Интеррегнум моћи у Србији: Студентска листа против реакције

Политички систем представља органску целину међусобно повезаних дејстава у којој сваки поступак изазива нужно преуређење државног ткива. Сваки актуелни потез опстаје искључиво као део шире мреже супротстављених интереса, унутар које свака акција механички узрокује одговарајућу политичку реакцију. Отуда, свако право, свака међународна норма и сваки изречени принцип црпе своју стварну ваљаност једино из материјалних последица које њихова примена ствара у реалним односима моћи. Закон акције и реакције влада подједнако унутрашњом композицијом државе и спољним поретком међу народима. Сваки суверени потез редефинише постојећу равнотежу и покреће одговор сила чији су интереси тиме обухваћени. Коначан исход сваке политичке намере условљен је начином на који супарничке снаге процењују сопствену позицију и одговарају на нову дистрибуцију моћи.

Управо у овој тачки кристалише се темељни раскорак између догматског легализма и реалполитичке стварности. Правни поредак омеђује апстрактна правила, док политичка реалност диктира степен њихове одрживости. Право тежи фиксирању стварности у вештачке окове дозвољеног и недозвољеног, верујући да се противправна реакција може трајно сузбити пуком силом норме. Међутим, живот познаје искључиво динамику и непрекидно кретање сила које поредак потврђују или изнова преобликују. Политички могуће и историјски одрживо увек доминира над оним што је само формално признато. Велики историјски догађаји демаскирају ову илузију нормативног мира. Локарнски пакт из 1925. године је упечатљиви споменик уверењу да је политичку стварност могуће трајно конципирати и укротити текстуалним механизмом. Силе победнице су, проглашавањем нормативног система за апсолутног гаранта, веровале да ће папирни параграфи решити геополитичке сукобе. Фиксирањем западних граница Немачке уз остављање источних граница отвореним, пакт је створио фаталну геополитичку асиметрију. Сурови закон политичког деловања диктира прецизно правило: уколико се један простор апсолутно затвори за ревизију, а други остави отвореним, тежиште ревизионистичке политике се природно, силовито и математички тачно помера ка оном делу поретка који је остављен без заштите. Динамика моћи увек пробија тамо где је отпор система најслабији.

Адолф Хитлер је доласком на власт затекао ову асиметрију и максимално је искористио, каналишући експанзионизам кроз отворени коридор на истоку Европе. Иста илузија достигла је свој врхунац у Брајан–Келоговом пакту, који је наивно прогласио потпуно одрицање од рата, верујући да деривација правне обавезе може угушити примарне државне нагоне. Снага правне обавезе траје искључиво до границе на којој се од политичког субјекта очекује самоодрицање и предаја сопствене егзистенције. Угрожавање опстанка у први план поставља дејство политичке нужности, која у потпуности потискује претходне нормативне оквире. Тамо где право покушава да декретом прогласи крај политичке нужности, политика демонстрира своју апсолутну супериорност. Свака политичка обавеза има своје коначно упориште у физичком постојању самог политичког субјекта. Онај ко одбацује средства самоодржања и превентивне заштите, тиме поништава саму основу на којој почива његов опстанак.

Историјско кретање диктирају суверене политичке реакције које далеко прелазе оквире првобитног повода, што потврђује и Прашка дефенестрација из 1618. године. Чин локалног насиља је срушио комплетну тадашњу правну конструкцију Светог римског царства и активирао Тридесетогодишњи рат – тотални сукоб за опстанак који се завршио тек стварањем потпуно новог поретка. Када суштински сукоб интереса сазри, један једини суверени чин потпуно укида дотадашњи правни нормативизам и ствара нову реалност која се решава чистом снагом. Исти закон важи и за идеалистички концепт самоопредељења народа. Свака фундаментална промена поретка порађа нове позиције моћи, те самим тим постаје извориште нових потенцијалних сукоба чија стабилност зависи искључиво од успостављања реалне и физичке равнотеже снага на терену. Формално-правно признање одређеног статуса има изразито споредну улогу у његовој фактичкој стабилизацији. Епоха у којој једна страна одређени исход проглашава за апсолутни тријумф, док га друга преживљава као тежак губитак сопственог егзистенцијалног бића, јесте епоха у којој правни акт служи искључиво као наставак тоталног конфликта под другим именом и у измењеној форми.

Ова законитост доживљава свој апсолутни императив и у тренуцима великих унутрашњих прекретница, какве настају након изборног тријумфа. Смена власти покреће специфичан интеррегнум између пада претходне воље и потпуног институционализовања нове власти. Овај међупериод по природи ствари рађа привремену анархију. У том деструктурисаном простору, стара, поражена структура моментално покреће своју реакцију. Она доживљава губитак позиција као угрожавање сопственог бића и користи механизме привременог хаоса за консолидацију својих преосталих полуга моћи како би извела силовити реваншистички контраудар. Суштински и најважнији задатак победника у овом преломном интервакууму јесте тотални, дефинитивни пораз реакције и апсолутно онемогућавање повратка пораженог. Историја сведочи да се унутрашњи суверенитет и стабилност државе остварују једино онда када нова суверена воља пресече и деструктурише реакцију пре него што она успе да институционализује свој отпор. Историјска паралела Римске републике нуди кључно упозорење Студентској листи. Док је Сула својим радикалним и немилосрдним проскрипцијама успео да привремено заустави реакцију популарских снага и стабилизује сенатски поредак кроз потпуну елиминацију противника, Јулије Цезар је касније применио кобну политику опште амнестије и помирења (clementia). Ова нормативна милост и покушај институционалне инклузије поражених снага директно су омогућили регенерацију реакције унутар самог срца државе, што је резултирало идејом Марта и новим таласом грађанских ратова. Милост према реакцији у тренутку прелома представља политичко самоубиство суверена.

Отуда, победник мора одбацити легалистичку наивност да је тријумфом на биралиштима процес завршен. Очекивање да ће поражена структура поштовати правила игре и повући се пред формалним легалитетом нових институција јесте кобна илузија. Задатак нове власти јесте да дејствује тотално и превентивно. Закон историје је немилосрдан: у међупериоду анархије опстаје само она суверена воља која поседује решеност да реакцију разоружа материјално, укидајући сваки простор за њен реванш. Уништење потенцијала за повратак пораженог није ствар избора, већ примарни закон опстанка самог поретка. Нова власт гради своју трајност једино спремношћу да у фази конституисања нове институционалне снаге у потпуности деструктурише поражени апарат, успостављајући монолитну и неоспорну државотворну сувереност која одлучује о будућности.