалну омчу око сопственог врата. Па кад реформишете законодавство, медије, судство, безбедносни апарат, просвету и културу у складу са ЕУ стандардима, и кад кардовима који су годинама пажљиво узгајани у лабораторијама невладиних организација напуните све институције – онда вам само преостаје да на изборима бирате глумце који ће симулирати демократију.
Политички писмен електорат је можда и највећа препрека свим врстама спољних мешетара
А пошто је скидање Србије са европског пута у овом тренутку незамисливо – јер тај пут није добровољан већ принудан, а актуелни режим није извршио непходну институционално-кадровску припрему да би се о њему уопште размишљало – то значи да ће нова власт, кад год дошла, наследити земљу у статусу меке окупације. Због тога је важно да трезвено и рационално сагледамо шта нас може сачекати после напредњачке ере, која можда неће бити окончана на парламентарним изборима у октобру, али за коју је јасно да је одавно прошла свој политички зенит.
У супротном, ако наше наде буду пробијале плафон сваки пут кад колонизатор изврши ротацију владајућих елита, онда ће и разочарења која ће следити бити већа, све док се једног дана не претопе у стање тоталне апатије и безвољности. Након тога више никаква побуна неће бити могућа, јер посрнуће вољног момента води ка ситуацији у којој све приче о отпору престају, а остаје само историјска инерција народа који се исписао из историје и пре свог биолошког нестанка.
Зато је важно да разумемо шири контекст политичке ере у којој живимо, како бисмо могли да антиципирамо реалне исходе евентуалне смене актуелног режима, и да се за њих припремимо, прво психолошки, а онда потенцијално и организационо или политички, у складу са капацитетима који нам објективно стоје на располагању.
С тим у вези, правећи упоредну анализу политичких исхода у државама на периферији Европске уније где су у протеклој деценији – након масовних грађанских протеста – смењивани режими засновани на власти једног човека и једне странке, издвојили смо три потенцијална магистрална исхода која ћемо таксативно навести и образложити.
Случај бр. 1: Црна Гора
Један од та три исхода је условно оптимистичан. То је црногорски сценарио. Демонтажа ДПС-а је школски пример контролисане ротације власти, одобрене у тренутку кад је на Западу донета процена да је дугогодишњи режим почео да прави више репутационе штете него политичке користи, да му је истекао рок трајања и да би га вредело заменити неким свежијим кадровима. Кадровима који ће, подразумева се, у кључним поставкама наставити да воде исту политику.
Као фактор исмевања црногорског суверенитета послужио је ултимативни захтев западних амбасада да једном човеку, Дритану Абазовићу – који је на судбоносним изборима у августу 2020. године освојио свега 5,54 одсто гласова – припадне место „потпредседника владе задуженог за националну безбедност”, што је био еуфемизам за потпуну кадровску контролу над целокупним безбедносним сектором који укључује војску, полицију и службе безбедности. Да поруга демократији буде потпуна, мање од годину и по дана након преузимања те функције, Абазовић је, без нових избора – дакле са свега 20-ак хиљада гласова политичког капитала – заменио Кривокапића на месту председника владе.
Оваква пракса није ништа претерано ново нити необично у политичкој историји балканских амбасадократија. У приватном писму Војиславу Коштуници, постхумно објављеном у књизи Ја. И нико мој, Александар Тијанић до детаља описује како Зоран Ђинђић са само 12 одсто подршке у бирачком телу влада целом земљом, упркос томе што народ масовно подржава Коштуницу:
Поверење милиона људи на трагу је да буде проневерено у корист Ђинђића. Дотични тако постаје највећи екстрапрофитер у земљи. Са свега 12 процената гласова осваја 95 одсто власти. Нема од тебе дарежљивијег Деда Мраза, Војиславе! (…) Одакле извире страх од владања код тебе и твоје странке? (…) Зар је то твоја мисија: да позајмиш лик и будеш постер антимилошевићевског покрета, али на одређено време? (…) Чудно је да ти, са снагом Ђердапа, пристајеш да светли само једна крушкаста лампица са новогодишње јелке.
Свеједно је дакле да ли се ради о Црној Гори или Србији, у жалосним колонијалним приликама балканских држава подршка неколицине амбасада је јачи извор легитимитета од изборног резултата.
