Када један човек постане ходајући концерт: Страст и разбарушеност Ивана Тасовца

Када је постао министар културе, Тасовац је у интервјуу за Политику изговорио реченицу коју му „културна елита двојке“ никада неће опростити: „У српској култури има више пара него идеја.“ Уживао је да провоцира уседеличку, апатичну елиту која се пробуди и силовито активира неколико дана пре усвајања буџета или именовања а онда врати у сан, дубоко ожалошћена што мора да живи у таквој примитивној средини „која нема осећаја за праву културу“. Јер Таса је био другачији.

Једног од оних понедељака, када размишљате зашто новине морају да излазе сваког дана или сваке недеље, на телефону се појавило име „Таса” а испод порука: „Друже, остави ми једну страну, имам невероватну ексклузиву за НИН.”

Када смо се чули, објаснио ми је да је реч заправо о огласу који ће Филхармонија да објави само у НИН-у, под условом да убедим колеге да оглас дамо бесплатно. „Можеш ти да се смејеш, али о огласу ће читава културна јавност да прича недељама.” И заиста је причала.

Испод слике оркестра у сали Филхармоније и поруке „Откријте зашто више нисмо тамо” стајао је текст следеће садржине:

О овом огласу је написано на десетине текстова у домаћој штампи, био је главна тема у најтиражнијем хрватском листу, а један од највећих светских диригената Зубин Мехта написао је отворено писмо тадашњем председнику Србије Борису Тадићу. Те 2009. године Тасовац је од Филхармоније, чију је обнову почео тако што је пред новинарским екипама узео крамп и почео да руши зид старе дотрајале зграде, већ направио најбољи оркестар у региону, са новом салом и инструментима, али свеједно није дозволио да у републичком буџету буде мање новца – само зато што је неко проценио да Филхармонија или Тасовац могу сами да обезбеде довољно средстава.

Борио се за Филхармонију као да је породични дом, што је у суштини и била. Понашао се као да је и сам један разбарушени ходајући концерт који ће људи чути само ако уђу у зграду.

Када је већ постао велико име на културној сцени Србије, пријатељима је у шали говорио да је у његовој породици једина проблематична тачка – отац му је био првак Народног позоришта, мајка професорка клавира, а брат докторирао лингвистику на Харварду. Од њега сте могли да чујете како има један млади виолиниста Немања Радуловић који ће направити чудо, да га видите како се дружи и са реперима из Београдског синдиката и са легендом Дорћола Џејом, „који ће за 100 година постати део опште културе”.

Јуровски на Коларцу

У једном кафанском разговору, у којем је причао о својим студијама на Музичкој академији „Чајковски” у Русији, наводно сам рекао да се том народу сваки културан човек на свету мора дивити јер, док су Немци били на пар десетина километара од Москве, на минус 30 степени хиљаде људи на улици слушало је пренос Шостаковичевог концерта преко разгласа пошто нису могли да уђу у салу која је већ била препуна. А сам Шостакавич није био сигуран да ли ће га Стаљин стрељати или одликовати.

Прошло је седам, осам година, а Таса ме је позвао и рекао: „Нећеш веровати, али сада сам слушао диригента који је као дете са Шостаковичем свирао клавир у четири руке, прекосутра ће имати концерт, а ја идем Студентским тргом као да лебдим, толико ме овај човек одушевио.”

Маестро Михаил Јуровски, којем је деда био диригент, отац композитор, а синови такође диригенти, изашао је на сцену Коларца са штакама због чега је половина слушалаца помислила да ће пасти током концерта. Али је током те двочасовне магије углавном лебдео над оркестром, публиком,  Моцартом и Шостаковичем, који је, док је Стаљин изјављивао „једна смрт је трагедија али сто је већ статистика”, у дому стално понављао Јуровском: „И ово ћемо преживети”.

После концерта, млади музичари прилазили су уморном диригенту да му кажу да су за неколико дана од њега научили више него на годинама студија, а Тасовац је с дечачком радошћу причао о чудесном концерту.

Лице Београда

На десетине познатих, дубоко уважаваних културних изасланика водили су мрзовољно, меланхолично али упорно, разне установе и институције дуже него Ердоган Турску, али им се у очима никада није појавила разиграност коју је Тасовац показивао уочи сваке нове идеје, сезоне, концерта. Са поносом је причао како је доводио велика светска имена у Београд и чинио све да их Београд и људи у њему заведу.

