ВЕЛИКИ ПЕТАК ИВА АНДРИЋА: Мој бол и патња нису бесмислени

Велики српски писац Иво Андрић оставио је у својим дјелима и лични доживљај једног од највећих хришћанских датума.

„Данас је Велики петак. Устао сам рано после кошмарних ноћи.

Ишао сам у цркву и гледао неразумљиве обреде и слушао тамне ријечи Христове трагедије.

Кроз прозоре сеоске цркве улазило је бијело свјетло априлског јутра, чуо се цвкрут птица и јек звона на говедима, али све је то било мукло, бијело и пригушено као позадина тамном гласу старе трагедије која јутрос има свој празник.

Бол се у мени дигао до екстазе, дошао је свијетли час олакшања: видио сам сву велику браћу како погнути под тешким огњеном ауреолом пролазе и имају мирно лице у олакшању које даје велики бол.

И мој рођени бол и патња дођоше ми као нешто што није бесмислено издвојено и осамљено, него живи као мали дијелак велике трагедије човјечанства које се бори. А сав ноћни немир и страх би ми неразумљив и далек као магла што лежи на обронцима испод мене.

Човјек може поднијети невјероватно и немогуће, напори духа могу бити неочекивано велики и далеко изнад снаге. Човјек може да удивљен стане над величином свог дјела и одрицања, много може дух, али не без посљедица.

Не подлегне, али напукне невидљиво и изгуби драгоцјену садржину, остане као суха и празна посуда, и човјек се може поносити да је поднио све, али среће нема, јер је изгубио способност да се свом успјеху радује“, записао је велики писац.

(из књиге Ива Андрића „1918“)

Тагови: Иво Андрић