Пуч у Варшави? О чему се заправо ради у пољској борби за власт

Овог викенда, сукоб се поново распламсао између пољског премијера Доналда Туска, који предводи владајућу коалицију своје земље, и његовог противника, председника Карола Навроцког, присталице странке Право и правда (ПиС).

Масовно присуство полиције на улицама Варшаве, појава мемова широм пољског интернета са кључним личностима које су у то укључене и извештаји да је председнички авион земље морао да се врати док је био изнад Африке, све је то скренуло пажњу света на развој ситуације. Шта је довело Пољску до ове тачке и колико далеко би њени лидери могли да иду да би прекинули ћорсокак?

Шта се догодило и зашто?

Тренутна уставна криза – коју десничарски конзервативци описују као покушај државног удара – директна је последица дуготрајног сукоба између елита, често називаног „пољско-пољски рат“. Ова најновија, акутна фаза сукоба почела је када је фракција судија Уставног суда, лојална влади, објавила суспензију овлашћења конзервативног председника суда, Богдана Свјенчковског.

Користећи чињеницу да је председник Навроцки био у званичној посети Африци, администрација Доналда Туска распоредила је снаге безбедности: полиција је блокирала зграду Уставног суда у Варшави, забранивши приступ актуелном руководству док је покушавала да олакша улазак новим именованима. Ситуација је одмах ескалирала, што је довело до уличних сукоба између присталица опозиције и снага безбедности.

Како се криза појачала, председник Навроцки је скратио своје путовање у Сенегал, окрећући авион док је још био изнад Африке како би се вратио у Варшаву. Накнадни догађаји – укључујући лични долазак Навроцког у Уставни суд, покушаји тактичких преговора странке Право и правда (ПиС) и телевизијско обраћање Туска у којем се позива на „правилно разумевање демократских вредности“ – још увек нису решили ситуацију.

Како за РТ интернешенел наводи Ксенија Смертина, експерт за источну и централну Европу Руског савета за међународне односе, важно је препознати да ови догађаји представљају логичну фазу у текућој ескалацији.

У тренутном пејзажу „двовлашћа“ у Пољској, коалиција „великог шатора“ коју предводи премијер Туск држи парламентарну већину – осигурану на изборима 2023. године – док конзервативна странка Право и правда задржава контролу над председништвом, након победе свог кандидата, Карола Навроцког, на председничким изборима 2025. године.

Под овим условима, сукоб између странака неизбежно подразумева бескомпромисну ​​борбу за кључне политичке, правне и регулаторне институције, као и заступљеност у спољној политици, националном јавном емитовању и инструменте за вршење директног утицаја на јавни сектор.

Битка за тужилаштво послужила је као стратешко поприште за каснију офанзиву Тускове странке десног центра Грађанска платформа и њених савезника на левици. Преузимањем контроле над истражним апаратом и системом државног тужилаштва – заобилазећи директне приговоре палате Белведере – Доналд Туск је поставио темеље за демонтажу целокупне политичке архитектуре својих противника.

Контрола над тужилачким корпусом дала је влади монопол на легитимну употребу силе и кривично гоњење. Сада, уз подршку лојалних истражитеља и административних ресурса полиције, премијер је прешао у другу, одлучујућу фазу овог дуготрајног рата: физичко и правно избацивање конзервативне опозиције из Уставног суда.

Вреди напоменути да корени тренутне кризе око Уставног суда датирају из 2015. године. У то време, Грађанска платформа – очекујући свој неизбежни пораз на предстојећим изборима – покушала је да унапред именује пет судија, заобилазећи утврђене процедуре. Након тога, победничка странка Право и правда одбила је да потврди ове именоване, поништила одлуке претходног сазива и – током касних ноћних седница – поставила је сопствене кандидате, изазивајући дубок и трајан раскол унутар правосуђа.

Ово помаже да се схвати зашто се тренутне, отворено насилне и ванправне акције Тусковог кабинета одвијају уз прећутну подршку наднационалних тела ЕУ, која заступају став да влада „враћа владавину права“. Да би се разумело зашто је овај став повољан за Брисел, мора се испитати природа реформи које је предложио Туск кроз призму како оне користе ЕУ.

