МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Да ставим звезде сестри у очи… („олуја“- шта славите звери, крв детињу?!)

Мртва ме мати привила на распорене груди,
да ме скрије испод срца, да ме не пробуди…

Повила ме у сломљена ребра, под плаштаницом крви,
у ону потају одакле су јој развукли црева…

А, кућа пева…

Пева у пламену, пева каднило, икона,
пева читаво сило, сва села, певају цркве и манастири…

Само звери ћуте.

Јуче су с татом наздрављали моме рођењу,
зашто му сада ломе руке којима их је почастио оном ракијом..?

Оном што је деда закопао крај крушке
што су јој полегле гране…

Не од рода њенога већ мога,
нејаке су јој гране да издрже браћу и оца…

Певају читава села, све наша, српска,
пламени служе опела а звери ћуте…

Да ми је некако да дохватим небо,
да га привучем, да скинем две звезде
и ставим их секи у очи…

Гледа некуд из траве косе крваво плаве,
у подраној спаваћици што је мајка даривала за Божић…

Горело је кандило под иконом, још смо спавали
кад је тата отишао у гору по Бадњак.

Зашто су тату распорли од врата до трбуха
кад им је за трпезом чувао места до чела..?

Јел због оних јама и вратача у којима је још
стотину села..?

Оних ливада на којима се нисмо играли
да не изгазимо цвеће никло из костију предака?

Оних река из којих се није захватала вода,
реке што су називале имена мог рода…

Зашто ме звер отима од мајке, ломи јој руке?
Зашто ми стаје на груди и…

Како сад да дохватим небо, да га привучем,
да секи ставим звезде уместо очију, кад…

Како ће мама знати где јутром да ме потражи,
кад село догори и тата порани да намири поклану стоку?

Како из јаме пуне српских села и здробљеног чела
да дозовем браћу обешене о крушку?

Оне што је повила гране до земље, под земљу,
набрекле од неоткопаних ракија и вина за рођење умирућих…

Како небу да дошапнем да сачува звезде, да бар још две украде од ноћи,
када се пробудим да имам очи,
да се у њих мама оним осмехом мртва загледа.

Да ме у тами позна у јами…