ЂОРЂЕ БРУЈИЋ: АНДРИЋГРАДСКА

Соколовићима,
По причи Е. Кустурице

На овом је спруду, смјереном у стопу,
Удјевена игла у воденом снопу,

У чијем се врху сабиру стрмине,
Са небеског платна боје за дубине,

Над којом слобода у сновима оста,
У реду цјелине каменога моста,

А из ког се жалац распуче на двије
Лађе које броде грешком историје;

Већ у магновењу згрће се жар страха
Као у облутку свесмисао праха

Са којом се плету варљивости круга
И жеже црнина као бивша туга,

Кад додирне душу гоњену по тами:
До два вршка стоје над животом сами.