Посматрао сам како је један од највећих светских диригената, сасвим аристократског држања, шокирано гледао како га Тасовац упознаје са чувеним Љупчетом, босоногим власником сплава у бермудама и мајици са натписом „Седам секретара Зноја”. Два сата касније маестро је рекао да тек сада види колико је Београд диван град и какве људе има.

Са славним Мехтом одлазио је у земунску кафану „Наја” која је имала најбољи роштиљ у граду, откривао му и град и људе и културу на начин који је само Тасовац умео.  И због којег је Мехта постао добри дух Филхармоније.

„Два пута сам заплакао од туге, два пута од радости, а синоћ сам пустио сузу од поноса. Је ли то могуће, шта ли кажу психолози”, написао је у поруци заједнички пријатељ који је на Дубровачким летњим играма присуствовао концерту Београдске филхармоније коју је предводио један од највећих светских диригената Зубин Мехта. „Био сам поноснији него када је Новак освојио Вимблдон, дошло ми је да узмем неку столицу и усред концерта, седнем поред тих дивних музичара”, додао је.

Паре и идеје

Када је постао министар културе, Тасовац  је у интервјуу за Политику изговорио реченицу коју му „културна елита двојке” никада неће опростити: „У српској култури има више пара него идеја.”

Све и да је успео да из гроба доведе Фон Карајана или Рубинштајна да његов оркестар задиви читаву Европу, то светогрђе није никада заборављено. И раније је уживао да провоцира уседеличку, апатичну елиту која се пробуди и силовито активира неколико дана пре усвајања буџета или именовања а онда врати у сан, дубоко ожалошћена што мора да живи у таквој примитивној средини „која нема осећаја за праву културу”.

Одговарајући на критике или оговарања како у програму Филхармоније нема домаће музике, Тасовац је расписао наградни конкурс за најлепши литерарни рад на тему „Зашто не волим домаћу музику”, уз додатно образложење: „Зашто не идем на концерте српске савремене уметничке музике осим у случајевима када су њени аутори ја, мој рођак, близак пријатељ или имам радну обавезу а нисам у могућности да отворим боловање? Право учешћа на конкурсу имали су само чланови Удружења комппозитора Србије и професори Факултета музичке уметности.”

Када га је тадашња помоћница министра културе, иначе композиторка, питала зашто провоцира композиторе и зашто онда није расписао сличан конкурс и за музичаре, захвалио јој се на сугестији и обећао да ће расписати и такав конкурс ако се слаже да се наведе де је конкурс расписан на њену молбу или сугестију.

Севап и инат

Све је то било на нивоу анегдота које су уносиле живост и духовитост у успавани, абонентски дух културне елите, која је испаде или провокације опраштала вагабунду који је поред ексцентричне фризуре желео да има и такав поглед на културу, музику, земљу у којој живи.

Када је одлучио да уђе у политику, постане министар и подржи Вучића, читава армија дојучерашњих обожавалаца изненада се претворила у судско веће на чије се пресуде није могуће жалити.

Као што стотине интелектуалаца у Београду цене Кустурицу, али само док је радио са Сидраном (читај живео у Сарајеву), тако су исти људи почели да ганутим гласом понављају како су обожавали Тасовца све док није постао министар и продао се њима. На ту углађену али прецизно усмерену мржњу, одговарао је духовитим провокацијама, констатацијама које су разарале  културни квазипоредак, попут оне да не разуме зашто свако место у Србији које има аутобуску станицу мора да има фестивал културе или додељује књижевну награду.

Од „личности године” (недељник Време 2011), награде „Допринос године Европи”, постао је омиљена мета културних ударника, али је код Тасовца то само стварало нову енергију. Као да је следио чувену реченицу једног политичара са краја 19. века да су Срби народ севапа и ината.

Они који су волели класичну музику код Тасовца су осетили севап, а они који га нису волели инат.

„Баш је незгодно када стално добијаш нове идеје, само се плашим да ће од мог ентузијазма људи добити трајне промене на лицу”,  говорио је кроз осмех, причајући о концертима за децу, широке масе, новој згради.

Док је био министар, сазнао сам од пријатеља да му је позлило и да је завршио на ВМА. Позвао сам га сутрадан и чуо сасвим радостан глас: „Нешто сам се онесвестио, када сам дошао себи видео сам старијег колегу из владе у розе пиџами како стоји поред кревета и очински ми се осмехује. Помислио сам: Тасо ти си умро. У ствари, ако ако баш мора да се оде, за неких 50, 60 година, није лоше да те тамо сачека неки осмех, неко пријатељско лице.”