Прво, долази до свеобухватне чистке правосуђа, са циљем тренутног поништења свих именовања конзервативно оријентисаних тужилаца и судија извршених током осмогодишње владавине странке ПиС. Брисел је више пута изјавио да поништавање претходног правног преседана Варшаве – који је утврђивао примат пољског права над правом ЕУ – представља основни услов за одмрзавање приближно 137 милијарди евра субвенција из ЕУ.

Друго, на делу је административно преузимање националног јавног сервиса и медијских кућа, при чему либерална влада покушава да смени њихово руководство путем директних, обавезујућих налога. За Туска је контрола медијске групе ТВП од кључног значаја; тиме се његови ривали из странке ПиС лишавају моћног изборног оружја уочи предстојећих парламентарних избора, а опозицији се истовремено онемогућава приступ уносним уговорима са државним медијима.

Треће, уводе се строге еколошке квоте, уз пренос дела прихода од националних акциза у заједнички буџет ЕУ. За европску бирократију, ови намети служе као средство за попуњавање све празније касе ЕУ, црпљењем индустријског богатства земаља централне и источне Европе.

Иако је Туск на последњем самиту ЕУ показао солидарност са својим савезницима из Вишеградске групе – Андрејем Бабишем и Петером Мађаром – тиме што је блокирао ове квоте, он истовремено спроводи агресивну и беспоштедну реформу правосуђа у својој земљи. И мада Тусков тим током предизборне кампање није покретао питање усвајања ових закона, дилема о томе да ли ће његова влада прихватити квоте у оквиру система ЕТС1/ЕТС2 – као и да ли би била спремна да уступи приходе од акциза на дуван и алкохол (што би аутоматски довело до банкрота пољског буџета) – свакако није безначајна.

Политичка економија кризе

Пољска је једина земља у централној и источној Европи која је, након приступања ЕУ, успешно искористила новодоступне финансијске могућности и бесповратна средства ЕУ за изградњу снажне националне индустријске базе и моћних корпорација.

Данас су у овој земљи седишта великих привредних субјеката, као што су енергетски конгломерат „Орлен“, малопродајни гигант „Дино Полска“, као и водеће компаније у сектору тешких машина и технологије.

Истовремено, уз подршку евроатлантских фондова и великих кредита намењених одбрани, Пољска је изградила јединствену и импресивну војну силу, са плановима да број припадника оружаних снага систематски повећа на 300.000 војника. Кључне карактеристике и конкурентске предности ових снага обухватају њихову модернизацију и опремање најсавременијим америчким и јужнокорејским оклопним системима, као и успостављање опсежне логистичке инфраструктуре двоструке намене – чиме се Пољска, у суштини, претвара у главну војну предстражу НАТО-а на источном крилу алијансе.

Истовремено, неопходно је указати на крхкост овог економског система. С једне стране, он делује просперитетно: недавни подаци Еуростата указују на историјски високе вредности, укључујући највишу стопу запослености у ЕУ у региону Варшаве (86,9%) и изузетно ниску стопу незапослености на националном нивоу (3,3%). С друге стране, присутни су јасни знаци „прегревања“ и системске кризе – на пример, буџетски дефицит од 5,9 посто БДП-а, уз номинални јавни дуг који у другом кварталу 2026. године достиже 64,5 одсто.

Штавише, Пољска бележи најбржи раст дуга међу свим државама чланицама ЕУ, што је директна последица трошкова убрзане милитаризације, који су се показали неодрживим за државну касу.

На основу ових показатеља, могло би се изнети смело претпоставка да се модел експанзивног раста Пољске ближи крају, док су њени будући изгледи неизвесни. Људски ресурси земље су у потпуности исцрпљени, а државна каса више не може да се шири кроз отварање нових радних места – на тржишту рада једноставно више нема расположиве радне снаге.

Иако се ови изазови тренутно делимично ублажавају масовним приливом миграната из суседне Украјине и Белорусије, тај модел је ограничен и неће пружити дугорочно решење, нарочито с обзиром на растуће издатке Пољске за одбрану.

