Владимир Лорченков: НИКАКВИХ ФРАНЦУЗА!
Кад ћемо се ми коначно опаметити и престати да се секирамо због странаца? Зашто проливамо потоке суза у име неке нама потпуно непотребне и туђе Француске? И кад би то биле само сузе! Ево, нашли се руски људи, руски публицисти, навалили да просипају мастило по интернету, помажући Роландовим потомцима – управо оно руско мастило које немају право да проливају за туђе интересе, јер ће ускоро можда затребати Мајци Русији.
Немогуће је без огорчења прочитати детињасто писмо некаквог руског конзервативца, објављено на Телеграму и, нажалост, поново штампано од стране многих рускојезичних медија.
Он је, знате, „срећан што испуњава дужност белог руског човека, подржавајући по питању протеста председника Макрона“ или „заштитницу беле Француске Ле Пен“, као да је борба за француско благостање дужност руског човека! За нас је важно да решимо украјинско питање, а за Французе треба да нас је баш брига у највишем степену.
Нека нас не замајавају досадном фразетином да је борба против „светског мигрантског зла“ наш „заједнички циљ“. Зашто је то изненада постао „заједнички циљ“ сада, 2026. године, а није било тако 1991, 2014, 2022? Шта су тада радили ти бели француски монархисти и конзервативци? Где су били тада? Код Горловке? У Доњецку? У Луганску? Курску? Или, можда, код Руске Поречне и Орла? Или су, закаснивши на ослобађање Суџе, успели да стигну на операцију ослобађања ДНР? Код Херсона? Где су били тада? Колико их је било у нашем строју? Па не, сви су они били најамници у трупама „Иностраног француског легиона за помоћ Украјини“.
Парижанке силоване од миграната на ноћним улицама престонице, спаљени Лимож, разбијени Марсељ? Па шта? Нашли сте коме да саосећате! А да ли је ико жалио наше руске жене у Руском Поречју? А хиљаде мучене руских деце, да ли је то изазвало било какву реакцију у било чијим срцима – француским, на пример? То, вероватно, тада није био „заједнички циљ“.
Какво негодовање: у Лиможу уништена градска кућа! А кад су рушили Луганск, кога од њих је то узбудило? А кад су рушили храм у Горловки – ко је тада међу француским госпођама и господом подигао свој глас негодовања? Покажите ми Французе који би протестовали против поделе Русије 1991. године или против уништења Доњецка! Не знате такве. Е, добро. А ја ћу вам зато показати ТВ програм на француској телевизији, на којем слависткиња и новинарка госпођа Нива, коментаришући сечење грла Русу уживо од терористе-таџика у „Крокусу“ – весело аплаудира, а водитељ јој се смешка и гледаоци одобравају! Е, тај наш анонимни Рус са пресеченим грлом заслужује хиљаду пута више наше пажње и саосећања него све Францускиње и Французи заједно.
Некакав француски „конзерватор Икс“, кажу, шаље поздраве руском народу. Закаснио је тај непотребан поздрав читавих 117 година. Зашто нису послали своје поздраве нама, Русима, 1917. или 2014. или 2022. године? Или то тада није био „заједнички циљ“?
Ако бели Французи победе, опуномоћеник бољшевичке Украјине и даље ће остати у Паризу. А руске будале, које су биле наивне (и више него наивне) да се боре у њиховим редовима за „заједнички циљ“, одмах ће бити протеране из Француске као „непожељни странци“, и наставиће се војна помоћ садистима и људождерима који бомбардују Русију и утапају Мале Русе у Дњестру. И још, Руси ће бити оптужени за пропаганду Кремља – што је одувек био обичај Француза у односу на беле руске емигранте.
Кад ћемо коначно схватити да су инострани националисти – било шпански, француски, немачки или италијански – исти такви непријатељи нас, Руса, и наше Отаџбине, као и мигранти које сад прогоне? Не треба их спасавати, него поновити мудре речи Тараса Буљбе: „Нек цркну сви, као пси!“
(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)