Но и поред чињенице да је дуготрајна демонтажа власти ДПС-а извођена у контролисаним условима, пажљиво надгледаним од стране оних који чине истинску власт у овој држави, јако је мало грађана који су се покајали због тога што су у августу 2020. гласали за окончање вишедеценијске владавине Ђукановићевог режима. Утисак је да су сви бирачи добили бар део онога чему су се надали: српски гласачи, који су превасходно били вођени идентитетским мотивима, добили су престанак прогона СПЦ, умањење дискриминације при запошљавању и престанак агресивне антисрпске реторике са највиших државних функција (одакле им се не тако давно претило етничким чишћењем).
Грађански оријентисани бирачи су добили опипљиве резултате у борби против коруптивних кадрова старог режима, лабављење спреге извршне власти са организованим криминалом, па и чињеницу да су средства за пријем Црне Горе ушла у наредни буџетски оквир Европске комисије, што сведочи да ни чланство ове државе у Европској унији у догледној будућности више није незамисливо.
У жалосним колонијалним приликама балканских држава, подршка амбасада је јачи извор легитимитета од изборног резултата
И премда су питања двојног писма или држављанства, повлачења признања косовске државности или хапшења Мила Ђукановића остала политичке табу-теме – чисто како би се потврдило постојање оквира дозвољеног кретања у колонијалним условима које нова власт никада није ни покушала да доведе у питање – данас је тешко не закључити да је Црна Гора барем мало боље место за живот него што је била. И да су масовни протести овој земљи, за разлику од многих сличних примера у другим државама, донели помак унапред.
У том смислу, црногорски сценарио је најбоље чему се могу надати грађани којима је национални интерес на срцу у случају да напредњачки режим буде оборен од стране било ког политичког покрета који ће имати логистичку, кадровску и медијску подршку делова колонијалног апарата какву је у протекле две године имао студентски покрет.
Што се тиче (мало)грађанског дела те политичке конструкције, он ће се задовољити властодршцима који симулирају личну скромност тиме што јавним превозом одлазе на посао, где пред камерама нашироко причају о европским стандардима, борби против корупције, пројектима озелењавања градских површина, квалитету ваздуха и осталим политички неосетљивим темама.
Но ако би десило да овај исход не би подразумевао и драстично погоршање курса у домену националних, идентитетских и спољнополитичких питања, уз подразумевано побољшање демократских стандарда у јавном животу и повратак политичког општења у нормалне токове, онда се овај сценарио тешко може назвати непожељним.
Нажалост – с обзиром да се у стратешком смислу Србија на Западу доживљава као незавршен посао – тешко се може назвати и вероватним.
Случај бр. 2: Македонија
Прошло је пуних девет година откад је у Северној Македонији формирана прва влада Зорана Заева. Он је на челу ове државе сменио дугогодишњег премијера Николу Груевског након вишемесечних протеста чији организатори су свом покрету наденули име „Шарена револуција” због тога што су државне институције гађали балонима напуњеним фарбом разних боја.
Иако би посматрач из Србије могао закључити да се ништа у политици ове земље није променило након смене режима Николе Груевског, детаљнији поглед показује другачију слику. У последњих неколико година своје владавине Груевски је почео да показује ситне знаке сувереног размишљања. Након кримске кризе одбио је да уведе санкције Русији, а потом и да се повуче из пројекта изградње Јужног (касније Турског) тока. Осим тога, није пристајао да промени уставно име земље – као услов за пријем у НАТО који је блокирала Грчка.
И овако минимални трагови суверености у политици човека који је годинама био предводник евроатлантског курса своје земље били су довољни да западне престонице његово понашање доживе као недопустиву дрскост. Убрзо је стигао и одговор: опозиционим политичарима су достављене хиљаде прислушкиваних разговора Груевског и чланова његове владе, који су потом објављивани у серијама, што су опозиционе странке и невладине организације искористили као повод за организацију протеста костимираних у спонтани народни бунт.
