Милан Ружић: Књижевност схватам као подвижништво

Овом приликом, млади аутор је говорио и за портал Митрополије црногорско-приморске, а интервју преносимо у целости.

Повод овог разговора је књига „Пун кофер прича”, реците нам нешто о овој збирци.

Књига „Пун кофер прича” настала је за време короне, а као резултат усамљености, тачније бескрајних шетњи у самоћи. Приликом тих шетњи, приче се некако напишу у глави док сте жељни људи, жељни сте загрљаја, људског контакта, те се враћате у оно време када је свега тога било. У књизи се, сасвим случајно, нашло тачно 100 прича. Разврстане су у осам тематских циклуса. Желео сам да тај кофер можда прерасте у нечију кутију за прву помоћ, када му нешто затреба, да тачно зна где може да нађе приче које буде одређено расположење, или изазивају, надам се, неку врсту катарзе која је човеку потребна.

Кажу да живимо у доба романа и да читаоци нису заинтересовани за приче, што поткрепљују и подаци о продатим књигама. Међутим, Ви сте објавили неколико књига кратке прозе и публика Вас је свесрдно прихватила, тако да би се рекло да сте изузетак. Како то објашњавате?

Истина је да се код нас највише објављују романи, док за поезију готово да нигде и нема простора. Врло су ретке издавачке куће које објављују поезију, а ако је и објављују, често траже новац за штампање баш од аутора. Са друге стране, дошли смо у време када имамо највише књижевних награда. У Србији их постоји 397, дакле више него дана у години. Не постоји више награда која може да истакне писца. Што се тиче кратке форме, она је резултат моје расуте пажње, радозналости и жеље да чујем што више прича, а да их пренесем кроз неку своју призму и кроз неки, можда померени, аспект. Ми смо врло вербалан народ, имамо народна предања која су већа од сваке приче која може да се измисли. Наша народна памет, наше народно предање, можда је надрасло књижевност у том смислу причања неког догађаја, мада будућност књижевности можда и иде ка скраћивању, а због свеопштег поремећаја пажње. Ако романи опстану као најузвишенија књижевна форма, то је добро, али није добро што не постоји неки филтер шта се штампа, о чему се ради у романима и слично, тако да човек често чезне за неком врстом уметничке цензуре, никако идеолошке. Надам се да ће кратка прича све ове кризе да превазиђе, јер је она увек неопходна, увек је ту да нас у неком шкрипцу утеши и помилује, као и поезија, не због скраћивања језика, не због убрзавања времена, већ због неког моменталног олакшања и катарзе коју можемо одмах да призовемо, јер нам је потребно да онај вишак ваздуха скупљен у грудима, да ли од неправде или од туге, одушимо, а то нам пружа кратка форма.

Чије су то кратке приче којима се радо враћате?

Често се враћам Чехову, Гогољу, Рејмонду Карверу, који такође пише фантастичне приче. Имамо ми и доста добрих српских антологија кратке приче. Приче треба баштинити и објављивати, јер ако их издавачке куће не објављују, оне су осуђене на пропаст, а у нашем народном бићу је да причамо приче и много смо историје сачували кроз кратке приче, можда и више него кроз институте и научне скупове.

Активни сте на друштвеним мрежама, која је њихова улога и да ли су оне претња оваквој краткој књижевној форми?

Чини ми се да ће фејсбук статуси појести сву скромност која нам је остала, јер свако ко објави нешто на Фејсбуку, убеђен је да је свету нешто рекао. Друштвене мреже не могу заменити књижевност, али бих лагао када бих рекао да оне мени нису један од начина да тестирам пријем одређене приче, да стекнем увид у то јесам ли погодио одређену жицу која би могла некоме засвирати, и значи ми да видим шта ова врста публике мисли о томе. Фејсбук доводи до тога да отупи онај младалачки бунт, јер када је неко незадовољан нечим, он објави на Фејсбуку рецимо: „Ево трећи дан копају и нема грејања” и томе слично. Ту се иступи и истроши се оно шта би тај неко могао урадити. Дакле, друштвене мреже су нам нека врста анестезије за она природна стања човека, као што је рецимо љутња. Није забрањено бити љут, бити гневан, а Фејсбук нам неће донети олакшање од греха, већ неку уљуљканост и успаваност коју ћемо тешко превазићи. Уздамо се у младе да ће нешто да промене, али не, они се одлуче за тастатуру, откуцају и мисле да су променили свет. Свет се не мења тако, он се мења уметношћу и памећу.

Често истичете важност улоге писца у друштву, на који начин он треба да буде присутан у јавности? Сведоци смо акције „Књиговирус” коју сте покренули у доба пандемије, реците нам нешто више и о томе.

Сматрам да писац треба да буде присутан у друштвеној јавности као корективни фактор, што ја покушавам кроз колумне, које су такође и добар начин да се остане медијски присутан у периоду између књига.

„Књиговирус” акција је почела као резултат затворености. У том тренутку, два или три месеца на снази је била забрана кретања, те смо у тој доколици „прозивали” једни друге преко Инстаграма да неко нешто уради. Тада ми је пало на памет, ако смо већ код куће, да урадимо нешто лепо и добро преко тих друштвених мрежа и тако сам са својим другарицама Слободом Мићаловић, Бранкицом Себастијановић и још неким људима дошли на идеју да свако објави коју књигу тренутно чита и да означе онога ко следећи треба да објави. Ово се брзо проширило, па су и новине почеле да пишу и трајало је преко три месеца, а учествовало је преко 15.000 људи. Фотографисали смо се симболично, са отвореном књигом преко уста уместо маске. Многи људи су ми се јављали после како су почели да читају.

