ЗАВЕШТАЊА

КО ЈЕ БИО МАРКО С. МАРКОВИЋ?

У издању „Катене Мунди“ управо је изашла књига „Глобализација и православље“, великог српског мислиоца из дијаспоре, Марка С. Марковића ( рођен 1924. године у Београду, умро 2012. у Орлеану). Овај политиколог, историчар, теолог, философ докторирао је на Сорбони, са темом о философији неједнакости Николаја Берђајева. Био је учесник рата, припадник Југословенске војске у отаџбини, у чијим је јединицама био подсекретар Верско-идеолошког одсека, на чијем челу се налазио Свештеномученик Јован Рапајић. Архива и библиотека Марка С. Марковића налазе се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

У првом поглављу књиге „Глобализација и православље“, „Маркова вера“, дата су два огледа о вери у васкрсење као суштини хришћанства и теизму као основи морала. Из хришћански утемељених ставова проистицала је Марковићева радикална критика марксизма као христофобног утопизма, која се заснивала на демистификацији Марксове личности и дела, али и на персоналистичким увидима руске религиозне философије („Антихрист и марксизам“).

Последице примене марксизма виделе су се у Русији, која је пала под ударима бољшевичког насиља, чему су посвећени огледи у поглављу „Између Русије и Совјетије“.

Страдална судбина српског народа била је стална тема Марковићевог мишљења и списатељског сведочења. У поглављу „Јаук и гробље је народ мој“ (стих Црњанског) дати су огледи и записи о погибији краља Александра Карађорђевића, Србима као најнесрећнијем народу на свету, ћутању Ватикана о злочинима у НДХ.

„Запад и Срби“, тема од које Марковић није одступао, доноси Марковићеве увиде у српске илузије које су се разбиле о хриди француске и западноевропске политике. Из свега се види да је коначни бенефицијар српског страдања америчка Империја. Сад је то свима јасно, али је требало сагледати истину пре више од три деценије. Марко С. Марковић је то умео.

Наравно, витез српске идеје из Орлеана целог живота се бавио и нашом косовском тематиком, што се види из записа у одељку „Косовско питање и српски одговор“.

У поглављу „Наде и разочарења“ дати су Марковићеви текстови о Савезу православних народа, који се никад није остварио, и због кога нас, ако се овако настави, чека слом страшнији од турског ропства.

Последње поглавље, „Српска апокалипса и светлост Откровења“ нуди пророчка прозрења Достојевског и Владике Николаја, која нам могу помоћи да се снађемо у часу у коме смо се обрели.

Да би се читаоци, бар на први поглед, упознали са Марковићевим делом, доносимо одломке из његовог интервјуа датог др Драгану Суботићу почетком овог века, као и два, српској јавности непозната, текста – један о Марксовом буржујском животу и један о арбанашким шовинистичким фантазијама из шездесетих година 20. века. Ништа се, очито, није променило.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТИЈЕВИЋ

 

МАРКО С. МАРКОВИЋ 

 

КОСОВО КАО ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА

 

Као код многих Срба, Косово спада у моју породичну традицију. У том правцу ме је од детињства најинтензивније васпитавала старамајка по оцу, Смиља Марковић, бивша учитељица, погинула приликом немачког бомбардовања Београда, 1941. године. На малој матури, Душан Петровић, наш разредни старешина, је и професорима и ђацима скренуо пажњу на мој писмени рад о Милошу Обилићу. У „Тајни Косова” сам рекао да је „Свети Сава наша философија стварања, а Косово наша философија страдања”. Сав смисао наше историје сажет је ту. Данас више него икада. Питање је да ли ћемо знати да прочитамо ту поруку.

 

РУСИЈА КАО ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА

 

У изградњи мога руског култа је опет главну улогу одиграла породична традиција. Моји дедови су у XIX веку посетили Русију. Колико памтим, нису ишли даље од Кијева. У току Првог светског рата, мој отац је научио руски језик, јер је био именован за секретара српске амбасаде у Петрограду али, због последица Октобарске револуције, никад неће доћи на тај положај. Идуће године, у Солуну, упознао је Рускињу која ће бити његова највећа љубав. После рата је дошао да је посети у Софији, али су се тамо растали. Обожавао је руску музику, сликарство и литературу. Мени је певао руске песме и давао ми да читам Тургењева и Чехова. Дружио се са руским емигрантима и једном ме одвео у руску црквицу, покрај Маркове цркве у Београду. Његов пријатељ, сликар Сосновски, је израдио мој портрет 1942. године. Код моје мајке су такође долазили „бели Руси”. Њихова казивања о трагедији царске породице, страдању руског народа и прогону Руске православне Цркве су ме потресле до дна душе. Нема сумње да у том додиру са Русима треба тражити најдубљи корен моје осуде комунизма. Послератне студије у Богословском институту Светог Сергија у Паризу ће само дати духовне оквире мом ставу.