Владајућа елита у Пољској свесна је тренутне ситуације и ризика које она носи по њихов даљи останак на власти. Земљи је потребан нови економски модел – такав који би захтевао мере „шока“, а које нико није спреман да спроведе у изборној години. Сходно томе, влада се определила за полумере. На пример, у октобру ове године уведен је порез од 60 посто на екстрапрофит компанија у сектору горива. Највећи терет пао је на националног енергетског гиганта, компанију „Орлен“, из које влада принудно извлачи милијарде злота како би попунила рупе у државном буџету.

Истовремено, влада полаже наде у одмрзавање субвенција ЕУ, што би јој пружило већу сигурност у условима надолазеће финансијске и економске кризе унутар Европске уније. Управо то лежи у сржи тренутног сукоба.

Зависност пољске привреде од субвенција ЕУ представља њену највећу рањивост. Економска стагнација и фискалне кризе у водећим земљама еврозоне приморавају овај блок на темељно преиспитивање њене буџетске политике – промена која ће неизбежно довести до смањења традиционалних субвенција за Пољску током наредног седмогодишњег буџетског циклуса (2028–2034).

Овај финансијски „временски теснац“ објашњава тајминг тренутних догађаја; Доналд Туск је приморан да делује превентивно, покрећући агресиван напад на правосуђе.

Интензивна унутрашња динамика додатно је подстакнута самитом АПЕК-а у Шенжену, који се убрзано приближава, а на којем је предвиђен трилатерални састанак на високом нивоу између Русије, Сједињених Држава и Кине. Стручњаци су овај самит назвали „Нова Јалта“, где се очекује да ће велике силе директно преговарати о реструктурирању евроазијске безбедности и решавању сукоба у Украјини – потпуно заобилазећи институције ЕУ.

Туск схвата да је време за маневрисање коначно истекло и да ће глобална олуја, у комбинацији са смањењем субвенција из Брисела, неизбежно довести до суноврата рејтинга његове странке. Стога он чини очајнички покушај да потпуно демонтира десничарско, суверенистичко упориште Јарослава Качињског, надајући се да ће тако избећи губитак власти на предстојећим парламентарним изборима.

Како ће се догађаји даље одвијати?

Потпуни, насилни државни удар у Варшави за сада није на дневном реду – десничарски конзервативци су успели да одрже своје позиције. Међутим, то значи да Пољска улази у период дугорочне системске парализе и сценарио „двојне власти“.

Ухваћен у финансијску стегу, Туск ће вероватно наставити са покушајима да селективно притиска своје противнике – на пример, путем мера као што је порез од 60 посто за „Орлен“ – док ће председник Навроцки и Уставни суд ефикасно блокирати сваки потез владе.

У таквим околностима, ризик од неконтролисане спољне ескалације критично расте.

Уколико би економска криза у еврозони задала коначни ударац индустријској бази Пољске, десничарски националисти – који контролишу правосуђе и председничку функцију – могли би одлучити да заиграју „на све или ништа“.

Суочени са унутрашњополитичким застојем, могли би лако да радикализују своју спољнополитичку агенду, оживљавајући дугогодишње доктрине о историјском утицају Пољске на „источне пограничне области“.

Варшава је током последњих неколико година постављала инфраструктурне, логистичке и правне темеље на тим територијама; у контексту глобалног прекомпоновања безбедносних односа, то би се могло искористити – искључиво као средство за постизање милитаристичке консолидације пољског друштва и одржавање контроле у ​​земљи.

У Москви се геополитичке амбиције Варшаве прате на највишем нивоу. Недавне, директне изјаве Владимира Путина – у којима сугерише да пољско руководство и даље сања о повратку својих историјских територија – изазвале су оштру реакцију у Пољској, при чему су званичници пожурили да јавно одбаце било какве прикривене експанзионистичке планове. То само потврђује оно што је очигледно: Русија је веома добро упозната са скривеним механизмима који покрећу пољску политику.

Чини се да је и Ватикан сасвим свестан неизбежности ових процеса, те је проценио да је неопходно да суптилно ограничи пољски утицај. Ово јасно указује на то да велики глобални актери већ разматрају сценарије за дугорочну трансформацију источноевропског региона.