Владимир Коларић: Шта сада?

Mоја генерација, рођена средином седамдесетих, била је сведок и учесник неколико завршетака и нових почетака на колективном, политичком и идеолошком плану. И научила је да ниједан завршетак никада није потпун, нити је иједан почетак потпуно нов. Да се обрасци понављају и доносе нам искуство, али не и потпуну предвидљивост.

Поразом СНС-а ослободили смо се постизборних сукоба и вишемесечне па и вишегодишње агоније и кризе која би тешко добила задовољавајуће разрешење за било коју страну. Победом Студентске листе добили смо неизвесност, јер у овом тренутку тешко можемо имати било какву представу о политици која ће бити вођена, и ко ће је заправо водити. Али неизвесност, подразумева се, не мора бити лоша и повећава број могућности у све сложенијем свету, од којих би нека можда могла бити и умешно искоришћена.

Било како било, СНС је потценио снагу „косовске клетве“ и дубину утицаја кризе око Рио Тинта, што је створило кумулативни ефекат после пада надстрешнице у Новом Саду. Потценио је реалан карактер и снагу незадовољства широких слојева, које није било изоловано само на одређене, привилеговане слојеве („средњу класу“) нити на утицај из иностранства, нити само на економске факторе.

Такође, платио је то што људима није за све ове године понудио нешто што ће им грејати срце, створити истински ентузијазам и посвећеност, па и спремност на жртву, односно идеје и вредности који ће их мотивисати, ван пуког интереса и нечега што поимају као избор мањег зла. Платио је и што није разумео како политика црних листи и црних капуљача није нешто што већина бирача може да види као пожељан, па чак и нужан избор. Платио је што је допустио да у његово име говоре они који су желели да препакују историју и културу српског народа, по којима би се аутентичним сматрали само њени најнижи облици, намењени задовољавању најнижих порива.

Најбоље што се догодило 25. децембра је што је све прошло без толико најављиваног крвопролића. Које би се вероватно догодило да је СНС прогласио победу, макар и легитимну, или да је одлучио да власт задржи по сваку цену. Добро је што је владајућа странка неочекивано брзо признала пораз.

То потврђује слутње неких о могућем претходном договору, припремању излазне стратегије или ономе што сам, у претходном тексту на Новом Стандарду назвао „фактором Икс“. Било како било, безбедносни аспект догађања у претходном периоду, као и оном који следи, биће један од занимљивијих које би вредело испратити. Укључујући и необичан случај инспектора Слободана Миленковића („Малог Сенте“), при крају изборног дана, а објављен посредством, ни мање не више, адвокатске канцеларије Томановић.

Биће занимљиво откривати детаље о овој акцији заустављања „три сумњива возила“, када је он „успео да све путнике доведе у контролисани положај, идентификује их и утврди да се ради о лицима која неовлашћено учествују у спровођењу избора, али и имају безбедно ризична понашања за Миленковића“, као и пратити интерпретације догађаја и даљи Миленковићев професионални пут.

Било како било, безбедносни аспект догађања у претходном периоду, као и оном који следи, биће један од занимљивијих

Сада крећу договори и преговори на свим странама, како би све што пре „легло“ и како би што више играча задржало бар добар део својих улога, без обзира на то у шта су улагали. Следи нам и откривање личности које ће формирати владу и постепено указивање обриса политике коју намеравају да воде. Као и пратити даљу судбину СНС-а, односно колико ће имати капацитета и колико ће јој бити омогућено да настави парламентарни живот изузетно бројне и искусне опозиционе снаге. То ће много утицати на лик демократског и парламентарног процеса у наредном периоду, укључујући и питање карактера саме владе, односно хоће ли он заиста бити само прелазни, како је најављивано.

Што подразумева и питање даље судбине и лика победничке Студентске листе, односно њене способности да се консолидује као оперативна политичка организација, а извесније као ресурс стварања више најпре фракција, а касније и странака и покрета са различитим идеолошким и политичким претпоставкама и циљевима.

Оно чему се ваља надати је да ће нова влада успети да очува и чак унапреди економску стабилност, да ће бити посвећена очувању Косова и Метохије у саставу Србије, као и односима према Републици Српској и Србима у региону, да неће доносити авантуристичке одлуке у односима са Русијом и Кином и да ће бити посвећена очувању и унапређењу безбедносних капацитета земље.

Да ли је та нада иоле оправдана, за сада не можемо знати, али ускоро ће постепено почети да се указује. Ако из свега овога коначно успе да се оформи једна снажна, мотивисана и оперативна национално опредељена политичка групација, спремна да на себе преузме судбину земље у данашњем глобалном хаосу, онда ће то значити да се из свега овога можда и изродило нешто добро. Ако не, онда ништа.

У сваком случају, следе нам занимљива времена, али одавно смо већ навикли на то.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард