РАША ДРАШКОВИЋ: Дража ставља на проверу савест Срба

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости/З. Јовановић

Фото: Новости/З. Јовановић

Одлука о рехабилитацији генерала Драже Михаиловића важан је корак за савест Срба и шанса да се народ осврне уназад и увиди грешке које су направљене. Суђење из 1946. је било неправично, а фер процес је нешто што сваки оптужени жели. Генерал ту прилику није имао.

Овако, ексклузивно за “Новости”, о рехабилитацији команданта Југословенске војске у отаџбини, говори Раша Драшковић, продуцент из Лос Анђелеса. Унук Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела Краљевине СХС и прве жртве политичког убиства у Југославији 1921. године. А жива реч и сећања Рашиног оца Милорада, високог функционера Дражиног Омладинског покрета, била су повод да продуцира документарни филм “Генерал Михаиловић – Херој и казна”, недавно приказан на РТС.

Док је у четвртак председавајући Већа Вишег суда у Београду образлагао поништавање пресуде Дражи Михаиловићу од 15. маја 1946. године, Раша Драшковић био је у судници. Желео је да доживи овај “кадар” и само зато је недавно из Лос Анђелеса допутовао у Београд.

– Ово је за мене важан датум – каже Драшковић. – Било ми је врло битно да будем у судници у дану правде за генерала Дражу Михаиловића и његову породицу. Рехабилитација је узбуркала моја осећања. Другачије се доживи када пресуду гледате на телевизији. Овако, верујем да сам у тој судници и сам искусио део историје.

* Колико је одлука о рехабилитацији важна за српски народ?

– Она је најбоља порука за разрешење вишедеценијских несугласица међу Србима. Можда ће сада људи другачије гледати једни на друге. Да би се ценила, прошлост мора да се разуме. Можда се овом пресудом ништа неће променити одмах, али је важно да учињена неправда није препуштена забораву и да је добијена прилика да се – исправи! Пре готово седам деценија, Дражи Михаиловићу пресудила је само оптужница. Тек после ове одлуке народ ће имати могућност да мирне савести и објективно сагледа улогу Драже Михаиловића у Другом светском рату.

* Како ће враћање части Дражи Михаиловићу дочекати потомци избеглих пред Титовим ре­жимом?

– Са олакшањем, јер је тај рат кројио судбину многобројних српских породица у дијаспори. Током мог одрастања у Америци свако помињање генераловог имена будило је различите емоције. О њему се дискутовало увек и на сваком месту, почев од слава па до свих других окупљања Срба. Неки су сматрали да је све што је учинио било исправно, а други не. Сада ће и једни и други имати прилику да се “пробуде”, да емоције оставе по страни и да поново процене његову улогу у Другом светском рату.

* Продуцирали сте документарни филм о Дражи. Које нове историјске чињенице филм открива?

– Хтео сам да прикажемо нешто што никада до сада није било на филму. Да бисмо били што објективнији и да бисмо открили истину, разговарали смо са људима који су имали било каква сазнања или чак и контакте са припадницима Југословенске војске у отаџбини. Користили смо оригиналне снимке које смо пронашли у Вашингтону. Реч је о прилозима снимљеним у Србији током рата који су приказивали шта људи мисле о Дражи, четницима и партизанима. Видели смо и неке холивудске филмове о томе, али и читали магазине из тог периода који су указивали шта је довело до обрта односа савезника према Дражи.

* Шта је за вас лично значио овај филм?

– Увек су ме привлачиле приче о људима у екстремним условима. Али, прича о Дражи ми је најважнија на којој сам до сада радио. Не зато што ми је блиска због личних разлога, већ зато што је невероватна прича о томе кроз шта је прошао током рата. Мислим да смо успели да покажемо како је једна врло лична људска драма виђена од његових савременика широм света, нарочито из америчког угла. За овај пројекат требало нам је седам и по година. Снимали смо у Лос Анђелесу, Вашингтону, Њујорку, Лондону…

* Шта вам је значило недавно приказивање вашег филма на РТС?

– То ми је врло важно. Било је неких препрека, али када је коначно емитован, преплавила су ме многа осећања и право је задовољаство видети и чути реакције гледалаца које су углавном позитивне. Људи су били знатижељни, а стизало ми је и много питања о томе како је филм уопште снимљен. Желели су да га поново гледају, тражили су репризе. То ми је била највећа награда, чему сам се, признајем, потајно и надао.

* Планирате ли да снимите још неки филм са тематиком из српске историје?

– Волео бих. Има још прича које желим да документујем и које заслужују да буду испричане. Можда то буде баш филм о мом деди.

* На који начин је политичко избеглиштво одредило живот вашег оца?

– Усмерило га је да активно истражује и да се бави политичким наукама, а теме за радове црпио је из савремене источноевропске историје. Најпре у Швајцарској где је и докторирао, а потом, од 1958. године и у Америци. Предавао је и учествовао у различитим истраживањима и пројектима универзитета Харвард, Стенфорд и Беркли.

* Памтите ли очеве приче о вашем деди?

– Мој отац је рођен као посмрче и од оца му је остало само име. Деду је, 21. јула 1921. године, убио с леђа, на клупи у парку, у Делницама, комуниста Алија Алијагић. Наочиглед моје трудне баке и троје деце. Страдао је као бивши министар унутрашњих дела, који је донео Обзнану – закон о укидању Комунистичке партије, која није признавала Краљевину СХС, иако је била трећа по резултатима на претходним изборима. Када смо први пут, 1986. године, овде дошли посетили смо дедин гроб на Новом гробљу у Београду. Тада сам, заправо, остварио најближи контакт са дедом. Остало је врло мало његових фотографија и докумената, а неке од њих дао нам је професор Момчило Павловић. Он пише књигу о нашој породици и једва чекам да је прочитам.

ХОЛИВУД, ДОКУМЕНТАРЦИ И СЕРИЈЕ

РАША Драшковић је један од најпознатијих америчких продуцената. Снимио је више од 60 телевизијских серија и 40 документарних филмова. Остварења његове продуцентске куће “44 блу” тренутно се емитују на седам кабловских канала. За ХБО канал, сада сарађује са холивудском звездом Двејном Џонсоном о животу малолетних делинквената после изласка из затвора. Радио је и са војним и специјалним јединицама израелске, руске и бразилске армије, као и са америчком морнарицом, маринцима и “фокама”. Био је први странац који је снимио унутрашњост најчуванијих кинеских и руских затвора.

СИНОВИ НЕГУЈУ СРПСКЕ КОРЕНЕ

* ДА ли су ваша деца заинтересована за српске корене?

– Имам три сина – Мајкла, Томаса и Кристофера. Врло су заинтересовани за српску историју и воле да је истражују. А колико у њима живе српски корени можда најбоље говори то што су због Дивца и Стојаковића, навијали за Сакраменто кингсе, иако живе у Лос Анђелесу. Најстарији син нас, чак, упорно наговара да презиме вратимо у изворну варијанту са девет слова и да више не користимо француску верзију која има 12 слова. Близу смо одлуке.

АМЕРИКА И СРБИЈА

* КАКО сте доживели НАТО агресију на Србију?

– Као Американцу српског порекла било ми је врло тешко не само те године, већ и због америчких интервенција против српског народа током ратова деведесетих година у Хрватској и Босни. Било је тешко то гледати. Знам да су свежи ожиљци, али што чешће овде долазим више се надам бољем разумевању између Америке и Србије.

Новости

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.