 

МОРАМО СЕ ОСЛОБОДИТИ ИЛУЗИЈА

 

У односу на савремену политику, пре свих начела и девиза, треба се прво ослободити илузија. Наћи у себи бар минимум храбрости да се погледа истини у очи. Имати смисао за реалност. Схватити да је животни опстанак српског народа угрожен више него икада у историји. Ако не изађемо из ћорсокака у који смо пали, бићемо вероватно уништени у току овога столећа. Архимед је говорио: „ Дајте ми тачку ослонца, па ћу једном полугом подићи мајку земљу”. А ми више немамо никаквог ослонца. Сви главни чиниоци светске политике су против нас: највеће западне силе, Ислам, Јевреји, Ватикан, па чак и друге хришћанске државе, док се Русија показала неспособном да нам притекне у помоћ.

Што је најгоре, код Срба је међусобна мржња већа од мржње према смртним непријатељима. После вишемесечног бомбардовања Србије, та мржња је удвостручена. Не само да се у Србима није пробудио револт против злотвора који су убијали њихове људе, жене и децу, а земљу уназадили за пола века, него су се показали спремни да, у великој већини, са синовима Сатане активно сарађују против противничких партија. Док се не стане на пут том самоубилачком лудилу, нема нам спаса.

Приликом своје прве послератне посете Србији, у јануару 1997., срдачно су ме примили чланови Института за геополитичке студије, у Београду. На растанку сам им предложио да на свом грбу ставе девизу ЈЕДИНСТВО  ПРЕПОРОД  ОСЛОБОЂЕЊЕ и касније им тај предлог образложио у једном опширном писму. Пошто ослобођење изгубљених крајева и повратак изгнаних Срба на вековна огњишта засада спадају у лепе снове, бацимо претходно поглед на услове јединства и препорода.

Мада јединство има за мене дубљи смисао од слоге, српски народ би учинио огроман корак унапред, кад би се одлучио да поштује натпис на своме грбу САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА. Други корак би се састојао у успостављању братских односа и пријатељских веза са осталим православним народима. Као веран следбеник Владике Николаја Велимировића, наставио сам борбу за принцип који је он поставио у својој књизи „Српски народ као Теодул”: „Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију”. Почетком деведесетих година прошлог века, чим је избио рат у Југославији, објавио сам свој апел „За савез православних народа” који је такође био преведен на руски. Било је довољно да се предстваници православних народа састану и за округлим столом одлуче за православну коалицију или конфедерацију. Тако би био створен један блок од Северног до Средоземног мора, који нико не би смео да нападне, па се у том оквиру ни српски народ не би распао. Нажалост, показало се да је и међу православним народима мржња јача од љубави, па и од здравог разума, што значи да је и православље болесно ништа мање од Срба.

Под условом да постанемо свесни својих грехова у прошлости, још није касно да ударимо правим путем. Стога од српске омладине очекујем да утиче на стварање организације за Савез православних народа. Прво у Србији, а затим у другим православним земљама. У томе видим камен темељац наше будућности. Да то није немогуће, сведочи постојање организације SYNDESMOS,  савеза православне омладине  чији сам секретар био од 1953. до 1955., а која живи већ пола века. Али док је SYNDESMOS чисто религиозног па и екуменског карактера, будућа организација би се истовремено борила за религиозни и националнополитички савез. У кратким потезима, то је суштина моје поруке српској омладини.

 

МАРКО С. МАРКОВИЋ

МАРКС ЈЕ БИО НЕМАЧКИ БУРЖУЈ

 

Главни противник буржоазије и њен „гробар”, творац савремене комунистичке идеологије, Карл Маркс, сам је био обичан немачки буржуј. То је недавно доказала француска књижевница Ф. П. Леви, која припада групи „нових философа” у Француској, у својој књизи „Карл Маркс. историја једног немачког буржуја”. У свим својим делима, Маркс устаје против владавине новца и осуђује буржоазију, па чак и Јевреје, зато што служе новцу као идолу, а уствари ни он сам није имао другог бога. Само његова трагедија је била у томе што је био интелектуалац, а не човек способан да се обогати новчаним спекулацијама. Он ће ипак покушати да буде са они ма који „праве новац”, док их својим идеолошким списима огорчено нападати, из зависти и освете, зато што није могао да им буде раван. Та поцепаност у Марксовој души између похлепе за новцем и мржње према онима који га имају, одразиће се и на његовој идеологији.