Како су изгледали Ваши почеци и које бисте књиге препоручили почетницима у писању, који би био Ваш савет њима?

Мене је Матија Бећковић „угурао” у књижевност против моје воље, па сам тек онда видео да функционише. Увек сам био веран читалац, али ми пре тога никад није пало на памет да се опробам као писац. Тако сам у једном моменту био човек са рукописом који није знао коме да га преда. Предао сам га Желидрагу Никчевићу, који је тада био, као и данас, један од водећих књижевних критичара. Када ми је он рекао да је то добро, полако сам почео да помишљам да знам да радим нешто што пре нисам знао да умем.

Млади најчешће пишу за себе, али треба да се осмеле. Немају чега да се стиде, јер књижевност је пуна бескорисних писаца и књига, сви се тркају за неке награде. Сви који пишу треба то да раде, треба да штампају ако су у могућности. Нека читају дневнике Достојевског и видеће како се и он жали на тираж, а знамо ко је сада Достојевски. Препоручујем и књигу Паола Сорентина, редитеља, под насловом „Сви су у праву”, јер он је редитељ и пише у сликама, као и Емир Кустурица, а добро је имати у глави целокупну слику пре него што се крене са писањем. Треба читати класике, па чак и ако неко не чита ништа друго сем класика, он је сигурно на добром путу. Гарантујем да ако некоме ко лежи у затвору, осуђен за неко тешко дело, дамо да чита класике и успут га испитујемо да видимо да ли је разумео, тај не би више учинио ништа слично и смео би се пустити у свет на одговорност књижевности. Говорим о снази књижевности и сматрам да неко ко пише треба да „бомбардује” и интернет са тим јер ако ваља, сигурно ће бар неко то препознати и проширити, те ћемо одједном имати неко ново име за које вреди чути. Оно што је страшно признати, а то је овде истакнуто у свим професијама, јесте то да старије колеге често минирају млађе. Имамо у нашој књижевности примере људи који су творили ремек-дела са деветнаест или двадесет година. Дакле, ако је неко млад, треба да му помогнемо, а не да га омаловажавамо. Невоља је код нас што користимо разне факторе као што су младост, вакцине, идеолошка припадност, да некога порекнемо пре него да га похвалимо, као да се пазимо да некога обрадујемо неким коментаром.

Мени је драго, осим што писање мени олакшава ношење крста, ако то може некоме да помогне. Када ми се људи јављају да им је помогло нешто што сам написао, то је за мене највећа књижевна награда. Ако и цео свет пропадне и ако се морал уруши, мени је мотивација да ћу моћи да станем пред свог сина и покажем му да нисам учествовао у рушењу свега онога што би требало задржати.

Прославили смо недавно велики празник Сретења Господњег, шта он Вама представља?

Сретење за мене представља сусрете. Празници су повод да се окупимо, нарочито у овом времену када смо постали разрођени, а Сретење је нада да ћемо се сви поново срести у све већем броју. Такође, ово је датум и када се треба срести са самим собом, освестити свој идентитет и покушати да мислимо унапред, а не само од данас до сутра. Хајде да се на Сретење не срећемо само са својом историјом и важношћу, која је непорецива, већ да се сретнемо и са својом будућношћу и својом памећу.

Колико је вера важна Вама као писцу и како видите улогу вере у животу младих данас?

Књижевност схватам као подвижништво, а писац који заиста промишља о ономе шта пише, који пише да свом народу и својој деци оставља нешто и да зида споменик некој причи, догађају, оставља неки ожиљак и траг на овој планети, сматрам да је дужан да живи у одређеним моментима свог живота као монах. Лично ми је потребна самоћа да бих дошао и до себе и до нових прича, нових израза. Ту сам пун поштовања за монаштво и свештенство, нарочито монаштво, које је доказ да и у овом исквареном времену, постоји нека оаза и мир, неки круг који се не сме нарушити, а они то и доказују молећи се за све нас. Мени је вера неопходна, не да бих лакше поднео живот, већ као неки рачун за који треба сутра да одговарам. Волим да имам неког ко ме надзире, неки узор према којем се оријентишем и осећам господње присуство и када шетам и за столом када пишем. Господ је љубав и Господ је праштање, што треба да пронађемо у свом срцу, следећи каноне Цркве и правила која нису ту да би нас спутавала, већ су одраз вековног искуства, као и народне изреке које није неко само тако измислио, већ нам поручују нешто за наше добро. Нама не преостаје ништа друго, већ да пратимо те „знакове поред пута”, које нам оставља наше Библија, наша Црква, наше народно предање, наши манастири и цркве у којима видимо да смо укорењени у нечему и да нисмо од јуче. Вером у Господа, ми призивамо у себе и тај морал и смерност и одрицање и све оно што тежи да се загуби и често се у савременом друштву представља као мана, а заправо је суштина човештва и онога што треба да будемо.

Разговор водила: Тијана Лекић