Но македонски премијер, на изненађење многих, није устукнуо. Напротив, прешао је у жестоку контра-офанзиву и ушао у отворени рат са НВО сектором финансираним из иностранства, покренувши кампању која је брзо добила назив „десорошизација”. Овај пројекат није имао само медијску тежину, већ и конкретне последице: ВМРО-ДПМНЕ је покренуо талас ванредних финансијских инспекција, у које су биле укључене Управа за јавне приходе, МУП и Финансијска полиција, с циљем да се преиспита пословање организација повезаних са Фондацијом за отворено друштво. Груевски је чак и најављивао закон о проглашавању невладиних организација које се финансирају из иностранства страним агентима, по узору на сличне законе у САД, Русији и Израелу.
Треба ли напомињати да ова врста побуне никада није опроштена ни Николи Груевском, ни македонској држави? Након што се притисак амбасада, НВО сектора и демонстраната испоставио као прејак, и уверен у подршку коју има у народу, Груевски је Пржинским споразумом пристао на успостављање техничке владе која ће у року од 100 дана да припреми услове за изборе.
На крају је на тим изборима заиста и победио, али опет се, као и у црногорском случају, испоставило да се легитимитет не стиче на изборима, већ у одговарајућим амбасадама. Снажни притисак западних дипломата на дојучерашњег коалиционог партнера странке Николе Груевског, албанску партију ДУИ, лишио је доминантну партију могућности да поново формира скупштинску већину.
Убрзо се нашао у политичком егзилу у Мађарској јер је нова власт против њега и његових кључних људи подигла оптужнице. Оптужница против Груевског је смехотресна – оптужен је због процедуралних грешака приликом куповине службеног аутомобила. Нова власт је сасвим сигурно могла да креира и смисленију оптужницу против човека који је владао земљом 10 година. Али једнако као што је Мадуро пред америчким судом оптужен због тога што су чланови његовог обезбеђења поседовали оружје, и оптужница против Груевског је циљано направљена да буде што апсурднија, са циљем да се свим потенцијално непослушним лидерима пошаље порука да се неуспешна побуна не прашта. (Овај случај је готово сигурно хипертрофирао Вучићев страх од уласка у сукоб са невладиним сектором).
Идентитетско питање
Тешко је описати колико је Македонцима питање имена земље било важно у идентитетском смислу. Настали као класична синтетичка нација у комунистичкој етно-лабораторији, Македонци су свој идентитет накнадно градили на историјски апсурдној вези са античким Македонцима.
Па ипак, они су право на тај и такав идентитет своје националне државе храбро бранили сопственим животима у сукобима против албанске гериле са НАТО залеђином, налик косовској ОВК. Охридски споразум којим је тај сукоб окончан повећао је права Албанаца у овој држави, али увођење другог службеног језика или делегирање премијера из албанских странака биле су црвене линије које Македонци нису желели да пређу.
И тако је било све до 2016. године, када су грађани – превасходно македонске националности – уз помоћ невладиних организација и опозиционих странака покренули масовне протесте под паролама борбе против корупције и злоупотребе институција. Убрзо је на власт у овој земљи дошао Зоран Заев, политичар који се, уочи избора, са руком на срцу заклињао: „Док дишем македонски ваздух, нећу дозволити промену уставног имена земље.“ Готово тачно годину дана након што је оформио прву владу, Заев је по свој прилици закључио да ваздух који дише више није македонски, па је потписао споразум који мења назив земље и тиме руши њен идентитетски темељ.
Потом је кључне државне институције – на крају и саму владу – предао албанским странкама на управљање, а и овога пута, слично као у случају Црне Горе и Дритана Абазовића, ту улогу је одиграо етнички Албанац. Талат Џафери – албански ратни командант који је командовао сепаратистима током вишемесечних сукоба 2001. године, да би потом био ослобођен у амнестији коју су испосредовали САД, ЕУ и НАТО – прво је постао председник Собрања, а на крају 2024. године и премијер, наравно без избора, баш као његов етнички сународник из Црне Горе. Да додатно понизи своје ратне противнике, на столу у кабинету у ком је обављао функцију држао је албанску заставу, као израз лојалности својој нацији, односно идеји Велике Албаније.
Ни ту није био крај понижењима која су Македонци доживели под новим премијером. Заевљев СДСМ је 2018. обезбедио усвајање Закона о употреби језика који дефакто изједначава права албанског језика са македонским, дозвољавајући његову примену у институцијама, парламенту, комуникацији са државом, документима и слично. И премда је готово сваки Македонац овај закон видео као корак ка претварању њихове земље у двонационалну државу, Зорана Заева то није много тангирало: једноставно га је представио као важан корак на путу ка Европској унији, а противнике оптужио да су присталице бившег режима.