 

Марксов буржујски живот

Маркс је читавим својим бићем био буржуј, таквим се осећао и то уопште није крио. Ф. Леви тврди да он „није веровао у једнакост људи” и на многим примерима показује да је презирао раднике и сељаке. Када је покренуо „Нове Рајнске Новине”, Маркс је своје типографске раднике искоришћавао исто тако безобразно као било који капиталист и 1849. г. се у једном писму жали на свакодневне сукобе које је са типографима имао „због два-три талира”.

Марксов отац је одмах схватио да Карл није рођен за трговца или банкара, па му је саветовао да себи нађе протекцију утицајних људи и да се ожени имућном девојком. Њихов заједнички избор је пао на Џени фон Вестфален коју су сматрали „добром партијом”. Сачувана је читава њихова преписка о томе. Стари Маркс чак саветује сину како ће девојку да приволи на склапање брака. Карл је у свему оца послушао и њихов план је најзад успео. Касније ће и сам Карл Маркс тако поступати удајући своје ћерке за просиоце који доносе мираз. У писмима своме будућем зету, Полу Лафаргу, он отворено од овога тражи гарантије да ће од својих прихода моћи да издржава његову ћерку. А Марксова жена, Џени, је одушевљена вешћу да ће Лафаргови родитељи младожењи дати 4000 фунти мираза.

Нажалост, показало се да  рента саме Џени није била довољна за живот „на великој нози”. Маркс признаје да троши више него што му приходи дозвољавају. Другим речима, приморан је да се задужује. Отуда његови покушаји да се стави под покровитељство богатих људи. Због тога неће оклевати да за „Нове Рајнске Новине” прими новац од мађарског богаташа Шемере и да се приближи познатом енглеском „реакционару” лорду Уркварту, под изговором да је овај непријатељ Русије. У међувремену, Енгелсови послови су добро напредовали. Индустријалац, Енгелс такође успешно игра на берзи. Маркс је блажен и поздравља га у писму: „Успео си најзад да будеш примљен на берзу и постанеш „алтугедер” угледан. Честитам! Волео бих да те чујем како завијаш са вуцима”. Маркс се хвали неким својим богатим рођацима да је и сам успео спекулишући да заради 400 фунти, али му нико не верује. Сви знају да је тај новац Маркс наследио. Јер најзад су стигла та годинама жедно очекивања наследства са његове и женине стране. Пре тога је био толико нестрпљив, да је чак прижељкивао смрт своје рођене мајке, а поводом ујака се вајкао: „Кад би тај пас хтео да умре, то би ми помогло да се извучем из платке”. Може се замислити са каквим олакшањем, ако не и радошћу, је дочекао вест о њиховој смрти!

Ф. Леви примећује: „Почев од 1863 године, Марксова породица се коначно приближсава приходу од 500 фунти, што је обележје припадности вишој средњој класи”.

 

Трагови „буржујства” у марксизму

 

У Марксовом „Комунистичком манифесту” од 1848. године, између осталих напада на буржоазију налази се и овај: „Нашим буржујима је мало што имају на расположењу пролетерске жене и кћери, не говорећи о званичној проституцији, него још нарочито уживају у томе да једни другима заводе жене”. То говори човек који је сопствену жену преварио са служавком Хеленом Демут и са њом имао сина Фредерика па је, да не би пред јавношћу пукла брука, кад је већ пред женом није успео до краја сакрити, наговорио Енгелса да се прими очинства. Да буржујски морал није био висок, то се знало и без Маркса, али није био чест случај у историји да се блудници претставе као морални учитељи човечанства. А Маркс буржоазији суди по себи, управо, свој грех уопштава и приписује га читавој буржоазији, а сам јој даје моралне лекције.

Но то је била само једна епизода из Марксовог живота. Постоје у његовој идеологији мпого дубљи трагови „буржујства”, колико у националном питању, толико у „историјским законима” и самом схватању пролетерске мисије у свету.

Кад год му се указала прилика, Маркс је наступао као немачки родољуб. Он и Енгелс се залажу за уједињење Немачке и подржавају Бизмаркову политику. За време француско-пруског рата, 1870 —71 године, Маркс отворено брани немачку ствар и радује се немачким победама. Истина, он се правда тиме да ће се социјализам прво остварити у Немачкој, зато што је то најцивилизованија земља. Али тешко је рећи да ли ту социјализам служи германизму или германизам социјализму. Биће најпре да су они за Маркса били нераздвојни.

Ф. Леви открива да је Маркс своје фамозне „историјске законе” црпео из историје Француске револуције. Када је требало проценити савремене догађаје и предвидети исход револуције у 19. веку, он се редовно варао, јер је рачунао да се све мора десити као у Француској од 1789. године па надаље. А кад би стварност побила његова предвиђања, он се изговарао да „класе” нису сазреле, да су извесни политички потези по вучени прерано или прекасно и т. сл.

