ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ Водећи српски лингвисти питају: За шта се залаже Маја Гојковић?

ИСКРА на Фејсбуку

На Скупштини Републике Србије одржаној 25. 3. 2021. године, на којој су посланици постављали питања премијерки и министрима, посланик Владан Глишић интересовао се о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица. На то је нејасан одговор дала министарка културе и информисања Маја Гојковић, тврде, за „Новости“, водећи српски лингвисти Милош Ковачевић, Александар Милановић, Вељко Брборић и Срето Танасић. Њихов одговор министарки Маји Гојковић преносимо у целини.
ВЕЋ готово три године новине су пуне текстова о покушају да се законски заштити ћирилица. И сам председник Вучић је бар пет-шест пута нагласио да је неопходно заштитити ћирилицу, па је чак и директно обећао да ће се заузети за доношење идентичног закона о српском језику и ћирилици у Републици Србији и Републици Српској.

Претходно министарство културе и информисања, са министром Владаном Вукосављевићем на челу, у сарадњи са Одбором за стандардизацију српскога језика, направило је још 2017. године предлог измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама. И након низа јавних представљања и образложења на трибинама и у масмедијима, предлог је послан Влади како би био упућен у скупштинску процедуру. И ту се изменама и допунама губи сваки траг.

Садашња министарка културе и информисања каже да нису у „фиокама“ њеног министарства и да Министарство културе и информисања не може бити предлагач закона него само „законодавство наше“. Остаје отворено питање како „законодавство наше“ може направити закон без надлежног министарства и без сарадње са струком.

Уз то је министарка у свом наступу у Скупштини погрешно информисала јавност да су тобож у предлогу измена и допуна закона „уведени правни термини који не постоје у законима Србије“, односно „који се сударају с Уставом“. Било би добро да каже који! Јер у измене и допуне Закона није уведен ни један једини нови термин него је само проширено значење термина „службена употреба језика и писма“, баш због тога што закон треба да буде усаглашен са Уставом, а то садашњи није. Наиме, под одлучујућим утицајем и притиском хрватских политичара и филолога (с циљем да се озваничи „хрватски језик“) Уставна комисија Скупштине СР Србије 7. јануара 1989. године донела је Амандман бр. XXВИ, у коме су задржане и „службена“ и „јавна“ употреба, а њихов однос је требало да буде регулисан законом, што никад није учињено, нити је могуће учинити. Међутим, већ у Уставу Србије из 1990. године изостављен је термин „јавна употреба“, тако да је Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године усаглашен не са Уставом (ни са оним из 1990, ни са данашњим из 2006), него са Амандманом бр. XXВИ комунистичке Уставне комисије из 1989. године.

Уосталом, и сама министарка каже да јој је једино битно „да државне установе користе ћирилицу“, што управо представља одређење сфере „службене употребе језика и писма“ Закона из 1991. године. Под такву „службену употребу“ не потпада не само језик масмедија него ни језик у школском систему. Није могуће да се за такву употребу, тј. за „неслужбену“ употребу српског језика и ћирилице, залаже министарка Гојковић, и да је још сматра „уставном“?!

Министарка се не слаже ни са ставом да онај ко пише латиницом пише „хрватским језиком“. Очито се ради о (свесној) необавештености, јер тешко да у Србији има икога ко се бави питањем језика и писма а да не зна да се све што је у Србији штампано и што се штампа латиницом још од 1994. године, према међународном стандарду ИСО /ФДИС 12199 светске међубиблиотечке асоцијације ИФЛА, искључује из српског и подводи се под хрватски језик. Можда министарка мисли да то и није битно кад ето она сама „једнако користи и једно и друго писмо“, а то није довољно да оповргне светски релевантне стандарде, чији је уосталом и Србија потписник, о латиници као писму које не припада српском него искључиво „хрватском језику“. Или ни то није у сфери интереса српског Министарства културе и информисања.

А онда јој је неко (вероватно Владимир Пиштало) скренуо пажњу да ипак није у праву, па се исправила и рекла да зна за ИСО стандард по којем се „српске“ латиничке књиге не подводе у светским библиотекама под српску него под хрватску баштину. И у вези с тим једино, по њеном мишљењу, Министарство „треба да обрати пажњу“. А испада да не треба да се заложи за ширу употребу ћирилице као јединог чисто српског писма, које је у темељима српског националног и културног идентитета. Насупрот таквом посредно пролатиничком и антићириличком министаркином ставу стоји њена изјава дата у интервјуу „Вечерњим новостима“ од 25. марта ове године у којој каже да мисли „да је ћирилица губитничко писмо у Србији. Она је у дефанзиви, зато не разумем ту халабуку кад год се спомене могућност доношења закона који би ћирилицу ставио на оно место које је предвиђено Уставом“.

Могуће је да се министарка сада „пере“ од те изјаве, као да јој је циљ да Министарство само незаинтересовано посматра како ћирилица од „губитничког писма“ постаје „изгубљено писмо“ код Срба. Зато, заиста, и даље остаје отворено питање посланика Владана Глишића, што је и питање великог броја национално освешћених грађана Србије, да није „јасно зашто Министарство чека и зашто владајућа већина не пусти што пре тај закон у скупштинску процедуру“.

Одговор министаркин био је пре показатељ необавештености ње и њеног министарства за то питање (или још увек недовољна упућеност у ту проблематику) – него што је био конкретан одговор. Или је Министарство заједно са „владајућом већином“ одлучило да „ћирилицу пусти низ воду“, што је једини логичан закључак с обзиром на то да направљене измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама „чаме“ у некој од фиока Секретаријата за законодавство, што је очито за министарку довољно оправдање – јер нису у фиокама њеног министарства. А ето сазнадосмо да њено министарство и није надлежно за српски језик и ћирилицу. Па ко је онда надлежан? Није ваљда да ниједном министарству у надлежности није српски језик и ћирилица, него да је то надлежност Републичког секретаријата за законодавство! То не би за Владу Србије било никакво изненађење. Јер, само она штити неуставни термин „јавне употребе језика и писма“, док се у свим европским језицима, језицима Европске уније, говори само о службеној (оффициал) и приватној (индивидуал) употреби језика и писма, и баш нигде се не говори о „јавној употреби“ која је супротстављена „службеној“.

Зашто онда мимо целе Европе не би и питања српског језика и ћирилице била измештена из делокруга Министарства културе и информисања и приписана делокругу Секретаријата за законодавство. Јер, очито, једино законодавство може да штити неуставни, незаконити „неслужбени“ статус српског језика и ћирилице у школском систему и масмедијима.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.