Неколико последњих недеља или месеци Тасовац није радовао присталице нити ужасавао противнике.  Људи из културе говорили су да сигурно спрема неки догађај о којем ће се дуго причати. А онда је сам постао велики културни догађај.

Слабе тачке српске културе

Пише: Иван Тасовац

Српска култура нема слабих тачака. Слабе тачке имају – људи.

Проблеми културе било које средине пропорционални су слабостима људи који ту исту културу стварају и негују.

Наша чаршија то не воли да чује јер је бежање од сопствене одговорности омиљени национални спорт српске културне елите.

Зато би сваки искрен текст о слабостима српске културе морао бити штиво о људској таштини, самољубљу, стваралачкој импотенцији или опортунизму. Таквих текстова нема јер чаршија живи као свака дубоко дисфункционална породица. Сви знају све о свима али све остаје иза затворених врата и функционише на основу првоборачких заслуга и старе славе. И сви жмуре пред чињеницом да је припадност српској елити крајње субјективан и најчешће ничим оправдан осећај супериорности у односу на остатак света.

Нема те политике која ће од лоше уметности направити добру као што нема ни околности које ће аутентични велики таленат спречити да се развија и пронађе своју публику и место у историји.

Ипак, ја потпуно разумем збуњеност бораца за демократске промене из деведесетих и јуришнике напуштања социјалистичког модела функционисања културе који су капитализам ишчекивали и представљали као решење свих персоналних и друштвених недаћа.

С обзиром на то да су се током деценија навикли на удобне позиције државно негованих дисидената, сопствени политички успех и новонасталу одговорност победника су дочекали неспремни.

Разумем исто тако и конфузију у глави њихових наводних идеолошких противника, бораца за угрожено српско национално биће, који се најудобније осећају када седе у удобним институционалним фотељама сатканим од теорија завере, из којих се међусобно надмећу у писању панегирика о пропасти српства, уместо да смисле и напишу једну нову, оригиналу мисао.

Ово наше наводно подељено друштво, наше наводне прве, друге, треће и пете Србије, су, бар када је култура у питању, потпуно сложне и унисоне у болу и тузи. Тај бол и туга немају много везе са културом колико са новчаницима. И једни и други сматрају да је комплетно савремено стваралаштво нужно платити из државне касе. И то само њима и њиховим пајтосима, по принципу „вук на овцу своје право има”.

Уместо прилагођавања околностима – и реалности, увек је лакше тражити кривца и унапред обезбедити алиби за све своје недостатке.

Ресторани од Берлина до Њујорка су препуни келнера са дипломама уметничких академија са далеко већим кредибилитетом од наших школа. Не знам да је било коме од њих пало на памет да Ангелу Меркел фиксира као одговорну за своје недаће или тежак уметнички пут. Није преовладало ни мишљење како би формирање националног савета за културу Менхетна, задуженог за откривање рупа на саксији и дефинисање културног језгра између река Хадсон и Ист, драстичније изменило структуру запослених у угоститељству. Као што ни са медицинске тачке гледишта није регистрован већи број повреда торакса због бусања у груди како је култура уткана у ДНК народа Бруклина.

Најистакнутије људе у култури историја цени по њиховим делима а не по интервјуима или идеолошким опредељењима.

Припадници наше културне елите су толико бучни и толико медијски експонирани, толико заљубљени у себе саме и толико надмени у односу на све оне који стопостотно не следе њихов идеолошко-шићарђијски светоназор да ем константно потискују у други план уметнике и културне посленике мало префињенијег сензибилитета, ем често заборављају да култура има важну општедруштвену улогу.

Сви грађани ове земље, без обзира на образовање или адресу, пол, сексуално опредељење, религију или клуб за који навијају су наша једина, садашња или будућа публика и искључиво је наша одговорност да их анимирамо и заинтригирамо, освојимо а некада и испровоцирамо. Без публике уметност је приватна забава. Савремена историја финансирања културе ни на једном меридијану приватне забаве не препознаје као приоритет, а ни као квалитет.

Уместо да се баве неговањем публике, гласноговорници српске културе се баве кукумавчењем и празном причом.

Упркос њима, српска култура је, хвала на питању, одлично. А што се културне елите тиче – нисам баш сигуран. Сматрам да би они који пате од синдрома „култура то сам ја” своје проблеме требало да решавају у Палмотићевој, или да нас све остале хоспитализују на истој адреси. Због капацитета те установе мислим да је први предлог рационалнији. Али не инсистирам.

Политика, 27. април 2017.