Као што се историја морала развијати по примеру буржујске револуције, тако је и пролетаријату суђено да се обликује по буржујском калупу. Маркс је пролетаријат замишљао као двојника буржоазије. Ф. Леви закључује: „Револуција је мртва, живела револуција; буржоазија је мртва, живела буржоазија. Велика индустрија је неумрла честица буржоазије коју ће пролетаријат овековечити. Пролетаријат је празан облик у коме треба да се овековечи суштина буржоазије”. А док не дорасте за ту улогу, пролетаријату је суђено да трпи и да улудо гине на барикадама, као за време Париске комуне. У том случају, Маркс се задовољава тиме да се издалека поклони жртвама: „Комуна је указала свим странцима част да погину за једну узвишену ствар”. Ф. Леви додаје с потсмехом: „Он ту част није прихватио, ваљда стога што се ње  сматрао недостојним”. 

(Искра, бр. 400, 1. новембар 1967)

 

МАРКО С. МАРКОВИЋ

КОЦ

Човек који је са мном разговарао није био луд. Глас му је био миран, понашање пристојно, само би му с време на на време, при помену Срба, из очију севнула варница мржње. Албански емигрант родом из Скадра, бивши официр, после Другог светског рата је прво избегао у Југославију и ту научио наш језик. Чим смо се мало ближе упознали, пребацио ми је с болним осмехом:

– Срби су издајице. Ви сте нас издали.

– Како, побогу?! Када?

Ова оптужба изречена напречац, сада и усред Париза, била је сасвим неочекивана.

– У XV веку. Ваш Ђурађ Бранковић није помогао Ђурђа Кастриоту – Скендербега. Због вас смо морали пет векова да робујемо Турцима.

Дакле, јадни Ђурађ Бранковић који је после пропасти царства на Косову покушао да повеже и очува остатке српских земаља сноси кривицу за албанско ропство, мада ни свој рођени народ није могао да спасе ропства!

Али то је био тек почетак.

– Кад су Турци најзад били побеђени, искористили сте прилику да нам отмете најчистије албанске крајеве. Чак и Дечане сте нам украли. Дечани су албански манастир: сваки посетилац може и данас да види албански крст који још тамо стоји.

Не знам какав је тај „албански крст”, али му рекох да се као задужбина српског владара Стефана Дечанског Дечани ипак морају сматрати српским манастиром, све и да у њему постоји тај крст.

Мој саговорник одречно махну главом:

– Никакве преваре вам не могу помоћи. Поред историјских аргумената, ту су и научни докази који нам говоре у прилог. Један немачки научник (рече ми његово име, али га ја заборавих) поуздано је утврдио да је испупчена потиљачна кост битна анатомска одлика албанског човека. У анатомији се то зове базна апофиза окципиталне кости. А ми Албанци то просто зовемо ,,коц” — кост. Дај да видим да ли имаш ,,коц”, па ћу ти рећи да ли си Албанац. Можда си и ти албанског порекла.

Допустих му да ми опипа потиљак.

– Не – рече помало презриво – ти ниси Албанац.

Мени нешто лакну на души.

Али кад сам напустио свог албанског познаника, почеше црне мисли да ме море. Ако ја немам ,,коц”, можда га моја деца имају, што би био знак да је та расна карактеристика само прескочила неколико генерација. И шта ће бити уколико једног дана, пред неким међународним форумом   или   чак пред Организацијом Уједињених Нација, Албанци потегну иза паса тај аргумент коме се нико не нада? Да су Албанци имали прилике да га употребе на мировној конференцији у Версаљу, данас би европска карта друкчије изгледала. Није искључено да су и сами наши претставници имали ,,коц”, што би у оно време изазвало светску сензацију. А онда, плебисцит би се морао организовати на научној основи и специјалне међународне комисије имале би да утврде албанску односно неалбанску припадност балканског становништва пипајући потиљак гласача. Ко зна докле би допирале албанске границе! Можда би се та империја проширила на неколико континената. Уосталом, та нас опасност још није минула.

Пошто у свакој несрећи има и среће, биће да ни овај албански ,,коц”-расизам који нам се пуким случајем открио није баш толико страшан као што се на први поглед чини. Он показује да се зверски и мегаломански апетити разноразних србождера узајамно потиру. Јер како се може помирити теорија о Црној Гори -„Црвеној Хрватској” и хрватским границама до Скадра (по жељи блаженопочившег римског цара Теодосија), са тврђењ|ем овог скадарског делије да се Албанија простире докле се може на људима опипати испупчење окципиталне кости? Међу њима би могло доћи до сукоба.

Зато је најбоље оставити Србе на миру. Ако ни због чега другог, Србија треба да постоји да се србождери не би међусобно  потаманили.

( Искра, бр. 381, 15. јануар 1967.)