ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: Трептај неизрецивог

Читам утиске са величанствених литија широм Црне Горе: препорођени људи покушавају да објасне чудо Божије које читавом душом и срцем осјећају, а разум не налази прави одговор. Шта их је – до јуче депримиране, усамљене, испрепадане – тако сабрало у свјетлости и радости? Јесу ли то заиста они исти градови, оне исте сиве улице? У чему је тајна? Одакле долази та животворна љепота сусрета, та мирна снага народа, достојанствена и непобједива?

Читам стотине, хиљаде потресних свједочанстава, па се присјетих још једног. Записано је поодавно, као лирска пјесма. Сад видим: и као позив. Као упутство како да се припремимо и преображени закорачимо у крсни ход. Ево тих стихова:

Љубав си, Човјече, и све је у томе! И тиме си Откровење Божанске тајне!

И тиме си Живот, даваоц Живота, Сјеме Живота, бесмртно биће.

Индивидуа је носилац Смрти; само Живот у Заједници преображава индивидуу у личност,

омогућује јој прелаз из смрти у Живот вјечни.

А то јесте Црква. Волимо се. Љубав смо. Јер – Бог је Љубав.

У потпису стоји: митрополит Амфилохије, 31. марта 2000. године.

Како су безбројна дјеца литије стигла да прочитају ову поруку, којим путем се љубав из стихова прелила у њихова срца, не питајте књижевног критичара. Ја само кажем: радуј се, преосвећени владико! Радуј се, поезијо! Радуј се и ти, на правди Бога утамничени пјесниче Милане Кнежевићу!