Можда „Шарена револуција” и изборни бој против старог режима нису усрећили македонске националисте, али шта је са онима који су гласали против Груевског јер нису могли да поднесу корупцију његовог режима? И њих је дочекао хладан туш: државна тужитељка која је постављена на чело Специјалног тужилаштва да би процесуирала кадрове бившег режима (тужилаштва су након револуција увек под специјалном контролом) на крају је, након што је подигла оптужнице против свих кључних људи старог режима, и сама завршила у затвору због „афере рекет“, у којој је учествовала скупа са естрадним уметником Бојаном Јовановским, снимљеним и ухапшеним са торбама пуним новца.
Тако је специјална тужитељка за борбу против корупције завршила на специјалној вишегодишњој робији због корупције, поставши симбол најглупље трговине у краткој историји македонског народа, који је жртвовао идентитет и национални карактер државе, а заузврат није добио баш ништа осим важне историјске лекције. Македонци су ту лекцију савладали релативно брзо, али ипак прекасно: Заевљев СДСМ је дословно прегажен на изборима 2024. године, освојивши три пута мање мандата од ВМРО-ДПМНЕ превођеног Христијаном Мицкоским, чиме је стари режим доживео велики повратак на сцену под новим лидером.
Македонци су лекцију савладали релативно брзо, али ипак прекасно
Да ли је овај режим успео да се освети Заеву, да поништи његове законе и споразуме – као што је Мицкоски обећавао уочи избора – или да га евентуално оптужи за издају? Да ли је можда успео да га приведе на основу неке друге оптужнице, налик оној расписаној за Груевским због службеног аутомобила? А, не. Као што Мило Ђукановић седи у Подгорици са својим милионима, слободан као голуб, док нова власт не сме ни да га пипне, тако и Заев седи на слободи у Дубаију, далеко од суморне македонске реалности, пушећи томпусе док му на уво, за рођендан, пева Харис Џиновић.
А како је прошла Радмила Шекеринска, Заевљева десна рука у операцији уништавања Македоније, бивша лидерка владајуће СДСМ, министарка одбране и прва потпредседница владе? Аванзовала је ни мање ни више него на позицију заменице генералног секретара НАТО-а! Ако је на примеру Груевског показано да се побуна кажњава из принципијелних разлога, за пример другима, случај Радмиле Шекеринске и Зорана Заева показује да се из истих разлога издаја награђује.
И зато ће Мило Ђукановић, Зоран Заев и Радмила Шекеринска по свој прилици до краја живота живети на слободи, уживајући у плодовима издаје, док је Груевски завршио понижен, у гепеку аутомобила на путу ка Мађарској. Баш као што су они који су обећавали „владавину права“ након Петог октобра урадили бившем председнику кад су га уличарски киднаповали и потом га – у својеврсном ритуалу кажњавања и понижења – изручили страном суду, и то на Видовдан, да порука буде савршено јасна свима.
Које су дакле лекције за Србију из македонског сценарија?
1) Да не треба исмевати тезу да „може бити и горе”, нити од ње правити лозинку за препознавање скривених бранилаца режима, јер нас не само наша савремена историја, већ и примери из околних држава, опомињу да се реалност након масовних политичких заноса врло често развије баш у том правцу;
2) Да политика која нама изгледа као јасна стратешка опредељеност ка сервисирању интереса колонизатора, у колонијалној оптици може деловати као недовољна кооперативност, и да та два закључка нису међусобно искључива;
3) Да политичке црвене линије које нам се данас чине неупитним – било да је реч о територијалном интегритету, спољној политици или чак односу државе према сопственој историји, идентитету и саморазумевању – уопште нису неупитне;
4) Да окупирани народи немају механизам да произведу било какав страх политичара од последица издаје, а да стране адресе итекако имају начина да произведу страх од последица непослушности, као и да чин издаје награде;
5) И да, као што се поткошуља облачи пре капута, императив очувања државе и њеног историјског смисла долази пре интереса борбе за демократске и грађанске идеале.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда
Насловна фотографија: depositphotos
Извор: Нови Стандард
